Зидамо Вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.
.
И темељи су срушени од вајкада,
Све је постало сотони наслада.
.
Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је
несавладива, људска грамзива.
Сами смо. Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.
.
Остаде реченица празна:
имамо субјекте, сумњиви
су предикати, а објекте смо
порушили. Остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви…
.
Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива.
О начину извршења ни помена,
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нам
лице испира.
.
Рекоше да повратка на старо нема.
Ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.
.
Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености.
.
Стално смо ружни због рана
неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никад им не можеш чути кораке
јер газе по сенци која
неће да се склони с пута.
.
Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола, без ореола,
од Вавилона до Босфора.

Фото: Босфор; Википедија