Драган Симовић: Једна љубавна песма уз вилинске гајде и звездану лиру


 

СИМОВИЋ

Никада нећу заборавити

ону летњу ноћ,

када смо се,

ти и ја,

љубави дивотна моја,

подавали страсно једно другом

под уснулим звезданим небом,

на неком пласту сена,

 на неком пропланку,

у неким вилин-горама,

негде у неким световима

којих одавно нема.

 Далеко од људи,

далеко од мржње,

пакости и зла овога света,

 на неком пласту сена,

на неком пропланку ветрова,

ти и ја се,

 љубави дивотна моја,

 грлисмо и љубисмо као нико на свету

васцелу ноћ под звездама,

васцелу ноћ

до праска и освитка

пурпур-зоре.

Могу се заборавити љубави

 на свилен-душецима,

љубави у хотелским собама

 на неким далеким морима,

 љубави у неким краљевским

и царским палачама,

али љубави

вођене на неком пласту сена,

на неком дивот-пропланку,

у неким вилин-горама

под пуним Месецом

 и ројевима звезданих јата,

никада се,

збиља,

заборавити неће!

 bereginya_by_svetlaya777-d64rc7c (1)

Негде у банатским пољима

карпатских ветрова,

 на Све(то)видов-дан,

 лета 7524.

Advertisements

Варица


45076659_2081921831875062_4006092232372256768_n.jpg

 

У оквиру обреда повезаних са култом предака затичемо једно јело присутно на свакој трпези. У питању је каша припремљена од разних житарица, претежно пшенице. Њу као једно од најуобичајнијих јела у животу земљорадника које и само зависи од богатства летине, уочавамо као основни дар прецима. Тиме се поје они који су заслужни за успех рода и култ предака се одржава живим. Ово одражава одлике зрневља да чува и обнавља живот .

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Веселин Чајкановић – Мит и религија у Срба, СКЗ, Београд, 1973
Владимир Ј. Проп – Руски аграрни празници, ИКЗС, Нови Сад. 2012

Слика:
Владимир Ћосић – Јесење Задушнице 2017

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Драган Симовић: О ПРЕПРЕКАМА НА НАШЕМ ЖИВОТНОМ ПУТУ


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Нема посвећеног, знаменитог, изузетног и великог Србина којему не стајаху све препреке на животном путу.

Али, не само знаменитог, посвећеног, изузетног и великог Србина, већ сваког Србина и сваке Србкиње у начелу, којима на животним путима не стајаху све могуће и немогуће, све видљиве и невидљиве препреке до циља свих циљева, до коначног, битног и суштог остварења својих замисли, снова и визија.

Којега год знаменитог Србина да призовем у свест, свакоме су од њих на животном путу стајале такве силне препреке какве знаменитим припадницима било којег другог народа никада не могу стајати.

Док ишчитавам биографије илити по србски: житија и животописе, кад разјашњавам и осветљавам животне путеве и непрестане битке које вођаху на својим животним путима сви листом знаменити Срби и знамените Србкиње, ја се просто чудом чудим: како су уопште и могли да стигну до својега циља свих циљева, или: одакле им толика снага, енергија и моћ, да остваре све своје замисли, идеје, визије и снове!?

Иако себе не желим – али и не смем! – да поредим било с ким (ни  са ким!), морам да признам, у овим позним годинама, да су и на мојему животном путу стајале све могуће и немогуће, све видљиве и невидљиве препреке.

И сам се себи често, и све чешће, чудом чудим: како сам уопште и могао да ишта од својих замисли, визија и снова постигнем и остварим, будући да сам на сваком кораку својега животног пута свагда и навек само на препреке наилазио!?

Препреке су бивале многе, разне и различне, видљиве и невидљиве, овостране и оностране: од крхког и трошног здравља до материјалног сиромаштва какво се не да ни описати.

Могу вам рећи – искрено, из душе и срца – да ми је у неким тренуцима бивало лакше да се носим са болештинама, него ли – што вама, можда, чудно звучи! – са материјалном немаштином и бедом.

Кад сада, а са једног вишег и божанског становишта, сагледавам своја животна, песничка и стваралачка дела, видим да је све то безначајно и безвредно, јадно и бедно, скоро посве ништавно, у поређењу са делима многих знаменитих Срба и Србкиња који у овоме свету омаја и опсена обитаваху пре мене.

Но, напросто, није ми се дало, уз све своје трудове и подвиге, да ишта преко овога учиним, иако сам то жарко желео!

Можда ће ми се у једном будућем животу пружити  прилика, да остварим све ове дивотне визије и снове које у овом животном току нисам знао, умео и могао.

(На измаку лета, по Србском календару, 7527. года.)

