Ходам опрезно смањујем дубину шушкања
Пролазим поред руже букетаче – недодире
Пазим на бубе и пазим да се змија не наљути
Моје одступање није страх већ премудри опрез
Ненавикнут – дођох недавно са Прометејске горе
.
Моје љубави су огледалочисте и поклањам их
Свима који храбро сами расчешљавају карму
Не тражим ништа заузврат баш ништа – пун сам
Одкако сам завршио војниковање све је лако
Сваког трена осећам врло густе нападе слободе
.
Срећан сам због ученице оштровиде деве Маије
Како је храбра и отворена! И здраво радознала!
Дошла је са Чертога Дајбога и Маје Златогорке
Хоће да прошири знање и искуси наш тврдосвет
Плашила се љуто да не падне Ветрогоњи у руке
.
Не плаши се ја сам витез потичем са вучје стране
Ако си дошла по љуте ране разблажићу пустош
Нико те неће озобити доживећеш свет Мидгарда
И не плаши се Лепоте и нарушавања геометрије
И немој се китити ни са златом ни са дијамантима
.
Постаћеш ново биће и заменићеш неверног Тому
Обуци најпре до пода дугу хаљину златоткану
Док векови спори потпуно не отворе своје путеве
Играј Игру Пралилу моћи да смераш судбину
Уз Игру ће нестати многи грки науми и одуми
.
О Миона – ти заспало божанство које се буди
Најпре ћеш изучити знања великих Цветиша
Потом ћеш примити посвећења Арханђела
И бићеш у њиховом свету – помагаћеш инима
Сваког трена учићеш и примењивати Знања
*
А сада се изиграј као дете и потпуно се откачи
Као привид шашавица клицавица – ледна и врућа
Уђи у језеро духа пливај жабно и збаци терет
Оствари вечну слободу своје божанско право
Потом долази жижа знања – o животу и безсмрти
**
О Миона лепа рајска птицо арханђелских боја
Пронашла си ме на врху моје Овчар планине
Сада смо на скупној тачки где се рачвају струје
Пронашла си ме иако сам овде потпуно невидан
Ти си једина која је код мене положила завршни
***
Остајеш са катаном и седам печатних пергамената
Нећемо се више видети ни чути много много година
Крени после мене по срцоказу и тражи Сафир реку
Тамо лако отвори први пергамент и учи даноноћно
Остале отварај један по један када будеш спремна
.
У времену дивљих времена ти мудро завежи уста
Промени боравиште и иди у безводну пустињу
Касније нађи пећину предака на Рубин планини
У случају опасности повуци катану ка Северњачи
И запевај Божије име тајним Гласом Одабраних

Фото: Витезица самурајка; Википедија

Слава њега није одродила
од сељаштва којим се дичио.
Крајина му оштроумље дала
над којим га живот омудрио.
.
За длаку је стратиште избег’о
у које му друг Зијо допаде.
Од усташа у шуму одбег’о.
Првоборац шумом он постаде.
.
Утројило мајчино црнило
док је стигла народу слобода.
Њено чедо дохватило штило
да опише та времена луда.
.
Противан он никад није био.
Верно своју идеју следио.
Антипротиван јесте радо био
па се тиме Удби означио.
.
Само знак је са врха требао
па подиже цезар палца свога.
Но бес мајчин палац зауздао
спасавајућ’ сина вољенога.
.
Лоркиним је стихом говорио
да црнило опет се примиче.
„Црни су им коњи“ он зборио
„црне им потковице“ још дорече.
.
Мост имењак би порталом њему
јер два Бранка Небом измирио.
Сконча живот безречним романом
не би л’ зло од народа даљио.

