Словенка Марић – ЖЕНА И АНЂЕО


– Посвећење Ероса –

На свету ништа ново сем чудеса,
велим ти, Анђеле.
И после измишљених векова
рука сам прва која те слика,
бдење сам радосно у земаљском невиду.
Кажем, ти си опсенар, моја узајамност,
онај си што још ваја Афродиту
за неки нерођени храм.

.

Ако тако видим,
овај тренутак је вечан, Анђеле,
јер ништа није прошло ни будуће.
Орфејева чудесна свирка
прошла је кроз јесењу шуму,
лишће је плакало сјајно.
Кажем, ја сам лишће, дрхтај,
и ад сам који потреса божански звук.
У сну сам јава порушеног града,
и демон, и Јелена Тројанска,
на јави – сан, прва сам тамна вода
у коју слази светлост одељеног неба.

 

 

..

Верујеш ли, Анђеле,
у некој паганској шуми жудња сам,
а ти близина, обличје и лепо божанство
од чијег додира умрем. И будим се.
Будим се на суморној киши,
свеједно где, можда у Атлантиди.
Свеједно што не кажем:
блискост је недокучива даљина.
Већ видим, тако ме уписује неко
у кишном јутру
на другој тачки времена.
И писмо се по знацима ишчитава,
можда као љубавни говор
или мит о Еуридици.

.

Велим ти, Анђеле,
од свега извесна су само чудеса,
митови су сушта историја, душино дело.
Безименог именујем те тако.

(  Збирка ЗВОНО)

-слика- Јелена Тројанска-

Advertisements

Тагоре – Градинар 41 – Чезнем да ти кажем


Чезнем да ти кажем

најдубље речи које ти имам рећи;

Али се не усуђујем,

страхујући да би ми се могла насмејати.

Зато се смејем сам себи

и одајем тајну своју у шали.

Олако узимам бол свој,

страхујући да би ти то могла учинити.

.

Чезнем да ти кажем

најверније речи које ти имам рећи;

Али се не усуђујем,

страхујући да би могла посумњати у њих.

Зато их облачим у неистину,

и говорим супротно ономе што мислим.

Остављам бол свој да изгледа глуп,

страхујући да би ти то могла учинити.

.

Чезнем да употребим

најдрагоценије речи што имам за те;

Али се не усуђујем,

страхујући да ми се неће вратити истом мером.

Зато ти дајем ружна имена

и хвалим се својом суровошћу.

Задајем ти бол, бојећи се

да нећеш никада сазнати шта је бол.

.

Чезнем да седим немо поред тебе;

Али се не усуђујем,

Владан Пантелић – Силнице Николе Солунца (1)


Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам нагнутог ума али будан!

Спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

Књига за штампу – АВАТАРСКИ ИСКОРАК

Драган Симовић: ОНО СМО ШТО СМО У САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Нашу древну ведску повесницу морамо да саобразимо садашњем тренутку.

Да будемо у садашњем тренутку оно што смо од Праискони били, и што јесмо.

Сви наши светли митови нека буду стварност садашњег тренутка.

Да живимо са Боговима и Прецима као да су они наши савременици, јер то и јесу.

Предање је само оно што живи и у садашњем тренутку.

Што год не живи у садашњем тренутку, то као и да није било.

Веде нису наша прошлост, већ наша садашњост и будућност.

Немојмо писати силне књиге, да бисмо нашим душманима и вразима доказивали ко смо били, већ у овоме тренутку будумо оно што смо одувек били, не размишљајући уопште о нашим душманима и вразима.

Нису битни они, већ ми!

Ја уопште не размишљам о ономе што сам негда био, но о ономе што јесам у овоме тренутку.

Могао сам у прошлости бити ово или оно, овакав или онакав, али у садашњем тренутку, ја јесам и бивам баш такав какав јесам и бивам.

Ако бих вазда туговао и жалио за оним што сам негда био, никада не бих живео садашњи тренутак.

Све што је прошло, то нисам више ја!

Све што је прошло, не тиче се мене!

