У једном чудесном свету живели су светли људи. Срећни, радосни, задовољни. Стварали су чудесне грађевине, прелепе баште, кипове и грнчарију. У камену су уписивали своју паметарницу и облутке чували у храму. А он је био величанствен. На провидним стубовима, од драгог камења, је био скоро провидан кров. А испод, светлуцави кипови њихових божанстава. Около су се шћућуриле њихове камене куће у складу са природом. И велика, родна имања.

И тако вековима и миленијумима они су живели, радили, градили, стварали. А онда једног дана научењаци пронађоше начин да стварају жива бића, па и човека. Глави Светли свештеник се томе противио. Говорио је да људи имају душу, која је од Бога дата. Да је то честица Бога која обитава у људском телу, и да је и од овог и од оног света. Али научењаци, занесени науком, наставише по своме. Међутим, ти вештачки људи су кратко живели, стално су били болесни, а из очију им је излазила нека црна туга. Звали су их Бездушни.

И тако временом, вредни научењаци су направили много тих бездушних људи. У почетку их је доброта и велика љубав светлих одвраћала од неваљалстава. Али, како је њихов број све више растао, они су испољавали своју вештачку природу. Били су покварени, лажљиви, охоли. Ма све оно што по нашој вери чини грех. Били су све завиднији јер они ништа нису умели да створе, нарочито не нешто лепо. Само су отимали и крали, и због тога се нису кајали.

Светли су се организовали и утврдили у велике, камене неосвојиве градове. Али они нису имали толико деце и нису били тако бројни. Данима су уздизали своју душу, китили се свакаквим врлинама и никоме нису желели зло. Али, кад је враг однео шалу, сви су колективно решили да оду у други свет, да напусте вековна огњишта и препусте природу бездушнима. И тако и би.

Бездушни су прво запоседали њихове куће и имања. Онда су међусобно почели да се убијају и да краду. Пошто ништа нису умели да створе остали су неразвијени и тупави. А и природа је плакала за Светлима, па је сада било мало хране, а њихове грозне и покварене мисли су створили тамну реалност. Стварно је било тешко и ужасно живети у таквом свету. И све се то умножавало, по целој планети.
После много времена Светли су дошли својим васионским бродом да виде родну планету. Кад су видели ту страву и ужас, они су је окружили непробојном границом, да случајно не загади нешто у свемиру. Отишли су тужни и несрећни што је један тако леп и чудесан свет нестао, јер шта је планета без живота и човек без душе.

Фото: Фототека Србског Журнала

И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича
и Осмехом опија…
Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света
што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Фото: Фототека Србског Журнала

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу
Који својим стаблом сварожницом – усправницом
Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину
А са многим гранама лишћем цветовима и жиром
Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију
Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице
Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије
Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним
А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока
Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу
Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији
Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће
Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста
Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу
Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби
Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела
Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом
Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток
Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем
И које је распрострто као истост у свему видном и невидном
И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Тражим ноћ да се склоним,

од сунца да побегнем.

Ноћ је за мене сјајнија

од сваког сунчаног дана

јер само у њој сањам

о жени плаве косе.

Сањам она слатка блаженства

која си ми погледом обећала

и чујем нежну песму

из неког далеког раја.

Видим облаке како се сустижу

и дуго гледам у ноћ.

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Лишће све чује!

Поред њега само светле душе могу бити,

света дела боравити!

За сва друга почињења,

таму гута њена сена!

Поред лишћа зло умире!

Раствара га свето семе!

 Носи светло и на таји 

Страха немој имати

Огањ јеси и не брини 

Шта ће мрачни просити 

.

Ишту светла дај им пуно

Ишту душе сву им дај

Ишту искру подај спремно 

Вољом Творца и не хај

.

Огањ Светла у сред дана

Жишку Душе по сред Сунца

Искру Свету по сред чела

Спремно снажно вољно дај!

.

Извор Живи у теби је

Њих сад светло топи све

Као Сунце Вампирима 

Као Звезда неживима 

.

Хтели јесу твоје крви

Е па ево пијте пијте!

У њој јесте Ватра Жива

Сунца Јара богодара!

.

Наискап сад ватре живе!

Док не спали нечист сву

И од вас сад трулих бића

створи кашу пепелну. 

.

Ко шта тражи 

то ће и пронаћи.

Ко се душом у Богу огреје 

Дух Свети у њему тад све је. 

.

Извор-Ззвезда Род

Ја сам дошла песнику у госте.
Равно подне беше, и недеља.
Напољу се вејавице злосте,
А у соби топло је од жеља.

Сунце, неке боје малинове,
Израња кроз колутове дима.
Домаћин је ћутљив.Попут сове
Посматра ме ватреним очима.

Његове су очи тако тешке.
Ко их види, занавек их памти.
Заклињем се да не правим грешке:
Не смем, не смем у њих погледати.

И тако се зачела беседа…
Димно подне у соби мрак хвата.
У високом дому који гледа
На широке Неве морска врата.

Фото: Песникиња Ана Ахматова; Википедија

О када би могао видети унутрашњу красоту ствари!
О када би могао видети унутрашњу светлост ствари, – океан светлости, у коме су потопљене све ствари!
Мртви и живи подједнако се купају у том океану, и разлике међу њима нема. Трава која данас цвета, као и она која је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој светлости.
О кад би само могао видети то! Заиста, сузе би ти замениле све речи, а љубав божанска све остало.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не умем да ти напишем песму,
јер ти си песма
коју никада нисам имао храбрости да именујем.
.
Скривао сам те у тишини дана
и у ноћима без сна,
као тајну коју сам више волео него истину.
.
Била си сенка на прагу сваког стиха,
одјек који ме пресеца чим све у мени утихне.
.
Свака реч коју сам прећутао
записивала се негде у теби,
распадала се у мени
као плод који није убран на време.
.
Не умем да те ставим у стихове,
јер превише си стварна да би стала у реченицу,
а премало моја да бих ти се обратио без страха.
.
У сваком покушају да те напишем
чујем како говориш – остани,
иако си већ отишла
пре него што сам се усудио да те задржим.

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ли знате земљу с гробницом без краја
где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол’ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.
.
Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
чије време нема будућност ни сате,
где су венци, боје — да л’ ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?
.
Као уздах бола, као срећа људи,
кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар… И њени су врти
умрли, да нико сад их не пробуди.
.
А већ у тој земљи где је било цвеће,
живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
и уместо маја свуд се јесен креће.
.
Јер једнога дана, из другога краја,
ноћ и ветар био, и дувао јако,
па цвеће и младост умрли полако…
После јесен дошла на сарану маја.
.
На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
и са њима венце, и своје радости,
и све што је била њена васиона.
.
И у тој гробиници младости и цвећа
дисала је она још лепотом својом
у јесењој ноћи, у ноћи са којом
грлила је живот свих мртвих пролећа.
.
Али једне зоре, прве зоре потом,
заспале су благо њене очи дана,
њене очи цвећа, сред живих обмана,
у јесени тужној, са њеном лепотом.
.
Заспале су потом. Она, без живота
и младости, спава на крилима туге;
Место црви — мртво цвеће, мртве дуге
по њој: она спава, с њом њена лепота.

Фото: Девојка у сну; Википедија