Фото: Црни коњ; Википедија

То не бјеше обичан сан
Више из-лет
У оносвјет
Допловисмо чамцем
Преко великих вода
На мјесто
За ким чезне душа моја
У Љубави све ту битише
И ваздух и поља, борови и мора
Све на Љубав мирише
Потрчаше поред нас и зверчице
Ал не бјеху дивље
Уплашише се сапутнице моје
Па им рекох
Нема овдје страха
Затим измазих са љубављу и лава
Заноћисмо у пећини гдје расте
Дрво нестварно
С плодовима од драгуља
И најљепшој машти недокучиво
Обрати ми се један глас
“Уберите по један комад”
Ал се неком прохтје
Од љепоте нестварне убрати још
Убоде се и крв крену
Опомена за похлепу
“Не бери више но што је речено”
Тражијаху нас у овом свијету
Ал не марим више за то
Како објаснити куда бјесмо
У из-лет
У оносвијет
“Показат ћемо им драгуље”

Фото: Лепи предео; Википедија

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Свако има право да слави кога му драго, а ја на данашњи дан славим и прослављам ПЕРУНА.

Он је мој бог, и бог мојих праотаца и прамајки, који нам је подарио МУДРОСТИ БОГОВА, записане и рисане у светим звезданим књигама – ВЕДАМА!

Јудео-кршћани могу да славе светог Илију, или светог Алију, што му дође исто.

Илија и Алија – то је једно те исто име само у различитим транскрибцијама – преводима.

Не спорим се са јудео-кршћанима, не спорим се ни са ким.

Свако од нас, на властитом унутарњем путу, следи свој унутарњи глас, свако од нас, у својему пречистом срцу, носи своје богове, свако од нас живи свој живот онако како жели, зна, уме и може.

За моје богове, који су у Светлости и на Извору Живота, ЗНАЊЕ је веома битно.

Праизворна ведсрбска реч за ЗНАЊЕ јесте ВЕДАЊЕ.

Исто је ЗНАТИ и ВЕДАТИ!

Као што је исто ВЕДАТИ и ЉУБИТИ!

ЉУБАВ происходи из ЗНАЊА, а ЗНАЊЕ исијава из ЉУБАВИ.

Где нема ЗНАЊА нема ни ЉУБАВИ, и опет: где нема ЉУБАВИ нема ни МУДРОСТИ.

Данас је ПЕРУНОВ ДАН, ПЕРУН-ДАН, ПЕРУНДАН.

Свако може да пише како му воља, само нека пише срцем и душом!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ову разјасницу пишем само због оних Срба и Србкиња који су убеђени, да је Илија србско име.

Пре примања јудео-кршћанства – проверавао сам и у Акаши толико пута – нема ни једног јединог Белог Србина са именом Илија!

 Илија је семитско, хазараско име (корен је ИЛи) које једни Семити изговарају као Илија, а други Семити као Алија.

(У Великом Гају наспрам Вршачког горја, на Перундан 7526.)

Беше једном то сеоце
Куће мале, људи већи
Кора хљеба тешка бјеше
 Али никад краја срећи.
.
Земљом руке изборане
Свака пора причу има
Уз огњиште прича тече
Ђе је човјек међ људима.
.
Причало се тад о свему
Највише је шале било
Неко што је проживио
Неко што је у сан снио.
.
А ми мали слушали смо
Сваку причу ко успаванку
Љубили смо оцу руку
И грлили милу мајку.
.
Никад нисмо били гладни
Мада ничег није било
Пунс душа, пуно срце
И мајчино топло крило.

Фото: Дуги До – Његуши; Википедија

Њему
Твоја суза пара цело моје биће
које је и само ткано по твојој сенци.
Када ти дођеш, пупољци цветају,
природа се буди, мртви васкрсавају.
Твој глас лепши је од Орфејеве песме.
У тренутку када се сретнем
Харон зауставља свој чамац.
Тантал заборавља на своје муке.
Видела сам љубав како цвета.
Желела сам се опећи.
То се све збива на овој планети
од дана када сам почела да те волим,
од дана када сам почела да те желим.