Иван Јушковић Храст: ХРАСТОПОШТОВАЊЕ


Сродна слика
(Иван Храст: Природољуб и Храстољуб) 

Окупила се ових дана „Дружина Храста“ у подножију Ртња у село Врмџа, код домаћина Милоша и Ане.
Обилазисмо видиковце и храстове гајеве, додирнусмо земљу, свесном мишљу се прожимасмо са Природом.

Свака стаза водила је искуству сједињења са Природом.
Прва до видиковца одакле пуца пространство нашег света. После уживања од лепоте предела легосмо на земљу, споисмо се међусобно држећи се за руке, и започе спонтана сликовита молитва освешћења „Ко сам то ја у Свемиру“.
Друга до храстовог гаја, где искусисмо сједињење са столетним храстом. И освестисмо да је Природа жива, да осећа. Блажени спокој окрепи дружину. Као да смо се кући вратили.
Трећа стаза водила је до древног храста записа, заборављеног у шуми. Са дубоким поштовањем приступисмо. Из групе се издвоји Дрвид и Бела свештеница, и започе обред Поштовања Светости Живота. Пробуди се Дух Древног Записа, обрадовао се изузетно, и благосиљао нашу намеру.
Посебан мир обузе присутне, испољи се молитва благостања и моћ обнове свега живог. Древно се испољи кроз нас…

Мир и захвалност у нама сад је поклик даљег Храстопоштовања, Природољубља, Светоживота.

Резултат слика за иван јушковић храст, слике
(Биљана Ђоровић и Иван Храст у студију НТВ) 

Драган Симовић: О БОЖАНСТВУ ПРИРОДЕ


Сродна слика

Не чинимо Природи оно што не бисмо желели да Природа нама чини.

Јер, што год чинимо, то ће и нама бити чињено.

Такав је Закон над законима.

Али, шта је Природа?

Природа је светост и посвећење; Природа је Божанство; Природа је Живот и ПраЖивот.

Све је Природа.

И ми смо Природа!

Природи се обраћајмо као Божанству, као Живоме Богу, као Створитељу.

Природа није само Оно што видимо изван нас, и око нас, већ је Природа и Оно што не видимо, а у нама пребива.

Све што видимо и све што не можемо да видимо, а слутимо и осећамо, јесте Природа.

Све је у Природи свето и посвећено; и све у Природи јесте Природа!

Заиста, Природа је наша Мајка; Природа је Извор и ПраИзвор Живота и ПраЖивота.

Земља је посвећена; Вода је Посвећена; Ваздух је посвећен; Ватра је посвећена; Светлост је посвећена.

И ми смо посвећени.

Јер, да нисмо посвећени, не би нас ни било.

Нема ничега у Природи што није Сама Природа и што посвећено није.

Све што постоји, гле, са сврхом и смислом постоји!

Не чинимо ништа што је противно Природи, што вређа Природу, што понижава Природу, што се коси са Вечним Законима Природе!

Не чинимо нажао Природи – ни речима, ни мислима, ни осећањима, ни делима својим.

Поштујмо и љубимо Природу као Душу своју!

Јер боли учињене Природи осетићемо у Души својој.

Наша је Душа једно са Природом.

И наш је Бог једно са Природом.

Ако себе љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако своје потомке љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако Бога Створитеља љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Ако било кога и било шта љубимо, онда и Природу љубити морамо.

Зато што је немогуће било кога и било шта љубити, а Природу не љубити!

Све полази из Природе, и све се враћа у Природу, јер све јесте Природа.

Све јесте Природа, и ми смо одговорни пред Природом за сва наша дела учињена Природи.

Закон који влада Природом – влада и нама.

Све оно што Природи чинимо – заиста, себи чинимо!

Резултат слика за песник драган симовић, слике

Бранислава Чоловић: Чаробница


Резултат слика за вила равијојла, слике

Шапни ми шапни
да не чује нико
како да со претворим у злато
како од жапца да направим принца
шапни ми шапни
да будем чаробница.

У ноћ тиху кад утону сви
звијезде ће бити моји чувари
у котао бијели на ватри што ври
ставићу оно што шапнеш ми ти.

Три златна сунца, килограм среће,
од облака осмијех и вилинско цвијеће,
загрљај, два, километар дуге
љепоту срца и са зебре пруге.

Узети љубав, промјешати  снажно
а сад слиједи оно тек важно.

Док петао зору не објави свима
чаробни  напитак на вилинским крилима
послат ће бити белим чаробњацима
у вјечности једној
да пробуде радост у свим срцима.

