Није важно, ходаћу распарана.

Ионако рубове никада нисам имала.

Конац ми се мрсио чим би почела шити.

Мајка ми је говорила: „Правићеш се важна“.

Сада питам Тебе, да ли је чвор понос?

„ОД САЗДЕВКА ДО РАЗДЕВКА“

Фото: Нити; Википедија

Седам минута ми је дала велдушна
Вечност да поздравим недељу и
Песника Румених Облака.

И да поздравм Т е б е!
Хвала Ти Господе на свему!
.
Устани на десну ногу садањи човече
И отреси прапепео мамура и заборава
И збаци џакове брига са грбаче своје
Које си сам попео на пршљен и рамен
.
То од тебе никада нико није тражио
И никоме не доноси плода узносног
А ватру твога ока и живота у зем збија
.
Разгрни сиве облаке сумњи и смутњи
Шут прљ и неваж на сметлиште смести
И загледај Даљину иза седам планина
.
И откривам тајну тајни свим световима
Живот је Сушт и Лепота Лепота Лепота
Кад Водом снаге заливаш моћне изборе

Фото: Фототека Србског Журнала

Ја нисам твој отац. Ја нисам твој господар.
Нисам твој Гуру или нисам твој ученик.
Ја нисам твој его и нисам твоја судбина.
Ја сам само огледало ако изабереш да погледаш у себе.
.
Не криви мене за своја очекивања.
Не криви мене за своје недостатке.
Не криви ме за своје жеље
И не криви мене за своја разочарања.
.
Ја нисам твоје емоције, нисам твоје реакције
Нисам твоја себичност нити сам твоја свест.
Нисам твоје жеље нити сам твоје потребе
Ја сам само огледало ако изабереш да погледаш у себе.
.
Не криви ме ако ниси могао да се пронађеш.
Не криви ме ако си тражио негде другде
Не криви ме ако си порицао своју истину
И не криви мене ако си ускратио свој живот.
.
Ја сам твоја пројекција и моја вредност је бесконачна
Ја сам твој одраз када постојање постане ти
Ја сам твоја могућност када двострукост влада тобом.
Ја сам ти, а твоја једина визија си ти.
.
Ја сам твој дах и даље када ме волиш.
Ја сам твоја омиљена мисао кад ме мрзиш
Твоја сам сенка кад постанеш ја
Ја сам твоја тежња када ме пожелиш.
.
Ја сам све док сам ништа.
Ја сам живот када ходам земљом
Ја сам бескрај, док се ноћу растварам.
Ја сам све и ништа сам, остајем само као свој за себе заувек.

(Гугл превог)

Фото: Духовни учитељ Моханђи;Википедија

Хајде хајде
Са мном ходите
Тескобе се
Ослободите
На прекрасне даљине
Нек свако Пође са мном
Оставите болну страву
Да немир прави
С тамом
.
Хајде хајде
Са мном ходите
Црних мисли
И помисли се
Ослободите
На живот се не тужимо
Спаситељу служимо
Кроз службу се
Љубав јавља
Љубав света
Љубав чиста
Ходи са мном
Путем правим
На том путу
Светост блиста
Рајске птице На том путу лете
Душе лаке
И веселе
светле
Ту киша не сипи
И табани не боле
Од ђавољег уједа
А вечни трубачи
Трубе
На крилу
Блаженог следа
.
Хајде хајде
Да не спавамо
Под плавим узглављем
Да грехе
И cва наша (не)дела
Пребројавамо
Да измолимо милости
Од Бога живог
Да врати
Живот покидан
С пута кривог
.
И док живе наше кости
С покајањем
У молитви
Да кличемо
Богу
Опрости
Боже
Опрости
И јуче
Иданас
И сутра
Пред Богом
Клечимо
Клечимо
Да се болни
Од сваког бола
Излечимо
Да пијемо воду
С четири извора
.
Да пијемо воду
С четири врела
Самим Богом дана
С четири врела
Светог Православља

Фото: Извор 4 камена; Википедија

(стара песма – записан,
за мене никад интензивнији сан,
скоро дословно доживљен)

