Распрши своје постојање
Као маслачак на вјетру
Нек слободно лети кроз вријеме
И буде трен у етру.
Неком ћеш дотаћи душу
Неком ћеш пасти на длан
Неком измамити осмјех
Неком улепшати дан.
Док опет не дотакнеш земљу
Љепотом дотакни свијет
Јер живот ти траје толико
Колико траје твој лет.

Фото: Фототека Србског Журнала

На крају дана Сунце
одлази негде далеко, ко зна где.
У нови дан
да тамо жарко сине,
у неке златне велике даљине,
у баште где твоје срце куца.

А Месец упали сећања
на ватре првих, невиних додира
и на шапат чедних питомих ружа.
Док лута у свом заносу
лепотом Краљице
облачи ноћ у црне свечане хаљине.
Полако своју тајну у тишину носи,
остану можда неки облаци,
неке очи,
понеке речи и
тихи кораци,
рука која другу стеже
да не боли,
већ да јој каже колико је воли.
.
Таква ноћ и сад кроз мене лије,
шта да радим
твој осмех у мени се крије.
Не смем ни да ти кажем,
не смем ни себи да признам,
кријем то данима.
Носим са твог лица неки чудан сјај,
усне слатке, црне очи, ноге босе,
шапат прамена твоје плаве косе,
и машта моја
неће да се стиша
у хаљини твојој што лепрша.
.
Свирај Гитаро, у овој ноћи,
љубавне теме
да скинем немирно бреме
и прескочим у друго време.
Где нема
јуче,
данас
и сутра
и тако у круг.
.
Душа моја хоће
да си ти та жена, та љубав
и срце што куца,
да се заувек улијеш
у моја јутра и изласке Сунца.
.
Питам те
зашто те ветар не доноси,
знам у облаке те крије,
а ја бих да те само љубим,
ко воду да те пијем.
.
Заробићу траг Месеца
у лету птице што ти маше,
немој додири наши
и ноћи наше
да те плаше.
Гитара је ту да свира тако нежно,
невино и лако.
Буди ми љубав, подигнимо обе чаше.
И пробудимо се једном у јутро наше.
.
Кад изађе Сунце,
на стази љубичастих ружа,
потражићеш оно,
Богињо моја,
не мораш да питаш.
Немој да тражиш.
На уснама нашим видећеш љубав.

Песма је посвећена невиним, а насилно умрлим..

Ако ме питате да ли ме је болело, јесте.
Ако ме питате на шта сам мислио,
Мислио сам само на њу,
на слободу.. Ако ти не дођем, ако ме нема,
ако ме не видиш,
ако ми глас не чујеш..
Ако..
.
Знај, отишао сам негде тамо,
где су наши преци руке раширили,
загрлили ме, са сузама дочекали
и рекли:“Млад си, врати се..“
.
Ако ме нема,
ако ме ноћ не донесе,
не тугуј, ја сам на стражи
где се слобода чува..
.
Ако не стигне
ни мајка да ме загрли,
пре него што одем,
чувајте ми је..

.
Ушли смо у круг СЛОБОДЕ,
она, ја, ми, отаџбина цела!
Небо се распукло, сунце је сијало!
Били смо срећни..
.
А, тамо руке ми пружају
Гаврило, Милош, Марко,
ђед, војска са Цера, Колубаре,
Албаније, Солуна, Срема, Кошара..
.
Сви певају „Тамо далеко..“
и питају:
„Ваљда ниси узалуд дошао?“
.
Мајко, јесам ли узалуд дошао?
Ако се питате да ли ме је смрт болела?
Јесте! Сваку кошчицу ми је здробила!
Али, душу ми није заробила.
Душа ми кличе:“Слобода!“
.
Мајко, ако у прах земља ме однесе,
чувај моју слику на којој сам срећан!
Загрли ми драгу, децу сам са њом желео, волео сам живот..
.
Ако ти не дођем, исплачи се
и за мене, претворићу се у орла!
Клицаћу, скупа је слобода!
Бог ће ми дат крила!
.
Ако ме данас нема,
биће ме сутра.
Доћи ћу у сан, у ноћ, у освит зора..
Зашумиће лист са гора..
.
Доћи ће твој син, кад дође СЛОБОДА!

