Животиње су посебан
фрагмент природе за којим
трагам. На жалост мало је простора у којима се
сусрећемо са животињама. Чини ми се понекад,
као да се оне повлаче са простора доступних за
човека, како би се могуће склониле од најезде
људске цивилизације. На својим путовањима и
трагањима имала сам сусрете са животињама и
оним лакше видљивим, али са оним које су негде
у дубинама природе. Ти сусрети су увек за мене
били посебни догађаји. Онакви тренутци који се
не заборављају јер се дубоко утисну у сваки делић
мог памћења. Рецимо на Мадагаскару са лемурима.
Провлачили смо се кроз шуме тражећи да видимо
лемуре у реалном животу. Како заборавити тај
широм отворен поглед лемура без страха који је,
држечи се једном руком за грану пружио другу
руку ка мени и из мојих прстију узео листиће
свеже. Тај додир је био тако нежан и тако посебан
да и сада треперим када га се сетим. Или сусрет
са малом животињицом тарси, величине нашег
прста која спава цео дан и велике нежне за

светлостосетљиве очи отвара једино ноћу. Додир њене
малене шапице на мом прсту не могу скинути и
ни не желим. У Монголији сам свакодневно уживала
посматрајући стада коња како јуре непрегледном
степом. Нешто што се не може заборавити.
Узбуђење сам доживела и у Националном парку у
Монголији где смо трагали за примерцима дивљих
коња из рода Пржевалски. Како сам крикнула
када сам првог угледала. Тако гиздавог, како мирно
пасе на врховима околних брда. То су веома веома
ретки коњи. Сусрет са китовима у Јужном океану
на Антарктику. То дивљење толико смиреној снази
и самосвести једне огромне животиње се не може
описати. Или игра стотина пингвина на таласима
океана пред олују на Фокладским острвима. Било
је таквих сусрета за незаборав.
А Африка? Па Африка је чаробна. Зар није неверо –
ватно и само природи ваљда јасно, како се то
догодило да на том једном континенту живи
толико много врста великих животиња? Животиња
са којима смо сви одрасталли, али кроз приче,
песме, књиге и на жалост кроз зоолошке вртове.
Али сусрет са неком од тих животиња у потпуној
слободи? То је магично. Иако се путницима каже
да не треба да гласно говоре, или вичу, мој први,
али и други сусрет са жирафом је, потпуно
неконтролисано измамио из мене врисак, усклик.
И сузе на образу. Жирафа је тако гиздава, тако
смирена, тако усмерена и сигурна док лелујаво
лагано хода проматрајући врхове дрвећа и валда
бирајући оно где је лишће најсочније. Питала сам
се тада – ако смо сви део једне те исте Божије
замисли, а где је у мени та гиздавост, и та елеганција,
и та сигурност и храброст једне жирафе која живи
свој суживот са свим другим животињама и
телепатски прича са члановима свога крда
удаљених на стотине метара јављајући има ли
неке опасности или неке сласности. Све те
животиње – жирафа, слон, леопард, бизон, носорог,
бројне врсте антилопа, па зебре и да не набрајам,
су толико величанствене у својим покретима,
сусретима, кретањима. Оне све живе заједно у
природом вођеним односима. Те животиње, мени
бар делују, потпуно свесне свака својих квалитета
и снага понашају се као краљеви и краљице.
Дигнутих глава, лаганог хода, у довољно
ослобођеном простору за њих и довољно удаљени
једни од других, макар то било и на само пар
метара, пред вече на појилу. Ето, то даје чаробност
афричких животиња. Тај суживот којим влада
хармонија и природни закони.

Фото: Афрички слон; Википедија

Ако те једнога јутра
дозову шкољке
са моје обале
на којој спавају
чекање и нада –
загрли сунце и талас
и заборави на
горке ријечи и сузе
казане у тренутку
слабости и немоћи.
.
Ако те једнога јутра
дозову шкољке
са моје обале
гд‌је станује љубав и нада
испружи руке ка сунцу и
првом таласу кајања…
.
Ако те дозову шкољке
То те ја сањам
Обичну и знојну
Са капљом вина
Међу твојим дојкама.
.
Ако те дозову шкољке
са моје обале
испружи руке ка сунцу и
првом таласу кајања…

