Ти ако нећеш да схватиш
не мораш настави да се инатиш
битно ми је да чујем да чујеш
пре него што почнеш да тугујеш
муци да робујеш
у жалост се обучеш и обујеш
БОЖЈУ искру у себи отрујеш
запамти добро ти одлучујеш
С нама или тама
мир или галама
живот или јама
и тата и мама
и Путин и Обама
Кад сте добри Индија и Кина су са вама
Не постоји други пут
ако хоћеш децу добру некад мораш будеш крут
имаћеш праву меру ако си под БОЖЈИ Скут
тад засијаћеш ко дукат жут
никад нећеш без кривице да будеш љут
и без разлога употребиш прут

Фото: Фототека Србског Журнала

Једном кад љут ветар
Престане да дува
И престану смешне кише
Једном кад УТИХНУ
Сва пролећа
И душу
У мртвом сну смирим
Поштована бићу
И почаствована
Ал како пошасти
Мртва да се дивим
.
Не без разлога
Молим вас
Прво ме однесите
У цветну башу
Исеците
Велик букет цвећа
На тврдим грудима
Све више
Црних тачака
Покрите
Да свечаност буде већа
.
Можда се и осмехнем
Спокојно и жално
АХ НЕ НЕ смешкање
Не без разлога
Мојој души болној
Три бриге мање
Остављам бригама
Песме за плакање
Живљење је прекасно
И док чекам ред
Кажу
Иза одшкринутих врата
Је прекрасно
А да знате слушала сам
Кажу иза врата сјаје бесмртне душе
И ново јутро радосно и јасно

Фото: Цветна башта; Википедија

Дотрајавам,
годовима сунца
у оку које је видјело,
и зенит, и бесамртну искру
што се тајновидом лучом напаја
до у смирај још једног дана
у коме су моје кости
заиграле мртви плес
живих душа.
.
Дотрајавам,
у овој оловци поезије што
редак по редак дописује,
бришући слова грешности
не би ли се новим знаком
исписало невино штиво,
у оку које сем ове бијеле хартије
недогледа ништа, до мрака, засијаног
на свјетлосним пољима ума.
.
Дотрајавам,
у утроби камене пустиње, нерођена.
Надам се бури што би кам да оголи
не би ли ме наново родила,
Мајка свих мајки,
мене једну, жедну капи живота,
пустињску ружу.

Фото: Пустињска ружа; Википедија

Хиљаде необојених поља
Хиљаде неискорачених корака

Да ли ја то могу?

У празна поља
на мрежи живота
гледам
Знам да их попунити
желим
Додати боје сваком пољу
И великом као лист
и маленом као маково зрно
Додати боје животу
кораку сваком
Не видим неискорачене кораке
У магли се крију
а ја не знам да ли умем
или да ли снаге и мира имам
да бојом бојим
Сва та празна поља

Фото: Драгица Томка; Бојење живота

Шта још да кажем
а да нису ријечи твоје
шта још да мислим
а да нису мисли твоје
гдје још да пођем
а гдје ниси био
шта још да урадим да дам себи сврху
Еонима чекам ноћ
кад млад ће мјесец
исциједити сузу
на мјесту гдје васељенске луталице
пале ватре
јел знаш
тако се праве небески бисери
ех шта све знаш
а шта све не знаш
не прати ме више
умиј ми лице
и не брини
благо је сигурно
док чува га змија
змија успећа
пјешчаник истиче
ал вјечност је зато још увијек ту
зато сањај и пјевај
кажу диши тихо
ако хоћеш да сачуваш срећу
можда је тако у овом углу СВЕ-МИРА
ја знам била сам тамо
кад се стварало све
срећа пршти на све стране
чује је безконачност
и види је безкрај
много сабирања и одузимања
Богу математика не треба
кишне капи шапућу ми
стихове пред зору
пишем ријечи
лијечилице
под прозор су ми пала 3 ораха
чудновата воћка
заденут ћу их за појас
претворит ће се у змајеве
једно мајско јутро
чекам Мај
чекам да прођу кише
да прође зима
сад ћу мало уснити
а ти буди будан
и чувај мој сан…

