Ја сам цртеж слободном руком. Ја сам импровизација. Ја сам измишљотина, сачињена од снова. Увек нова. Рођена другачија. Рођена да живим против плиме. Ветрови ме носе, али ме не руше, не побеђују ме. Падам, али устајем. Ја сам од оних проклетих. Једноставна, а неразумљива. Ја сам од оних што се не плаше. То сам што сам. Најбоље на овом свету сам себи ја. Желите да вам испричам свој живот? Можда би требало, али ја нисам од оних што се жале. Направила сам сама своје изборе, зашто да се сада жалим? Све је било како је морало бити. За све је постојао добар разлог. Некада давно сам била брза, импулсивна. Знају сви и да сам превише трпељива и толерантна. Сада ме живот научио да размислим, да добро размислим о својим одлукама. Често се затворим у своје мисли, у своју меланхолију. Живим у својим тишинама, унутра у себи, јер ту је моја реалност. Не могу другачије, не могу побећи од себе. Нејасна сам често и сама себи. Не могу да гарантујем за своје речи и поступке. Мене тренутак носи. Изнад свега ја сам храбра. Ја сам баш оно што желим да будем. Не може другачије. Животне борбе су ме научиле важним лекцијама. И још морам да учим. Јер ја сам тек девојчица у телу жене. Ја сам дете свог детета. И учим да увек будем близу себе. Одлучујем сама где ћу бити. Присутна тамо где ја хоћу. Себи чувам оне које ја желим, а пуштам од себе оне друге. Проналазим се и даље. Можда никада нећу разумети живот, али у свом срцу носим свој пут. Ја сам себи све. Понекад ни сама не знам шта сам и шта мислим. Свашта ми долази на памет. Свашта у овој мојој глави живи. Ипак, моје мисли су моје. И све што ми се дешава је дар који сам добила. Ценим… Дивна је лепота живљења. Све одговоре налазим у себи. Моје очи су вам одговор. Не носим маске. Не живим лаж. Моје емоције су обојиле мене и срећна сам што је тако. Срећна сам што живим. Чиним све да сваки мој дан има магичне тренутке. Смењују се туга и срећа, али то је то. То је живот. То нас учи да ценимо вредности, да знамо шта је важно. Наше срце треба да учи, да постаје лепше, да расте… Дивно је кад срце куца. Можда се ја и обмањујем. Превише верујем људима, њиховим осмесима иза којих крију своје лицемерје. Можда се превише надам и превише сањам, али то сам ја. Цртеж слободном руком. Не програм неког компјутера, не научене фразе, не наметнуте мисли и жеље. Ја сам импровизација својих избора.
З. З. М: Из књиге ПУТОВАЊА

Фото: Књижевно вече у Блацу са З.З. Младеновић