Велика Томић: Ниче цвет Ивањски


Тешко је волети испод моста 

где реке непрестано хуче.

Потрчимо у житна поља

и држимо се за руке.

.

На полеглој житарици

Он је мирисао, 

као стручак цвећа.

И семеном жита, ко капљицама кише

миловао.

.

Усред поља цвет Ивањски, 

јави се да ниче.

Она покри очи и радосно кличе:

– Радујмо се цвећу

За срећу

За срећу…

.

-слика: рад кћери Велике Томић- Јелене –

 

Advertisements

Ана Милић: Гребен ума


Какав је то гребен ума где је то место

Где се спајају и нестају сви елементи?

Где ношена ватром у грудима једрим

По таласима воде који се у налетима ветра

Разбијају о стену на ивици света?

У трену губим све!

Разбија се о стену талас који ме носи

 Вода се одједном претвара у ваздух

Све познато око мене губи своја својства

И спаја се у једно непознато – нешто

Затварам очи а тмина постаје бљесак светла

Глас који каже: Стани тамо даље не смеш!

Страх ли је? Дах ми се отима излази из тела

И са овим вихором спаја

Крик постаје тишина олуја постаје мир

Тргох се из дубоког сна

Да ли ме пробуди опрез или страх?

Да ли ме је спасао или набасао?

Јесам ли будна или бесана спавам?

Шта би било да сам се пробудила

У некој другој стварности?

Ево свиће чује се прва песма птица

Драгош Павић: Љубавна песма


Свака песма моја

Песма је спокоја

 .

За мене и моје време

Љубав је кратка, шкрта,

Брзо утроши снове и хтење

Остави жеље дрхтаве, снене,

Распламса па угаси

Покори па спаси,

Куне се жељом да живи, воли

Али за часак нанесе боли,

Обесмисли часове худе,

Подсети на страсти луде

Унесе немир у срце

И снове

Па угаси пожар

Који је изазвао дармар

 .

Нек тако буде

 .

Живот су снови

За нашу лађу што дуго плови

Млађи ће у чамце брзе

Па низ брзаке и водоскоке

И тамо где су набујали слапови.

Кроз океане, мора,

Потоке и реке

Стићи у време где смо и ми

Које су ветрови насукали

И наше лађе у луке укотвили.

 

Вукица Морача: Лепота света


Око тебе срећа свуда,

Привикни се на чуда.,

Радост шири

А душу смири.

Љубав те прати

Кроз живот цео,

Храбро корачај,

Одважно, смело.

Осети етар,

Загрли ветар,

Зајаши облак,

Ко сунчев зрак.

 .

Зато певај

Зато се весели

Васпостави

Цео свет бели.

 

Мато Кошик: Чежња


Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток

 

Кад овде чујем птичицу, да тихо поје,

увек се за њом окренем, док чежња обузме срце

моје

 .

Али њихова песма, овде, не може да ме узбуди,

да дирне срце моје и радошћу напуни груди.

 .

Прекрасних птичица има овде, што узлетају ка

небеском своду, али шта им лепота вреди кад певати не могу?

 .

О, где је твоја песма, шево, певачу, Лужице, без

примера,

коју над главама ратара извијаш у хиљаду трилера

 .

Где си, најдражи госту наших Блата, славују убави,

што у сутону, без предаха, певаш своју песму

љубави..?

.

Песме птичица овде више не могу слушати,

па ћеш и ти, песмо моја, ускоро заћутати…

 .

Птица опет около лети и тихо поје,

окрећем се за њом, док у грудима дрхти срце моје…

Аница Илић: Могу


Пролећне ноћи и мирис Живота…
Сета у оку, туга у срцу, бол у души…
Хоће ли проћи?
Још једна ласта без свога гнезда
са сломљеним крилом…
Хоће ли доћи?
Желим да нестанем,  

.

у ништа да се претворим
а треба да живим…
Хоћу ли моћи?

 

Милорад Куљић: Феникс из вулкана


Тескоба ме нека осваја лагано.
Тешки су ми дани без сунца.
Дисање моје је отежано.
Нема ми драгог окрепиоца.

.

Омама снена гута ми дане.
Драги ми људи чемером плове.
Узнеле се чавке и вране
над облаке да са Богом слове.

.

Песма њихова је тужбалица
којом нам призиве Свеуму поје.
Равна је поју оваплотилица
из које се наше тескобе роје.

.

Понекад зрака из облака гране
па се почне множити у сноп.
Црне птице се јате да заклоне
овај радосни калеидоскоп.

.

Готово да је светла нестало
кад севну феникс из гротла вулкана.
Спржи црнила надоблачена.
Осија људе божије светло.

*

Невена Милосављевић: Чувам је


Чувам је као орден из изгубљеног рата,
Као једино сећање на залудну борбу,
Чувам је лево од ишчупаног крила,
Као једини знак да ту је некад била.

.
Чувам је сломљена од безвредне ћутње,
Негде на дну снаге што је у нестајању,
Чувам зрно мириса на зидовима пора,
Чувам је у корену већ дубоких бора.

.
Чувам је од заборава што ум окупира,
Као сатенски јастук из краљичине собе,
Као жућкасту огрлицу од ћилибара,
Чувам је у сећању, где никад није стара.

.
Чувам је и кад трулост лице јој мије,
И кад кости обрасту подземне жиле,
Чувам је сјајнију од речног белутка,
Чувам је у песми стихованог кутка.

 .

-извор-Суштина поетике-