Фото: Фб страница – Coloform Garden

Забунцај, да чудо се деси
у немилости дрхтавог језика
који би да завара ову
рунолисну сагу
нечим, чему се надати
не умије људско биће.
Између двије ноћи је дан,
а између два дана је вјечност.
Опери се, моја слико,
моја невољо, мој страху,
опери се мојом сликом,
мојом невољом,
мојим страхом!

Фото: Језик; Википедија

(Посвећење Ероса)

На свету ништа ново сем чудеса,
велим ти, Анђеле.
И после измишљених векова
рука сам прва која те слика,
бдење сам радосно у земаљском невиду.
Кажем, ти си опсенар, моја узајамност,
онај си што још ваја Афродиту
за неки нерођени храм.
.
Ако тако видим,
овај тренутак је вечан, Анђеле,
јер ништа није прошло ни будуће.
Орфејева чудесна свирка
прошла је кроз јесењу шуму,
лишће је плакало сјајно.
Кажем, ја сам лишће, дрхтај,
и ад сам који потреса божански звук.
У сну сам јава порушеног града,
и демон, и Јелена Тројанска,
на јави – сан, прва сам тамна вода
у коју слази светлост одељеног неба.
.
Верујеш ли, Анђеле,
у некој паганској шуми жудња сам,
а ти близина, обличје и лепо божанство
од чијег додира умрем. И будим се.
Будим се на суморној киши,
свеједно где, можда у Атлантиди.
Свеједно што не кажем:
блискост је недокучива даљина.
Већ видим, тако ме уписује неко
у кишном јутру
на другој тачки времена.
И писмо се по знацима ишчитава,
можда као љубавни говор
или мит о Еуридици.
.
Велим ти, Анђеле,
од свега извесна су само чудеса,
митови су сушта историја, душино дело.
Безименог именујем те тако.

Фото: Јелене Тројанска; Википедија

.•ЧУВАРИ НЕБА И ЗЕМЉЕ•

*-Ако знаш да си Бог, те границе сежу до Бога, а Бог је свемогућ, свемоћан.

*-Ако мислиш да си човјек, онда границе твоје моћи сежу до следећег човјека, до твог комшије, до ближњег твога.

Какав си ти и какав ти је комшија одлучује о подручју (опсегу) ваше моћи. Једино удружени у Љубави постајете већа цјелина са истим духовним вриједностима.

Ваше духовне вриједности су ваша највећа моћ и ваше највеће благо.

Премјестимо то сад из апстраховања у практичан примјер:

Синоћ је (у времену кад сам прошле године писао овај текст) над Хелмом харала олуја (а ево сада и врућине).

А да ли је тако морало бити?

Да ли то мора тако бити?

НИЈЕ и НЕ МОРА.

Поставио сам мој текст „НЕБО СЕ ЧУВА ДОК ЈЕ ЧИСТО“, а то ћу и овд‌је демонстрирати.

Наиме, свако од нас је под‌једнако моћан да контролише и стога пројектује климатске услове за благодат сопственог окружења. Посматрати Небо, то свако може чинити гледајући га изнад своје главе. То је стварни домен наше визуелне пројекције. Друго је пак замишљање (унутрашња ментална пројекција), које може да покрива не само даље од кружнице визуелног хоризонта већ и планету… и цјеловити универзум.

Нас тренутно интересује кружница нашег физичког хоризонта. Замислимо човјечанство као океан са као огледало мирном површином. Тако би човјечанство заиста изгледало када ни у једном човјеку не би било нити једне једине мисли. Али није тако, тај океан је пун мисли а свака мисао је као каменчич који бацимо на ту површину воде.

Шта се тад деси?

Вода заталаса а на површини се створе концентрични кругови. То је оно што је видљиво, али истина је да се таласи преносе сферно те собом прожимају цијели океан, али и Небо изнад њега.

Какву практичну вриједност има ово знање?

Узмимо примјер климатских услова (то је тренутно веома актуелно). Какве везе климатски услови имају са концентричним круговима на површини воде?