Фото: Шкољке; Википедија

(Молитвена)*

Господе, помилуј мене јер сам сан
међ сновима и у реци живота док
ме носи, мутна.
Три пута Ти се молим
да тајну љубави спознам
и снагу што сунчана стада сабира
и по харфи небеској звони
и да чујем сат тај што у провалији
откуцава
док космичка симфонија срце моје
у свилокос и мирту преобраћа
.
Господе, помилуј ме, срна сам са очима
кротким, јер сам дете успавано.
Три пута Тебе љубављу позивам
као жедник у пустињи, као клас росу
Твоје сунчано класје на рукама ми ниче
и светлост од светости к’о зрење живим,
јер зов су Твог гласа да све ниче
.
Господе, помилуј мене, грлицу на грани,
к’о лист треперим, с воћем сам зачета.
Три пута с три прста као три зраке
сунчане Теби се посвећујем и све је
вода крститељска, све је хлеб насушни,
све цвет као око анђела Твог
.
Господе, помилуј мене у плавој ризи
с миртином граном у обе руке,
с босиљком и тамјаном с Твог стабла,
са житом и просом из благословених њива
Твојих, из винограда који узру на души
и опојних кондира слатког православља.
Твоје миро истачу посвећеници,
из ледника бистре сузе анђела теку,
псалми из грла птица и песме ветра ничу;
заветујем Ти се небом што си ми очи
свевидом населио, што си ме очовечио
Човек у човеку да бивам,
Оче наш на небесима
Плаштаницу Светомајке да ткам
Скуте да вечно док трајем земно љубим
Твог
Богосина
.
Молим Ти се, молим Ти се стопуто,
усне су ми затрептало јеванђељско лишће,
руке к Теби кад пружам, јер си истовремено
и у мени,
Боже, само срцем досегнута си
Висина

* песма је на петом Сабору духовне поезије
у Раковици награђена златним дукатом.

Фото: Фб страница – Beautiful Our World

Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га
Између облака, снова,
Даљине и снега..
.
Када пожелим
Да ти недостајем
Одсањам песму
Затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.
.
Када те нема
Јер тако хоћу
Заледим осмех
У себи кажем име
Удахнем дубоко
И помислим –
Тако ми недостајеш.

Фото: Фототека Србског Журнала

Начинити копију мозга
увученог у самог себе
и неки други пут га обасјати њим самим.
Запалити га
надути
надети –
све док не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и махинално набацити куку
на клин хоризонта.
Потом
нема журбе
и нема закашњења.
Испада да је све
предвиђено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може почети,
носећи у врховима прстију
позлаћене спирале,
са ритмом који је вечан
који траје
који се нити умара
нити одмара.

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

Љубав у воћним бојама.
.
Љубав у пчелином лету,
пева песму и зуји.
.
Сочна јабука светлуца,
на врху дрвета.
.
Љубав у кори дрвета,
заливена водом,
мази разигране мраве.
.
Љубав у полену,
ведрим небом кружи.
.
Наранџа и љубав.
.
Орахоумна, нацртана,
сва бистра нас зове,
да је уберемо.
.
Осунчана љубав,
као зец скакуће
на зеленој ливади.
.
Рибизлана љубав,
црвена ко крв наша,
сва гори у бићу,
жива духом,
за човека ту.
.
Лековита љубав,
здрава као лимун
за душу човека,
упија се у њега извором.
.
Вишња љубав, Свевишња!
.
Љубав спремна да умре,
роди се и живи.
.
Љубав брише страх,
паметна је и све зна.

Ја бих њему читала песме ,
Песме које му пишем док сам тужна и сама
Осмехом кријем таму ,
Таму што ме разара .
У мору истих јефтиних мушкараца ,
Мене неко воли ,
Неко , а ја бих увек тебе бирала .
Нећемо о греху ,
Биће он једном тачкапресудна
У овом злом свету
Буди ми вечна робија .

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Да ли сте знали?
На Солунском фронту су се раме уз раме са нашим прецима борили и 10.000 руских војника који су после Октобарске револуције напросто избрисани из историје.
Русија је за време Првог светског рата давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији, и то бесплатно. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија Француска помоћ при реогранизацији српске војске на Солунском фронту износила је 100.000 пушака, које су, наравно, наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије.
Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту.
Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић.
Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих.
Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. У целом свету.
Слава палој браћи,

Фото: Руски војници на солунском фронту; Википедија

Мириси неба
и боје раја
укуси тишине
зарони у сјећања кристално плава
љепоте , титрај Нове Земље
прво су створени вода па ватра
свијест па сврха
ВАТРА-АВАТАР
ВОДА-ДАО
изгори па опери
пепео распрши
челик окали
ланене хаљине
њишу се на вијетру
љубичаста сунца и пурпурне зоре
сањај-досањај
17 у зору
33 љета Господњег
испиј вјечност у капи горске росе
јер ту су виле плетенице плеле
соком медним безсмртност одврзле
јелек златни и кошуља бијела
око сјајно
грумен жада из змајевог гнијезда
и мисао златна
створена је
а сад пусти
нека лети
рашицу своју у струку притегни
исциједи пјесму из нектара цвјетног
из звијезда и ноћи
што миришу на бајке
и помилуј њежно
млад голуба сненог
.
Досањај….

Фото: Жад; Википедија

Лепота, гле! душе сетне
Скривена од света таме
У тишини обитава
Уз обзорја понад горја
Словилан Бели Вук

Чопор дивљих паса
У ноћи пунога Месеца
Цвили урличе
Завија

На светим водама
Истера

А племе Белих Вукова
Узмиче к обзорју века
Пред овим накотом
Пасјим

Што Вучју
Земљу им Свету
Већ опогани целу

Фото: Бели вук; Википедија