Звездице сестрице
Кажи што Срби страдају,
Оловна туга залегла,
чему да се надају?

„Као народ сте наивни,
Поштени и вредни,
Немате довољно светлости
Да будете једни.

Створени сте од искре
Доброте и радости,
Али вам карактер смета,
Превише је јарости.

Молите се Богу
По цео дан и ноћ,
Па ће вам са дати
Од искона моћ,

Што помера планине,
Измешта реке и речице,
Земљу лечи од зла,
Велича ваше Сунце.

Јер кад умна светлост
Осветли Србске душе,
Они ће све замке
И тамне да сруше.

Зато сијам све јаче,
Полако вам свиће,
Да у вама засветли
Ваше танано биће.“

Хвала ти Звездо мила,
Треба нам помоћ свемира,
Да и нама весело
Музика доброте засвира.

Фото: Срби; Википедија

.

Земља где се родио онај што мене љуби

најлепша је од свих на свету:

снегови су у њој чисти жртвени голуби;

небом миришу прашници у цвету.

.

Шумно и слатко потоци теку горски,

брже од крви заљубљеног младића;

ливаде су зелени бездани морски;

врхове грле магли мирисна бића.

.

У земљи тој уза ме верно хода

и чува ме од зла тихи рој његових снова.

Проспу се преда ме црвена срца јагода,

водопади ме нишу сву ноћ попут белих духова.

.

Чиме ли ја свему у њој љубав безумну усадих?

Кад пролазим планине се размичу и ћуте,

клекне преда ме милион борова младих,

као пред краљицом јеле простиру скуте.

.

У крају том са сунцем причају хладни глечери,

у анђеле гледају високи обронци груби.

Па ћу и ја бити близу, већ прве рајске вечери,

земљи где се родио онај што мене љуби.

.

.Фото – Detinjarije.com

Приредила Верица Стојиљковић

Ћути, ни реч, нека одјекне тишина.
Повезаће нас јаче од било које беседе.
Пусти, нека цури из зализака срца..
.
Чује ли се то како трче крвна зрнца?
Капи зноја из пора?
Дуги су ходници пролаза.
.
Само ћути, затвори очи, склопи руке.
Нека између струје теку.
Тишина своје скути нам даје.

Фото:Фототека Србског Журнала
.

За колевку нашу борише се вешто,
у вихору рата, Србију не даше,
судбински им дaнo, нajслaвниje место,
испред душманина што се злобни збраше.

Док је корен земље дрхтао и плак’о,
спремни беху гинут, живот дати голи,
за спас свога рода, прошли су и пак’о,
застајали нису ни кад рана боли.

Притискао груди, очај је претешки,
гледали сaв живот, где се пред њих креће,
ту у војевању, нема места грешци,
јер метак да бира никад мету неће.

Знали су рођењем шта је њима дано,
Вучица их мајка, држала на груди,
мир никада није за ратника свано,
већма су у стражи од самртне студи.

Нису знали Вуци, да ће легло срама,
отаџбина бацит на њихова плећа,
нити да ће народ у сред свога чама,
Витезов’ма својим окренути леђа.

Док се битке биле, предобри су били,
сваком живом бићу српскога порекла,
а кад мир привидни, окрену се сили,
јунаштву пресуде, зарад свог поретка.

Чак и да су знали, судбина шта носи,
у рукама багре, издајничких душа,
поново би стали, да их пламен коси,
зa Чопорску част је, вeра непресушна.

Фото: Чопор вукова;Википедија

Пусти ме, Господе, да са сребрним
гривнама о појасу,
прошетам кроз Твоје небо!
Носећи на пребелм длану,
Грумен земље сјајолике-
моравске…
.
Приносим ти Господе, поглед
у кресу анђеоске лепоте
те краљице у чијем срцу
зру зелене горе!
.
Kо нектар плави,
у најезди лептира
после јулске кише.
.
Погледај, Господе,
те ишчешљане, густовласе шуме,
витороге вињаге
голуба што златно зрње сунца
зоба-
све Теби приличи.
.
И плавом линијом дише
кроз јечменике, ђурђевак снени,
крв зрелог малињака ужарено жито
и бели руб девјачког сна…
Реци, мој Боже,
док лице измивам бисер – водом
у овом извору
који ми из самог срца истиче,
да ли сам овој води сестрица,
да л брат мој је јаблан сребрни,
да л мајку можда овде не стекох
на обалама житним
и пустог оца што златне
јабуке из њених дубина бере?
.
Пусти ме, Господе,
да залепршам лептировим крилом
над Србијом земљом моравскм,
да у мене, ко у жедну земљу Ибар,
и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара,
и Лим белосвили утекну!
Допусти ми, Оче, да Мораву мајку
својим уснама на обе обале одменим,
да лице мајци Србији
у прегачу цветну загњурим…

Фото: Велика Морава; Википедија

Ако те у животу уједе велика отровница –
то може бити и то јесте – велика срећа;
за минут – два можеш бити жив живцијат.
Тада хитро замени унутарњи путни налог.
.
Донеси Одлуку свих својих живота,
и онда сместа крени за Тијанију унутарњу,
исправљених леђа и троотворених очију,
из којих исијавају радост, срећа и Спремност.
.
Али не улази у Тијанију тесна срца и стисне главе;
И не улази у Тијанију са смрзнутим антенама;
И не улази у Тијанију ако кажњаваш шутњом;
И не улази ако си раполовљен на моје – твоје.
.
Средумуј десет ватри* у ембриону тачку у срцу
кроз коју тече златносребрна светлосна река-
веза са Једним – са Свезнањем и Свелепотом.
Замени – стави Људско у Божанско – то је Пут.
.
Без страха од новог рођења и нових видика,
без страха од изгубљеног терета са грбаче,
у Тијанију уђи са песмом и свирком на лири
и лаким, али високим, врло високим, скокооком
.
*Ватра – вид, основни положаји очију
Фото: Фб страница – Mina elegant

Зидови собе
јесу ли моја граница?
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
Ужарено дрво
је ли топлота моја?

Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ритну се коњушар
И уби вранца пунокрвног
.
Теле рикну
У чуду
Краве мукнуше
.
А остсле трице и кучине
Не макоше
Ни репом

Фото: Коњ вранац, википедија

Тешко је бити Србин, али касно.
Кривац је истеран из раја. Невин никада није протеран из пакла.
И кад је џелат уметник жртви је тешко да му аплаудира.
Свака је смрт смрт за другога, никоме још није пошло за руком да умре за себе.
Нисам толико глуб да бих могао да схватим себе.
Сви смо ми деца дезертера из 1389. године.
За сваког убијеног родољуба тражимо сто немачких туриста.
Носталгија може да мучи и за родним иностранством.
Поштен човек још увек вара себе,касније ће прећи на вас.
Доста ми је раја. Купујем казан и отварам пакао.

Фото: Фб страница – Beautiful Roses

Ниси се учврстила
И увек мислиш на друге
Врати се смеху
За почетак бар осмеху
.
Они те вуку са свих страна
Ја ти постајем напоран
Немој се крити немаш мана
Не дам ти да посрнеш
.
Опет мислиш на друге
Хеј лудице!
Где ти је лепо васпитање
Или је опет опсена можда
.
Послао сам ти златну наруквицу
Требала ми је као Сунце
Сакупила сам храброст за да и не
Због тога Те час видим час не видим

Фото: Златна наруквица; Википедија