Воли ме
оваквим
какав јесам
.
Јер не можеш
Дивити се мору
а псовати олује
Хранити душу
оним што је трује
.
Кудити кишу
а вољети дугу
Грлити срећу
а тјерати тугу
.
Не можеш
Нжнадати се сунцу
а заборавити сјене
.
Уснити ријеку
без обале њене
.
Чезнути за свјетлом
а плашити се таме
ратовати срцем не
.
Ма не можеш
вољети друге
по своме суду
сањати да они
другачији буду
.
Воли ме
оваквим
какав јесам
.
Или никако
Воли
са свим мојим
врлинама
са свим мојим
манама
.
И не тражи од мене
да будем неко други
Тај други
не постоји

Фото: Фототека Србског Журнала

Моја мајка простире веш.
Моја мајка не воли зиму.
Боле је руке и зглобови
јој шкрипе као врата на
подруму.
.
Моја мајка не воли снег.
Каже да јој коса поседи
дупло брже и не прави
разлику између
старости и иња у коси.
.
Моја мајка не воли зиму.
Каже да доноси старост.
Она је још увек млада,
а и ја сам само дете –
плачем због залеђених
панталона на жици.
.
Моја мајка простире веш.
Моја мајка не воли зиму.
Моја мајка ће ускоро
постати зима.

Фото: Мајка; Википедија

И сада видим цесте
што ме душе нема
што те глади тера
у покољ на нас?
И сада видим снове
што сам синоћ снио
за свечаним столом
под сивилом зла.
Само да те нема
оне ноћи судње
где на покоп
погача се да.
О само да љубим
оне мале стрепње
док ми тело бива
ко бестидни прах.
Да ли да се предам
бескрају под ноге
док ми сваки слабић
име родно зна.
Или да се правим
како самрт дише
јер ми ово бедно
мајка име да.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ни по коју цену нећемо једнакост,
Знамо за ту варку, знамо за ту пакост!
Узећемо све што хтели сте сакрити,
Директно са чесме воду ћемо пити!
.
Под плаштом „за мир сам“, свуд около лажи!
Испод стола шта је брзо нам покажи?
Тетоше те странци, кликћеш апанажи,
Одакле ти паре свима нам докажи?
.
Лоповлук и крађа, народ нема хлеба,
Битно да за себе узо си шта треба!
Богами кад ‘стане кука и мотика,
.
Плави ћете проћи – изгубљена битка!
Дозлогрдили сте, спрема вам се хаос,
Унапред је песник предвидео, знао!

Фото: Чесма са живом водом; Википедија

мисли су птице,
што увек ка сунцу лете…
Крила њихова говоре:
„Волимо те свете“!
.
Њихов птичији поглед
види све валере
овоземаљског сјаја и
уживају у лепоти
раскошног, цветног раја.
.
Моје су мисли птице,
што Божије знају путе…
У ветру дах
Свемогућег чују и слуте.
.
Препуштени су тој
Божанској, неодољивој струји,
док у њиховим
грудима, песма захвалница бруји…
.
Моје су мисли птице…

Фото: Фб страница – Coloform Garden

Седим опуштен у кафићу Баржа на броду Лидер
Преклапам пажљиво карте Београда – насељени део
И умањену карту света – континентални део
Карте су у сасма одговарајућој размери
Као што је то урадио архитекта Славиша Савић
Одмах сам запањујуће видео исто што и он пре мене
Београд и свет су у преклопној визији једно
.
И свет и Београд се деле на Стари и Нови
Атлантик дели Америку или Нови Свет
И Европу или Стари Свет другом обалом
А река Сава дели Београд на стари и нови
Сава –Атлантик се улива у Дунав – Северни океан
Београд је макета света а Славија макета Београда
Европу препознајемо на месту Старог града
.
Гренланд је на месту Великог ратног острва
А Дом народне скупштине је Стразбур!
Гибралтар представља Мостарска петља
Суецки канал је на пределу Аутокоманде
Теразије су Париз а Храм Светог Саве – Цариград
Велика Британија и Ирска су Београдска тврђава
Факултет драмских уметности – Калифорнија Холивуд
Мала Маринкова бара – на карти света је велика Индија
…
На Славији сам у центру Београда који је свет
Угао дечјег паркића – стојим на извору најјаче енергије
У души осећам мир и ради ми предачко сећање
Београд је свет – ова моћна околност је одаслана
Једем семенке црног кима и лако варим сваку истину
Маршале – Адмирале бери ловорике – кажем себи
Ширим руке – у души мењам Доба и безбожје планете Спаса
За Доба – Истине Правде Љубави Светлости Једности

