Ако не дођеш опет, ко онда,
У смирај сунчанога зрака,
Знај, да одлетеће искрица ова
У дубине мора незнанога
Одакле се нико не враћа.

Ако не дођеш опет, као онда,
Да пољубом осветлиш ми небо,
Знај да престаће песма из
зрна овога маленога.

Ако не дођеш опет, ко онда,
Нестаће роса, што Будимка
Је родила, из семења свога;
Будимка, она, што ју теби
На дар душа моја поклонила.

Не знам да л Ева Адаму
Баш Будимку јабуку је дала
Ал знам, за Будимку што
Из душе моје је расла.

Ој Будимка, буди мога драгога!
Поздрав му задњи понеси!
Реци, да вене загрижена јабука
И једна и друга.

Реци му, Будимка, да време
Залуд круг прави ако нема
Драгога милине загрљаја.

Буди Будимка, она руменка,
Она, што љубави семенку
У срцу његовоме је засадила

Буди га, јер ако се и сети,
И мој драги једном и врати,
Слад можда постојати неће
Обе јабуке са семеном Љубави
До тада, можда – иструлеће.

О Ево, да л истим си путевима
И ти шетала, кад Јабуку си нашла?!

Да л питала си дрво родно,
Шта десити се може са
Срцем, кад у њему нарасте
Јабуке семе плодно?!

И ја ко чини се и ти, не питах ништа,
Но разбудих Будимку снену
И дадох је драгоме
У пехару од сребра, озлаћену.

И сребро чува, тихо,
Гласове моје душе тужне.
Чува, ал скоро ми рече,
Да овоме семењу време отиче.

Зато, ако не дођеш брзо, ко онда
у смирај сунчанога зрака
знај да искрица ова усахнуће
и пасти у светове мрака.

Ој Будимка, буди Светлица
И разбуди ми драгога.
И буди тиха, кад покуцаш и
Тражиш кључеве капија
Његовога утврђеног дворца

Фото: Јабука будимка; Википедија

Толико сам се пута запитао: да ли је Биће Времена у Бићу Вечности, или је Биће Вечности у Бићу Времена;
да ли се Време садржи у Вечности, или се, пак, Вечност садржи у Времену?
Да ли се Биће Времена прожима са Бићем Вечности, или се та два Бића узајамно, и наизменично – без престанка – потиру?

Шта бисмо могли видети, када бисмо дешавања у Времену сазерцавали из Вечности, и опет: какво бисмо виђење имали, када бисмо збивања у Вечности сазерцавали из Времена?
Да ли је Језик Времена саобразан са Језиком Вечности?

И, да ли су та Два Језика – Један Језик?!
Ако нису Један Језик, већ Два Језика, Ко или Шта посредује између превођења са Једног Језика на Други Језик?
Да ли су Време и Вечност пројаве Стварања, или је Стварање пројава Вечности кроз Време и у Бићу Времена?

У својим песничким јасновиђењима сазерцавао сам ова питања, али сам одговоре на њих добивао у тајинственим и оностраним све новим и новим питањима.

А онда сам, у једном трену, у стању дубоког песничког надахнућа, осетио – не појмио, не схватио, већ осетио! – да је завршница свих одговора на сва питања – једно вечно и бескрајно питање (кружно или завојито!) над свим питањима, питање иза свих питања, питање с ону страну свих суштих и надсуштих питања!

Фото: Србски Песник; Википедија

Пробуди се и устани пресветли Роде
Никада никоме не окрећи други образ
Јер ћеш бити отсечен од моћних предака
И бићеш отсечен од својих потомака
.
Не буди лака жртва жудње удвојене
Крени у освајање сопствених дубина
Уништи непријатеље у глибу подсвести
Пиши Песму-то је твоје дете и награда
.
Пусти омају Јевропу принцезу-лопужу
Она одувек гаји двосмислу реч-нереч
Стално те понижава отима корене и име
И склони са чела лажа вође штеточинце
.
Не могу те водити амебе сатрапи вампири
Они што избеченим очима мотре на туђе
Ти си носилац сушта-матричног бивства!!!
Устани! Твори љубавност и праведност света!

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

Животиње су посебан фрагмент природе за којим трагам. На жалост мало је простора у којима се сусрећемо са животињама. Чини ми се понекад, као да се оне повлаче са простора доступних за човека, како би се могуће склониле од најезде људске цивилизације. На својим путовањима и трагањима имала сам сусрете са животињама и оним лакше видљивим, али са оним које су негде у дубинама природе. Ти сусрети су увек за мене били посебни догађаји. Онакви тренутци који се не заборављају јер се дубоко утисну у сваки делић мог памћења. Рецимо на Мадагаскару са лемурима.

