Опустио друм,
прашњав, самотан, царски.
Врхови Шаре окивани бијелом одеждом,
у висине искричаво хрле, звијезда за звијездом.
.
И сјаје нестварно иза облака
као да је сваку божија искра такла,
па се спусте хитро
низ Шарино загасло лице
једна за другом, звијезде падалице.
.
Када би ноћас хладан вјетар заћарлијао,
и подно брега растјерао сњежног смета окове,
да занијеми душа од твоје љепоте,
и болни глас пусти што се из груди оте.
.
Док се звијезде огледају у очима твојим од стакла,
сва си мирна у погледу, моћна
душу ми шапатом ноћи дотакла,
и језде нечујно као по мирној води,
иза хума студена раскош тишине броди.
.
Немој ми рећи да понекад и ти задрхтиш
када се звијезде скрију иза сунчаног брега,
а ти силнија и од жеље моје неизречне,
ти студена коби љубави вјечне.

Фото: Шар планина; Википедија