Ако те једнога јутра
дозову шкољке
са моје обале
на којој спавају
чекање и нада –
и загрли сунце и талас
горке ријечи и сузе
казане у тренутку
слабости и немоћи.
.
Ако те једнога јутра
дозову шкољке
са моје обале
гд‌је станује љубав и нада
испружи руке ка сунцу и
првом таласу кајања…
.
Ако те дозову шкољке
То те ја сањам
Обичну и знојну
Са капљом вина
Међу твојим дојкама
.
Ако те дозову шкољке
са моје обале
испружи руке ка сунцу и
првом таласу кајања…

Фото: Шкољке: Википедија

После свих трагања, истраживања, ишчитавања и проучавања, дошао сам до познања, да су Срби свуда одувек били!
Све оне древне свете књиге –
књиге предања, повести, веровања и духовности –
за које сам некада био убеђен да су их стварали ови или они древни, и давно ишчезли, народи – све су те књиге, уистини, рисали и писали
Ведски Бели Срби!

Открио сам свеколику лаж званичне светске повеснице, коју су писали људи на нижем духовном ступњу развоја, људи лажи, људи заклети непријатељи ВедСрба, Срба Аријеваца, Срба Стриборјана!

И нећу погрешити ако сада, после брда и брда прочитаних и проучених књига, у свом Песничком Духу изјавим:
Срби су свуда одувек били!

Срби су најстарији аријевски народ, најстарији ведски народ, најстарији стриборијски народ!

Срби су свим иним народима подарили и језик, и веру, и поезију, и предање, као и многа друга знања и сазнања која су се, кроз векове и светове, чувала и неговала у тајним круговима, у тајним братствима!

Срби су свуда пре свих иних европских народа обитавали и стварали, и за све ине европске народе Срби су једини староседеоци било где на тлу Европе!
И где год да се савремени Србин нађе, нека зна и памти, да се налази на земљи својих Великих Предака!

Ону званичну (тобож званичну!), светску повесницу илити хисторију-хистерију, морамо што пре да избришемо из памћења и свести, и да се окренемо самониклој и самосвојној србско-руској повесничкој школи, будући да је само ту истина сушта, а свуда другде јесте опсена и лаж!

Брате Србине! Сестро Србкињо!
Када путујете Европом, када се било где, у било којој држави нађете, верујте и знајте, да се, уистини, налазите на земљи својих Великих Предака, ВедСрба, Стриборјана, Аријеваца!

Немојте дозволити да вас случајно убеде људи лажи, да се налазите на туђој земљи!
Не, ви сте на својој Земљи, на својој Пра Родини!

Фото: Ведски Србенда; Википедија

(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)

Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!.

Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!

Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада

Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!

Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог

Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога Бога: – Ти си ми Око напио!..

Фото: Лепа жена; Википедија

Приђите ближе,
Да чујете шапат ,
што вам кроз ветар,
облак и кишу, говорим.
Да чујете речи, поруке важне.
Кроз воду, талас и море, мраморим.
Ту сам за све!
.
За сакате, слепе, болесне, јадне,
несрећне, тужне, у мислима гадне.
За радосне, добре, веселе, јаке,
за здраве и за свакојаке.
.
Утеху ширим.
Можеш је наћи.
Руке пружам,
можеш их дотаћи.
.
Снове ти нудим, љубав и веру.
Плодове неба!
Нека их беру!
Смирене душе успењи се у ме.
Ко вере има, тај и разуме.
.
Ја сам у сунцу, у небу,
у ветру.
Ја сам у природи,
у свакоме метру.
У кораку твоме, прашини крај пута.
.
Само немој да душа залута,
у ноћи тамној,
у промисли самој.
.
Буди храбар, буди добар.
Делуј и веруј.
Заиста, ја сам за тебе створен.
За све вас, к мени пут је отворен.

Фото; Пејзаж; Википедија

Љубав његова
Изгуби се у валовима
Немирних река

Мене
Што је живот
Затровао тугом

Пут мој
Не посипа
Више пролећем

Стискам срце

Полако
Ткам сузе
И опраштам

У моју луку
Сад се
Бура настанила

Добијам снагу

Остављам тугу
И њене поклоне
За друге

Одлазим
Без осврта

У боље сутра

Фото: Бура; Википедија