Провлачили смо се кроз шуме тражећи да видимо лемуре у реалном животу. Како заборавити тај широм отворен поглед лемура без страха који је, држећи се једном руком за грану пружио другу руку ка мени и из мојих прстију узео листиће свеже. Тај додир је био тако нежан и тако посебан да и сада треперим када га се сетим. Или сусрет са малом животињицом тарси, величине нашег прста која спава цео дан и велике нежне за светлост осетљиве очи отвара једино ноћу. Додир њене малене шапице на мом прсту не могу скинути и ни не желим. У Монголији сам свакодневно уживала посматрајући стада коња како јуре непрегледном степом. Нешто што се не може заборавити. Узбуђење сам доживела и у Националном парку у Монголији где смо трагали за примерцима дивљих коња из рода Пржевалски. Како сам крикнула

када сам првог угледала. Тако гиздавог, како мирно пасе на врховима околних брда. То су веома веома ретки коњи. Сусрет са китовима у Јужном океану на Антарктику. То дивљење толико смиреној снази и самосвести једне огромне животиње се не може

описати. Или игра стотина пингвина на таласима океана пред олују на Фокладским острвима. Било је таквих сусрета за незаборав. А Африка? Па Африка је чаробна. Зар није невероватно и само природи ваљда јасно, како се то догодило да на том једном континенту живи толико много врста великих животиња? Животиња са којима смо сви одрасталли, али кроз приче, песме, књиге и на жалост кроз зоолошке вртове.

Али сусрет са неком од тих животиња у потпуној слободи? То је магично. Иако се путницима каже да не треба да гласно говоре, или вичу, мој први, али и други сусрет са жирафом је, потпуно неконтролисано измамио из мене врисак, усклик. И сузе на образу. Жирафа је тако гиздава, тако смирена, тако усмерена и сигурна док лелујаво

лагано хода проматрајући врхове дрвећа и валда бирајући оно где је лишћ најсочније. Питала сам се тада – ако смо сви део једне те исте Божије замисли, а где је у мени та гиздавост, и та елеганција, и та сигурност и храброст једне жирафе која живи свој суживот са свим другим животињама и телепатски прича са члановима свога крда

удаљених на стотине метара јављајући има ли неке опасности или неке сласности. Све те животиње – жирафа, слон, леопард, бизон, носорог, бројне врсте антилопа, па зебре и да не набрајам, су толико величанствене у својим покретима, сусретима, кретањима. Оне све живе заједно у природом вођеним односима. Те животиње, мени

бар делују, потпуно свесне свака својих квалитета и снага понашају се као краљеви и краљице. Дигнутих глава, лаганог хода, у довољно ослобођеном простору за њих и довољно удаљени једни од других, макар то било и на само пар метара, пред вече на појилу. Ето, то даје чаробност афричких животиња. Тај суживот којим влада хармонија и природни закони.

Фото: Жирафе; Википедија

Љубав је посвећење.
Само онај ко је посвећен љубави,
живи у царству љубави.
Без посвећења, нема љубави.
Буди посвећен љубави, па ће те љубав
пратити на свим путима твојим.
Камо год кренуо и пошао,
љубав ће те у стопу пратити.
И, не само што ће те у стопу пратити,
већ ће и испред тебе ходити.
Љубав ће бити твој пут.
Љубав ће бити твој водич на путу.
И ти ћеш бити путник љубави на путу љубави.
То је магија, то је алхемија, то је тајинство,
то је посвећеништво љубави.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Пре неколико дана био сам у Ужицу
Некада је било Титово – сада ничије
Ужице је на чудном месту – стешњено
Мене су занимала историјска места –
Кадињача неосвојива а посебно Каран…

Пао је 14-ти км ….али никада Кадињача
Немачка војска је била много бројнија
Али зашто ипак није пала Кадињача?
Зашто није пао шеснаести километар?
Толико је Кадињача далеко од Ужица

Постоји алхемија и невидљива мистика
У сваком земаљском догађају или бици
То сам тражио да видим у месту Каран
Који се налази на другој страни од Ужица
На левој страни Кадињача на десној Каран

Библија има много тајинствених прича
У једној је писано да је Каин убио Авеља
Каин је каран (оптужен) од људи и цркве
Народ је тражио Каина –Бог га је штитио
Мит о Каину и Авељу је енергетска прича