(Подгорица)

Резултат слика за бранислава чоловић, слике
(Бранислава Чоловић: Србска песничка вила из Црне Горе)

 

Душица Милосављевић: Острво чаробњака


Сродна слика

Давно, негде у праисконији ове планете која некад бејаше Звезда, негде на средини Атланског океана налазило се кристално острво  саздано од бљештаве светлости у коме бејаше кристални град! Око река које су проносиле сребрни и златни прах живог светла, летеше мале виле звончице које су тај прах шириле далеко около кристалног града! У највећој палати у огромном светлосном холу, око извора живота састајао се сабор чаробњака! Имали су ту моћ да делују на целу Васељену и шаљу спремне младе виле и вилењаке изузетних способности у разне светове кроз плави портал! И дан данас то раде …

Угледах себе у плавој хаљини, покривена плавим плаштом на белом једнорогу од светлости саме, како се поздравих са једним од најстаријих вилинских старешина. Он ме отпрати до краја времена и посла у свет људи . У руци сам држала жезло белога кристала, који у себи носи све остале боје.  „Иако ми не познајемо време,  морамо штитити  ову плаву Звезду која ће постати планета и која ће се поново активирати у Звезду, у своју суштину!“, рече ми плави чаробњак на вилинском језику!

Сада смо обоје овде , и мој плави чаробњак и ја, који ме некад отпрати до самог краја временских капија! Сада знам да је време да Земља поново постане Звезда и да се Антлањ поново споји са светом људи!

Моја визија  коју добих читајући песму Милорада Максимовића о  Антлању!

Благословен Творац наш!

(23. гумник 7525. године)

Резултат слика за ДУШИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ, СРБСКИ ЖУРНАЛ, СЛИКЕ
(Портрет србске песничке виле: Душица Милосављевић)

 

Драган Симовић: У СВЕТУ ОМАЈА И ОПСЕНА


УВИДИ ИЗ АКАШЕ

Сродна слика

Када са Разине ВедСрбске СамоСвести сазерцавамо светове око себе, онда нам све бива доступно, видљиво и јасно.

Разина (Раван, Ступањ, Лествица) ВедСрбске СамоСвести јесте Видовито Знање Ведских Богова.

Зашто су се минулих столећа догођала тако честа, ужасна и грозна страдања ВедСрба?

Зато што су ВедСрби – омађијани и хипнотисани хазаро-кршћанством, ватиканизмом, латинизмом, језуитизмом, рептилизмом и хазаризмом – напустили Поље ВедСрбске СамоСвести, напустили Видовита Знања Ведских Богова,те свет видљиви као и ине светове невидљиве почели да проматрају са хазаро-рептилских „материјалистичких“, „позитивистичких“, „интелектуалних разина“, са разина  омаја, илузија и опсена.

Рептило-хазарија илити хазаро-рептилија – преко Ватикана, Тевтонаца, Англа и Саксонаца – већ тисућлећима влада овим видљивим светом.

Да би хазаро-рептилија могла да пороби човечански свет, морала је пре тога да створи хибридне паразитско-рептилске човеколике расе које ће бити њихова ударна и освајачка песница, њихова демонска и звериња војска.

Створили су Тевтонце, Англе и Сакосонце који нису наша Раса нити су од нашег Звезданог Рода.

То је раса паразита и рептила у људској љуштури, раса без душе и божанске свести, раса машина и робота-убица.

Када свет сагледавамо са Разине ВедСрбске СамоСвести, из Видовитог Знања Белих Богова, тада јасно видимо и схватамо, да су све освајачке и крваве ратове у минулиим столећима, једнако као и дан-дањи, водили крволочни Тевтонци, Англи и Саксонци укрштени са Хазарима.

Они су творци кршћанства и ислама, комунизма и бољшевизма, нацизма и фашизма, мундијализма и глобализма, као и свих иних мрачних рептилских и сатанистичких религија и идеологија диљем и широм свеколиког словесног света.

Словене и Германе – два велика Ведска, Хиперборејска и Аријевска Рода – разорили су и уништили изнутра Рептило-Хазари укрштени са Тевтонцима, Англима и Саксонцима.

Бољшевизам у Русији као и нацизам у Немачкој створени су у једној те истој хазаро-рептилској, тевтонско-англосаксонској кухињи, с намером да се разоре и до краја униште Словени и Германи.  

Само још успавани и неосвешћени, људи поробљеног ума и сужене свети, могу да поверују, како је, ето, Хитлеров нацизам био последњи покушај да се одбрани Аријевски Дух у Европи.

Истина је посве супротна и опречна овој илузији и опсени: управо су Хитлеров нацизам, једнако као и Лењинов бољшевизам, посве уништили Аријевски Дух у Европи за сва времена.

Ако се у Русији још донекле и сачувао Ведски, Аријевски Дух, дотле је у Немачкој посве уништен.

У данашњој Немачкој нема ни пет посто од негдашњих Аријеваца – сви су изгинули у грозном рату против Ведских Аријеваца у Русији, док су расне Немице Аријевке, после ужасног и грозног рата, похрлиле у загрљај Хазарима с ову и с ону страну Атлантика.