Зимски цвет – Вељко Вујовић


x26-winterflowers.jpg.pagespeed.ic_.zPYgsTn8Ge.jpg

Ове сузе што пустих за те,
Као ноћне птице беле,
Удри громе,
Удри сило!
Удри свете мој…

Зар да пустим шапат,
И тај звезда лет,
Да иде у бестрага.
Где је неми призор,
Где је подземног живота свет.

Не, ја нисам себи мио,
Ни помисли оне њене,
Ни ово небо зимско ведро,
Већ онај дом, где је вечна туга,
Где је мрког живота свет.

И тај шапат и тај зов,
Силне душе, силна неба,
Зову мене звездо моја,
Где је рајског неба лет,
Где је зимског дана цвет.

Драган Симовић: ДВЕ ЧОВЕКОВЕ СУПРОТНЕ И ОПРЕЧНЕ ПРИРОДЕ


Резултат слика за песник драган симовић, слике

Ми смо, истовремено, саздани од двају бића, двају природа и двају суштастава – па, ако хоћете, и двају начела стварности – смртног и безсмртног, пролазног (илити времешног) и вечног.

За себе можемо и овако рећи: ми смо, у исти мах, и смртно безсмртни, и безсмртно смртни.

Постоји нешто у нама што је смртно и пролазно (а то је видљиво), и, опет, постоји нешто у нама што је безсртно и непролазно, односно вечно (а то је скривено и невидљиво).

Све наше животне и космичке драме, све наше битке и трагедије, све наше невоље и патње, сав наш животни смисао и безсмисао, гле! происхиди из тих наших двају –  супротних и опречних – природа, бића, суштаства и стварности.

Има тренутака кад нама влада наша смртна природа, и, потом,  тренутака кад смо у власти своје безсмртне природе.

У зависности која природа влада нама, и наше свеколико расположење бива подређено дотичној природи.

(До овог познања дошао сам давно, а пре неки дан и Владан Пантелић ми потврди, јер је и сам дошао до тих увида.)

СТАРЕ ВАТРЕ ОПЕТ ПЛАМТЕ ‐ Горан Полетан


18235_1610639682487483_8361371530472473464_n

 

Стара вера Срба, она у коју су веровали пре примања хришћанства и која је проистицала из најдубље народне природе, већим делом је представљала религијски систем усмерен ка поштовању култа предака. То у исто време значи да су древни Срби овај култ на различите начине уткали у свакодневни живот, потком која је била толико снажна да је, показало се, успела да преброди и потоњу промену вере. Примањем хришћанства, култ предака није изгубио на снази и не само да је наставио да постоји него се у готово неизмењеном облику сачувао до наших дана, у народним обичајима којих се често са сетом присећамо призивајући слике из детињства. Ко још не памти бадњеданско пијукање око куће и посну вечеру на слами, или приче о сеоској свадби када је млада љубила огњиште или, опет, сећања на клање петла на темељу нове куће? Све су то прежици култа предака нарочито поштованог у оне дане када се веровало да су преци са нама, ту, око нас, да нас прате, чувају и поучавају.

Сврха овог култа била је у одржавању мистичног односа између предака и потомака, које је најпосле имало за циљ снажење моралног устројства заједнице.

У својој целости књига Горана Полетана „Старе ватре опет пламте“ представља песничко поштовање култа предака. То се запажа по називу књиге, теми, обрађеним мотивима, али подједнако и по самом песничком поступку. Најизразитији пример је песма која отвара целу збирку – „Моји преци“. Осим што представља слављење предака, користи се и антитезом, ослањајући се тако на знане карактеристике српског и словенског народног песништва. Следе поеме „Још је живо знање о старој Европи “ и „Тајна старог града“ у којима се варира метрика народних епских песама.