Место и енергија села Каран је противтежа
Енергији Кадињача где је била силна битка
Оба места су на шеснаестом!!! километру
Како је Каран или Каин учествовао у рату
Нека за себе цењени читалац протолкује…

Фото: Каран, црква; Википедија

Ја сам цртеж слободном руком. Ја сам импровизација. Ја сам измишљотина, сачињена од снова. Увек нова. Рођена другачија. Рођена да живим против плиме. Ветрови ме носе, али ме не руше, не побеђују ме. Падам, али устајем. Ја сам од оних проклетих. Једноставна, а неразумљива. Ја сам од оних што се не плаше. То сам што сам. Најбоље на овом свету сам себи ја. Желите да вам испричам свој живот? Можда би требало, али ја нисам од оних што се жале. Направила сам сама своје изборе, зашто да се сада жалим? Све је било како је морало бити. За све је постојао добар разлог. Некада давно сам била брза, импулсивна. Знају сви и да сам превише трпељива и толерантна. Сада ме живот научио да размислим, да добро размислим о својим одлукама. Често се затворим у своје мисли, у своју меланхолију. Живим у својим тишинама, унутра у себи, јер ту је моја реалност. Не могу другачије, не могу побећи од себе. Нејасна сам често и сама себи. Не могу да гарантујем за своје речи и поступке. Мене тренутак носи. Изнад свега ја сам храбра. Ја сам баш оно што желим да будем. Не може другачије. Животне борбе су ме научиле важним лекцијама. И још морам да учим. Јер ја сам тек девојчица у телу жене. Ја сам дете свог детета. И учим да увек будем близу себе. Одлучујем сама где ћу бити. Присутна тамо где ја хоћу. Себи чувам оне које ја желим, а пуштам од себе оне друге. Проналазим се и даље. Можда никада нећу разумети живот, али у свом срцу носим свој пут. Ја сам себи све. Понекад ни сама не знам шта сам и шта мислим. Свашта ми долази на памет. Свашта у овој мојој глави живи. Ипак, моје мисли су моје. И све што ми се дешава је дар који сам добила. Ценим… Дивна је лепота живљења. Све одговоре налазим у себи. Моје очи су вам одговор. Не носим маске. Не живим лаж. Моје емоције су обојиле мене и срећна сам што је тако. Срећна сам што живим. Чиним све да сваки мој дан има магичне тренутке. Смењују се туга и срећа, али то је то. То је живот. То нас учи да ценимо вредности, да знамо шта је важно. Наше срце треба да учи, да постаје лепше, да расте… Дивно је кад срце куца. Можда се ја и обмањујем. Превише верујем људима, њиховим осмесима иза којих крију своје лицемерје. Можда се превише надам и превише сањам, али то сам ја. Цртеж слободном руком. Не програм неког компјутера, не научене фразе, не наметнуте мисли и жеље. Ја сам импровизација својих избора.
З. З. М: Из књиге ПУТОВАЊА

Фото: Књижевно вече у Блацу са З.З. Младеновић

Не говори лицемерно и лажљиво: љубим те оволико и онолико, већ нека твоја дела, већ нека твоје жртве казују каква је и колика твоја љубав.

Речи без дела и жртве ништа не казују, ништа не значе.

Само лажљиви и лицемерни људи причају о љубави.

Они који су посвећени љубави, они који се жртвују за љубав, они који живе љубав – о љубави никада не говоре!

Нема сврхе причати о љубави, ако живиш љубав.

Ако живиш љубав, твоја ће се љубав осетити и најудаљенијем звезданом јату.

Дејства љубави, енергије љубави, преко Поља Космичке Свести, допиру и до накрај ПраВасељене, допиру до свих светова, видљивих и невидљивих.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Облаци; Википедија

О дођи, не умем рећи шта ме мами
Око стидљиво – груди кô врата раја
Дланови меки знојни кад смо сами
Или тај осмех што тишине збраја
.
О дођи, не умем рећи шта ме вуче
Близина два тела или блискост душа
Немири у свакој нирвани од јуче
Или ђаво који све редом нас куша
.
О дођи, не умем рећи шта ме кида
Сунце на заласку – од страсти стрњишта
Речи у ћутању речене без стида
Или сан што бежи са среће згаришта
.
О дођи, не умем рећи шта ме боли
Зора у погледу – ноћ међу зубима
Ветар у костима – прсти ми охоли
Или тупа воља могућим чудима
.
О дођи, не умем рећи шта те зове
Умирање или твоје женске ћуди
Дођи, дођи – плаши ме хук сове
И кад све се смири поред мене буди

Фото: Фототека Србског Журнала