Данашња Немачка је карикатура и спрдња Древног Аријевског Духа.

Драган Симовић: Дела љубави, битна и сушта!


Једино љубав оправдава

сва наша

битна и сушта

дела.

Дела без љубави –

ма како нам се великим чинила –

немају никаквог смисла,

и распршују се

као дим и магла

на ветру.

Сва знања и умећа,

све вештине и дарове,

све лепоте и дивоте,

све сушто и надсушто

што смо од Творца и Рода примили

морамо да сејемо и умножавамо;

без предаха и уздаха;

 да делимо и поклањамо

у љубави живој и суштој

која нигда и нигде

не умире.

Прове – Правда


petrovic_dazbog.jpg

 

“…Попов не даје ближе одређење овога божанства. “Прове или Проно. Божанство поморанских Weneti-Словена, који су настањивали Ругију. Овај бог је после Световида био посматран као друго њихово највише божанство. Статуа посвећена Прови налазила се на високом и широко разгранатом стаблу храста, око којега су стајале преко хиљаде кипова са два или три лица, неки са још већим бројем. Испред овога божанства био је постављен олтар на коме су му приносили жртве“ (Kleine, 36-37).

Добровски овог словенског бога одређује као бога правде. “Прове, и Проно, код Вагријских Словена јесте бог Правде. Мени је он као словенско божанство сумњив, мада га Хелмолд помиње“ (Добров, 273). Фаминчин такође помиње Прову у групи божанстава западних Словена, позивајући се на изворе Хелмолда. У своме делу Хроника Хелмолд наводи како смо “тамо, међу старим дрвећем, видели свете храстове, који су били посвећени богу тога краја, Прови. Био је окружен двором и дрвећем“, додајући како је “Прова био бог земље Алденбуршке (Стар-Града), Сива богиња Полабљана, Радгост бог земље Ободрита“. Леже поставља провокативно питање “да ли у Хелмолдовом Провен-у треба видети Перуна?“. Најзад, “Пурувид можда има неке везе са Провеном“ (СМ, 63,132).

У ивањданској песми из збирке Милоша С. Милојевића налази се неколико стихова, који указују на постојање овога божанства, дакле, и као некакав његов траг код Срба: “Ивањско цвеће петровско, / … Петар га плете те плете / … Даје га силну Правиду, / Правида с крила на веће“. Судећи по томе што је овде реч о већу на које Правид баца цвеће, може се закључити да имамо посла са силним богом Правде. Наводим и коментар самога приређивача збирке, наиме, како и данас у народу постоји сећање да је било “беликих и славних храмова: Световида, Праве, Радигоста, Триглава, Поревита, Рујевита“, иако нам Милојевић не даје никакве доказе за ову тврдњу (I, 105).

У цитираној песми “На силу удаја“ у којој вила удаје кћер за јунака Праводара, слутимо да је реч, можда, о богу Прави. “Туне Вила ћер удаје, / … Удаје је на далеко, / Преко мора, преко поља, / Преко гора и планина, / За јунака Праводара, / Праводара великога, / У том граду праводарском“. У трећој збирци налази се и песма “Праве и Русалке“ из Копаоника: “Бани бане Бањанину, / Ти велики Праводаре! / У тебе су све правице, / Све правице слободице“. Праводар – бог Права, који је у српској митолошкој редакцији добио име Праводар, дарује Правду. Правда је и другим песмама портретиран као бог који се одликује снагом, сасвим близак по структури врховном божанству. Шта ради ђаче самоуче у већ наведеном детаљу песме? “Оно чита књиге цароставне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јараила слуге“. Правид и Јарило или Јаровид, иду заједно. Ако се присетимо сижеа песме у коме наилазимо на комплетан приказ свих божанстава српског пантеона, сусрешћемо се и са два имена за Правида: Права и Прова. “До нашега господара, / Господара Триглав бора, / И његова мила сина, / Мила сина Световида, / И његове силне браће, / Јаровита, Поревита, / Рановита, Радигоста, / Праве, Прове“. Дакле, уочавамо исти ранг и сродност поменутих “српских“ (- словенских) богова, који су у братском односу са Световидом, а од заједничког оца, створитеља – Триглава. И у песму у којој Радигост бог Правде симболизује, ипак, зимски, хтонски период, снагу силе, али и опасност за људе, разабиремо из песме познатог нам садржаја, у којој уочавамо како је Пољељица кћер Љеља и Ладе, док су њени девери два побратима: “Млади Давор, силен Ђурум, / Бели Перун, страшни Права“. Дакле, Права је “страшан“, насупрот “белом“ Перуну. Да су Световид и Права браћа јасно је из стига: “А девери Праве, Световиде“….“

Више о поменутој теми можете погледати на сајту “Свевлад“.
http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/petrovic_kulturacivilizacija.html