Зидамо Вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.
.
И темељи су срушени од вајкада,
Све је постало сотони наслада.
.
Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је
несавладива, људска грамзива.
Сами смо. Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.
.
Остаде реченица празна:
имамо субјекте, сумњиви
су предикати, а објекте смо
порушили. Остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви…
.
Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива.
О начину извршења ни помена,
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нам
лице испира.
.
Рекоше да повратка на старо нема.
Ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.
.
Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености.
.
Стално смо ружни због рана
неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никад им не можеш чути кораке
јер газе по сенци која
неће да се склони с пута.
.
Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола, без ореола,
од Вавилона до Босфора.

Фото: Босфор; Википедија

На столу лежи увела ружа.
Сахат у куту откуцава поноћ.
У зрцалу се прострла постеља бијела,
и жеља,
да ћеш к’ мени ноћас доћ’.
.
Око срца ми топло
иако напољу студен гуди.
Пламене сијенке,
нечујне, на зиду, сјаје.
У мислима те призивам,
привијам на рањене груди,
ноћ би ова, вјечно да траје.
.
Рукама те милујем.
Осјећам иње у твојој коси.
Кошуто, промрзла од студи,
што ли сјеверац ка теби пахуље носи,
привићу те у загрљај
све док тама зори пркоси.
.
Кроз окно се пробија
искричави звијезда сјај.
Усне ми нудиш,
са њих горак укус вина пијем.
Куда ме водиш ноћи ове,
у ватрени огањ или у рај?
Разбиј ми слутње,
љубав не желим да кријем.
.
Жудње се, ко пахуље,
вију изнад узглавља.
Свака би да се растопи
у страствене чежње плам.
Да искри,
као да је дио претпразничког славља,
да наздравља,
док студеном покрову душе правим рам.
.
Промрзла од студи,
грана, о прозорско окно удара.
Сребрне шаре на њем’
дрхтавим покретом рише.
На зиду луча зари, чађава, стара.
Назрети се да покрет пера
док ти стихове пише.
.
На пожутјелој хартији разбирам ријечи
као да их туђа рука ниже.
Из груди се уздах оте,
душа болно зајечи.
Катрига зашркипи мукло
кад уморно тијело са ње подиже.
.
Чим врата одшкринух,
сјеверац ледени ковитлац направи,
у полумраку помете слутњу што се искрала.
На прагу се осврну,
ледену круну на главу стави,
огољена душа,
бездану студ је познала.
.
Постеља пуста,
чиста ко душа што пости.
Тамјана мирис опојно чула ми буди.
Испосничку душу ломе незвани гости.
И Бог је заспао,
нема ко гријехе да опрости.
Зора се буди,
остај пострани животе худи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Желим да посматрам девичански плаво и бистро небо.

Како је то некада, давно, у мојему детњству било.

Некада, пре појаве самолета, који беличастим отровним трагом шарају по небу, као мајмун ваграма по беломе сликарском платну.

Зашто више не можемо да уживамо у лепотама и дивотама јесењега неба?
Не можемо због Рептилије, која је поробила Америку, користећи американску војску као покусне куниће у ратовима против словесног човечанства.

Фото: Трагови по небу; Википедија

И нека ме зовеш леденом ружом,
топлотом само костриш ми бодље.
Погледај иза љубичице у хладу
због твог сјаја не расту са мном у складу.
.
И нека ме топлота твоја
растопи ко локву на каљавом путу,
попићу из ње сву воду живота
јер знам да после дуго те није.
.
И нека ме уберу, у хербаријум ставе,
лежаћу опет извијене главе
на белом од времена жутом папиру.
Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.

И нека окрену лист и увежу канапом,
печат сам времена што мину.
Бокораста у првој цвати
заклони ми пелин твоју топлину.

Фото: Љубичица; Википедија