Уочава се још један изразит поступак – увођење инвокације, коју у песништву можемо пратити још од доба Хомера, али и кроз све време постојања епског и лирског (обредног) народног певања. У поменутој поеми „Још је живо знање о старој Европи“ песник, у нади да ће престати српско страдање, зазива све словенске богове:

„Триглаве, који си творац васионе
и ти који све то видиш, Световиде:
својом страшном моћи, казните све оне
који нит се боје Бога, нит се стиде…“

Или:

„Рујевите моћни, који си бог рата,
не дај да нам душман стару вјеру затре,
Сварожићу, попут пламеног солдата,
стварај проклетима на све стране ватре.“

Такође:

„Перуне, муње, громове… пошаљи,
а ти, Стриборе, страшне урагане,
да не буде сигуран ни ближи, ни даљи…
да им годинама ведар дан не сване.“

Примећује се, уједно, и одблесак прастарог народног обичаја проклињања који је и овде у служби суштинске потребе за правдом. Међутим, оно што одваја Горана Полетана и његову збирку песама од свих осталих са којима се можемо сусрести, то је књижевним поступком описан целокупни српски митолошки систем, како га је песник доживео. Најпре сазнајемо да није било простора већ једино свемогућег Бога који је егзистирао у самодовољности, а потом је створио свемир, Триглава који се, према Полетану, јавља као Вишни Бог, Жива и Уништитељ. Створен је Сварог што Сваргом влада, као и Мокош, Дајбог, Световид, Воден, Морана, Перун и друга божанства. А онда Сварог, удахнувши живот храсту, створи првог човека Дубравка…

По свом космогонијском карактеру „Старе ватре опет пламте“ би се могле поредити са „Велесовом књигом“ (која је још увек предмет бројних расправа).

Поруке Горана Полетана су пре свега родољубиве, али и еколошке, етичке, естетичке; имају све особине које су некада носиле поруке народних песника. Он нас мудро опомиње ко нам је брат, ко пријатељ, а ко непријатељ; подсећа на некада дивну словенску земљу Померанију, на природу Срба – везану за њиховог тотемског претка вука, на древне ратнике, руске великане, па и на свако словенско племе понаособ.

На самом крају песник открива и откуда му способност да се до те мере уживи у древна времена и изнедри тако богат израз. Наслов песме која затвара збирку – „Ово кроз мене зборе наши преци“ – довољно је објашњење.

Александра Маринковић Обровски

https://www.facebook.com/poletanpoezija/

http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/knjizevnost/poletan_stare_vatre_opet_plamte_cir.pdf

Велика Томић: Због људи


Резултат слика за плес жена на месечини, слике

Због људи сам свела
због истих косе расплела
нека се по ветру млате
црне
пусте, искрзате.

Због људи сам сузама
вештачка језера пунила
и камењем сивим
око њих, зидове градила.

Због људи сам отишла у дивљину 
џарајућ` по души 
испосништвом у келији
да накупим тишину.

Због људи, утрнух жишке
на чарност очи моје
у тами да боље спознам Човека
и његове бољке
да ме боле, довека.

Драган Симовић: ДРЕВНО ВЕДСРБСКО ПРЕДАЊЕ


tumblr_mfrkx5cJXd1rm4u34o1_1280_large.jpg
 
За песника је најлепше и најбогатије древно ведсрбско предање.
Заиста, древна ведсрбска митологија јесте чиста поезија.
Са ведсрбском древном митологијом, не може се поредити ниједна светска митологија.
Штавише, све ине светске митологије јесу тек варијанте древне ведсрбске митологије.
 
Сви народи су само преписивали и прерађивали древну ведсрбску митологију, а потом је и својатали.
Јер је древна ведсрбска митологија старија од свих иних митологија.
 
По ведсрбском календару, ми смо сада у години 7526.
Зашто ми користимо јудео-кршћански календар, када имамо свој, старији и савршенији од свих иних календара?!
 
Ведсрбски календар је галактички, за разлику од свих иних календара који су или соларни или лунарни.
Ако користимо туђински календар, то значи да ми туђинима и робујемо.
 
Ништа нам од туђина не треба, зато што све своје већ одавно имамо!
Древно ведсрбско предање исијава песничком красотом и дивотом.
 
То је предање светлости, лепоте, дивоте и, праисконе доброте и љубави.
Предање које је повезано са језгром наше душе, а преко језгра наше душе повезано је и са језгром велике галактичке душе.