Фото: Од ауторке песме

Ноћ ова, опчињена белином
коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање- као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте-
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем – сезаме
.
-извор: Поезија суштине

На пу­те­ви­ма ми­си­је пре­пре­ке су­о­ча­вај као сред­ства уз­ди­за­ња, ам­би­се као сред­ства пре­ва­зи­ла­же­ња а ап­сур­де као сред­ства ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја соп­ства. Овај свет ни­је дру­го до аре­на игре кроз ко­ју се би­ће вас­пи­та­ва и про­ве­ра­ва за ви­ше ми­си­је, те­же за­дат­ке.

Ис­ку­ша­вај соп­стве­ну це­ло­ви­тост и ста­ме­ност би­ћа су­здр­жа­но­шћу усред оби­ља, чед­но­шћу усред ор­ги­ја, бли­ста­во­шћу усред мра­ка. Пра­ви­лан пут ис­пи­та соп­ства ни­је за­то­мља­ва­ње ис­ку­ше­ња већ су­ве­ре­ни­тет соп­ства над свим ис­ку­ше­њи­ма.

Још бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.

Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.

Опет једно вече… И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора —

Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме…
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
.
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница…
Као смрт су верне љубави без наде!
.
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би`.

Фото: Воденички точак; Википедија

Знам вас већ вековима;
причали су ми
моји далеки преци
о вама!

Знам да нисте људи;
све знам о вама!
Знам да само привидно
личите на људе,
али, дубоко у вама,
пребивају
крвожедне звери!

У вас је
све звериње:
и вера,
и језик,
и реч.

И начин како мислите;
и начин како дишете;
и начин како певате;
и начин како се
вашему богу молите.

Ваш бог је тама;
ваш бог је мржња;
ваш бог је смрт!

Између мојега племена
и вас,
разлика је, гле,
као између
Неба
и Земље;
као
између Човека
и звери!

Заиста,
ми нисмо
из истога света;
као
што не могу
бити исто –
светлост
и тама!

Фото: Фототека Србског Журнала

Светлосрци Једини Бог застаде
У среди заноса Игре – Пралиле
Сео је на дивотни хиљадулисни
Белозлатасти расцветали локвањ
И Поглед-Љубав спустио на свет

Пред Њим су три испуњене посуде
Три врсте врло ситног праха тајинка
Једини Бог лакашним покретима
Један по један – расу их на светове
Прахове силе – Нава Јава и Права

Свесвет је постао моћна учионица
У којој су измешани сви ученици
Основних и иних средњих школа
Високих и виших и докторанти
Доктори и професори и научници…

Неспознан човек живеће безпуће
Онда ће на путу видети и ударати
У живе честице – свере три света
Ослобађен нехоћења и озверења
Учиће кораке унапред између свера

Ходатајство кроз просторе-времена
И повезивање са душом свезнајном
Усмерава ка ПоЗнању и Управљању
Душом Духом структурисаном Свешћу
И вечним Телом налик на божанско
Заувек се спаја са Бићем Јединога Бога

Фото: Фототека Србског Журнала

Баршунаста ера сада је у нама.
Отвори очи, више ниси сама.
.
Нит си икад била
Јер си се пробудила
Сестро моја мила.

Нит’ ти коса као свила
Нит ти скута као свила
Просто ти си Богу мила.
.
Јер ти боса по тлу скиташ
И не мариш шта да питаш.

Дозволу си себи дала
Да не будеш више мала.

Озбиљна си до те мере
Да је живот за те игра, шала.

Фото: Фототека Србског Журнала

Пред очима ми неке кривуље,
стале испред мене и буље,
кезе ми се и кревеље,
шта то оне желе од мене?
Тако криве и полуписмене,
нису уопште безазлене.
Не знају оне ни да се постиде,
ни да поцрвене,
само пустиле оне своје антене,
лоше баждарене
и мисле да су Богом дане,
да суде и пресуде,
да худе на људе,
да вас својом глупошћу излуде.
Мисле да су цењене и поштоване
а мени су скроз бесмислене.
Умисле тако те скренуте криве,
да су њихове речи необориве,
да су оне брижљиве,
праве се човекољубиве,
па су са саветима дарежљиве,
и мешају се свуда,
искачу ниоткуда,
сплеткаре којекуда.
Шта мисле те кривуље да сам ја луда?
Мисле да ја верујем њима
а ја сулуда ипак верујем у чуда,
и поред њиховог труда
мене не занима њихова бесмислена осуда.
Жао ми је кривуље,
али ја не волим сплеткароше и хулитеље,
и зато се моје усне сада вама кревеље.

Фото: Кривуље; Википедија