Замислимо сада да смо испод кружнице свог Неба. На нашем Небу је све видљиво:

1. мир у нама је представљен плаветнилом Неба,

2. Мисли су облаци

3. кретање облака указује на несвјесне тенденције нашег подсвјесног разума

4. груписање облака представља сродне мисли

5. Тежина/лакоћа облака је наше ментално стање

6. ковитлање су емоције

7. грмљавина је пражњење набоја поларитета и тд…

Небо је дакле наш одраз у огледалу а ми смо центар видокруга.

У нашој позицији пада онај камен на површину воде и ствара концентричне кругове, како на Небу тако и на Земљи. Када одапнемо наш лук разума и из њега отпустимо мисао она удари о површину огледала и заталаса цјеловити универзум. Небо нашег видокруга нам је показатељ нашег тренутног стања, те ако смо у Љубави, хармонији и миру док одапињено лук и наша стрелица (мисао) ће у себи носити Љубав, хармонију и мир, те када се забије у огледало, оно ће заталасти истом фреквенцијом.

Али уколико су наше мисли константно испуњене страхом… и Небо ће бити застрашујуће. Дакле, наше Небо, наша кужница зависи од наше свјесности.

Добро, рећи ћете, али и комшија има свој круг, своје Небо… Гд‌је почиње његово а гд‌је се завршава моје?

Да ли моје утиче на његово и обрнуто?

Све кружнице су свепрожимајуће, јер сви и све смо у једном беспросторном центру. У њему пројектујемо слике паралелних кружница, а стварамо их од информација које изаберемо из океана колективно несвјесног. То значи да у истом овом трену и утичемо и не утичемо једни на друге, све зависи од тога према чему смо окренути и отворени/затворени.

Како ово знање користи и мени и комшији?

Ако смо и комшија и ја центри концентричних кругова свог Неба, онда мој круг улази у његов и његов у мој. Уколико мој комшија успије пројектовати мирно Небо изнад његове главе, мени је посао већ олакшан; ја се нећу сукобљавати са његовим круговима већ ћу вибрирати своје кругове на истој фреквенцији. Мир ће бити пренешен из његовог Неба у моје, а ја ћу следећем комшији пренијети стање мог Неба на таласима мојих кругова који улазе у његов домен… и тако редом.

Сваки човјек има комшију, сваки комшија има свог комшију… комшилук је сачињен од људи; људи одржавају комшилук-комшилук одржава људе.

За то није потребна борба.

Напротив, чињеница да се спремаш у борбу је потврда твог менталног стања, а борба сама по себи није ништа друго до поледица немира, супротстављања комшилуку, одсуства мудрости.

Борбу стога морамо анулирати из себе а анулирати је можемо једино Љубављу; схватањем Једноте свих и свега, при чему себе начинимо транспсрентним, те стрелице које су напуњене негативним набојем немају циљ у који се могу забити.

Из тог стања транспарентности емитујем своје Небо, онакво каквим

ми мој ниво свјесности налаже.

Дакле, у свом центру из којег д‌јелујем ја од негативности уистину чувам и ваше Небо за вас, до вас је да то исто чините у свом центру или пак да се затворите, да се одвојите од истине и да сопствено Небо гледате као полигон ратовања… „Свјетла и Таме“.

Будите и ви чувари мог Неба као што сам ја чувар вашег!

Нека буде Љубав, хармонија и мир, како на Небу тако и на Земљи!

Фото: Облаци; Википедија

Остарила је наша мајка,
осамдесет другу годину броји.
А и ми више нисмо млади,
и свако иде путем својим
.
Дочекала је унучиће,
а сада тепа праунуку.
И само понекад она помене,
свој тежак живот, рад и муку
.
Остарила је наша мајка,
ту где је рођена, у селу свом,
целог живота уздижући
наше огњиште и наш дом.
.
Све више притиска година бреме,
али се умом још увек неда.
Разборита је, кике плете,
и још јој није коса седа.
.
Остарила је наша мајка,
у духу села и обичаја.
Сви штио је знају памтиће увек
њен благи осмех опроштаја.

Фото: Стара мајка; Википедија