На улицама светле телевизори,
преносе оцртан бели кукасти крст.
Градом, кућама и двориштима људи
шета црни шешир и под њиме зулуф.
.
Увијен мрак небески појео боје,
прогања доброг човека свеистине
скривеног у планинама старих вода.
Пола народа већ знало је шта следи,
.
друга половина истога корена
немо гледа реку што сасушује род!
Немо гледа себе, немо гледа сунце,
трагично немо нестаје – ишчезава.
.
У центру града служи се литургија,
у олтару седам светих свештеника
не слутећи надолазећи догађај,
запричаше се за време јеванђеља!
.
Први свештеник богоудубљено чте,
други, лепо и учтиво, помно прати,
трећи се у чуду осврте остатку,
остала четворица међ’ собом зборе.
.
Један од четворице свој говор води,
други од њих се чак тој причи смејао,
трећи свакако јеванђеље не прати
док четврти нешто одговара првом.
.
Све то беше и сувише озбиљна ствар!
Ваздух се згруша и постаде све гушћи,
њихове одежде помало тесније.
Слово пропаде, иконе оживеше!
.
И одједном ту се створи силни огањ,
мало испод плафона олтара цркве,
сажеже и спржи књигу читалаца,
разори сто, свећњаке! Људи падоше!
.
Свештеници побегоше из олтара,
књига у жару оста полу читава.
Јави се тада мали дечак Богослов,
пред остатком, узе шибицу и рече:
.
„Имам име, имам време, имам датум,
не брините јер знам како пчеле лете.
Спашавајте се, ево почетка краја“
Уз те речи запали остатак књиге.
.
Улицама изван људи се страшно клаше.
Лав све помно гледа са стране у чуду,
запита орла што је небом летео
„Што си се уморио а теле није?“

Фото: Орао; Википедија

Нека те зову и маленом,
нека те зову сиротињом,
немој на коленима пред
њима, не дај се ђаволима!
.
Твоје су реке потоци бунта,
а твоје шуме ветар слободе,
Косово те зове, Цер подсећа
– ти си жива све док нас има!
.
Твоји синови и кћери носе
пушке у песмама, стихове
у грудима и љубав према
слободи на својим рукама.
.
Нека ти украду и глас,
нек те угуше тишином.
Ти не савијај главу пре
њима, вера си и истина.
.
Ти, што су ти историју отели странци,
ти, што су ти децу свезали ланцима,
ти, што си била и издајницима мајка,
ти, што си била и јунацима споменик.
.
Ми смо твоји!
Мајке што плачу,
очеви што се куну у правду
и деца што сањају слободу.
.
Пуцај, Србијо, из топова!
Нека знају –
ти си земља која
не клечи,
не моли,.
не пада,
већ пева
и вришти,
удара песницом,
диже револуције.
Ти си земља што гори,
али не сагорева, Србијо!

Фото: Београд; Википедија

Свет је у мени
Свет је у теби
Све је у реду
Приближи се себи
.
Све је твоје
Све је решено
Све је савршено
Остало је сувишно
.
Ако ти није мило
Није га ни било
Само си сањао
Сенку си гањао
.
Оно што јесте лепо је
Ако није, слепо је
Лепоту увек прати
То је све што требаш знати.

Фото: Фототека Србског Журнала

Није лепота оно са чиме се родимо…
Лепоту стварамо кроз живот.
Најлепши људи су они који су осетили бол,
патњу, пораз, губитак…
Најлепши људи су они који су нашли свој пут из мрака,
прошли много битака,
И без изузетака најлепши људи разумеју живот,
они су га осетили и осветлили.
Најлепши људи су љубазни,
нема страха, ни бојазни,
ни изговори разноразни,
никада нису безобразни.
Најлепши људи су осећајни,
живот их исклеса,
осећају љубав без интереса, воле без цензуса.
Најлепши људи се формирају кроз живот!
Лепота је,
тела топлота,
срца красота,
душе дивота.
Родимо се али шта ћемо постати,
у шта израстати,
какве мисли у нама расту,
да ли ћемо заблистати,
само од нас зависи,
наша дела су наши потписи.
Сви наши утисци на лицу су отисци,
И отуд наша грозота или лепота.

Фото: Фототека Србског Журнала

Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л’ ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла мед госпе?
Где ли си сад Ти?

Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима ко у мртвачком сандуку
што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
о, не буди, не буди сретна,
бар Ти ми, Ти.

О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?

О, да л’ се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?

Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.

Стид нас беше домова цветни’,
зарекли смо се остат несретни
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?

Фото: Ситна киша; Википедија

Песниче, одакле си?
Тихо на јави шуморе ветрови плави.
Одасвуд долазим кроз времена многа.
Цео свет дамара у мојим недрима
и зелена маслина зри ми у оку
што кроз вечност прогледа.
.
Каквом су бојом насликани твоји снови,
слике далеке и детињства одњихани дани?
.
Моји су разбоји од живог сна, јер га цвет мами и
мрва сјаја што нас спаја од плоти моје
до бескраја, до ушиљеног сунчевог зрака…
.
Јер стварност сам потапана у бићу,
и јато сам птица што лишћем облака гнезда сплићу.
.
На пољу дланова мојих песмом урешен
одмара крилати мост
.
Песниче, од кад у харфу песничку упредаш
љубав вечну распињућу
и из детињства зањихане слике?
.
С пролећа, кад лептир на круни цвета процвета,
дубину трајања цветом и плодом усним,
трагом, за зрнцима душиним
што се зачну у светле дубине…
И као звезда просинем међ сунчево грање.
.
И тако, разливен као прах облака
кроз време путујем.
У белом мастилу речи снујем:
где ћути мудрост старог повесма.
А чежњом набујале плаве траве
и у мени се
разбокорила песма.

Фото: Облаци; Википедија