С пламеном времена, на ветру се повија
и затрепери ива кад додирне путеве светлости
Чаробних капи сјај, росу бешумних небеса
А крхко је биље што прах јутра лишћем отреса
На разбоју сна, дани унизани, чаробна нит мења ткање
јер приближи се час, када ће снено на вретено
обмотати се године, предиво плаво к’о дух из бајке
док она све више обличи се, ликом њене мајке
На њиви живој сабрала је душа бдења тишином обојена
Шуме светлости, и ноћи непрегледа у зрну Божјег зрења
кад видљиви и невиљиви живот трооким цветом процвета
на длану узнесења Оног што носи бреме света
Јер, испред месечевог лика блесну звездане кочије
са којим ће цвеће, очи њене преображене поћи
у сјај, где смрт видљива само је блесак са висине
Наивна вечност, што к’о вал пропет, небом просине
То ујесењеног пролећа треперава појава је само
Боја другог света
коју намах окруже нејасност и тајна цвета
Док тишину зборе небеса, разбој стоји бео
Убељена душа, вал пропет к небу стреми
Намах глас јој занеми
Међ увојцима косе детињство процвета
вазнесно у мир и у сен извесну
У небеске сликовнице осликано
где бело је острво тишином озвездано
Јер дође доба да у свој мир, уплови свемир
и с неке планете затрепте бела крила

Н.А.Ц: Из двокњижја:“Псалми у свили душе“

Фото: Биљка Ива; Википедија

Благодарим Ти
Безконачно!

Блистам, зрачим …

Сијам љубављу која
Oд Бога је подарена.

Одблесак сам
Божанских људи
Наспрам мене.

Осветљавамо мракова
Црне дубине,
Oтапамо врхове ледене …

Од осмеха се наших
И радости наше
Мостови дуге отварају.

Фото: “Мост“ од дуге; Википедија

Видео сам твој задњи удах и издах оче
а помоћи ти нисам могао.
Гледао сам последњи сјај
што гасне у твом оку.
И скрстио сам ти уморне руке
колико сам већ снаге смогао.
.
Био сам свестан да одлазиш заувек
а опет мислио да није тако.
И док ми је очај кидао душу
ипак тог трена нисам плак’о.
.
Миловао сам ти седу косу,
још топло чело и густе веђе,
и знао да ти је већ дух далеко,
на путу за неке просторе смеђе.
За место вечног сјаја и мира,
што само праведну душу бира.
.
Бићу поносан на твој живот,
још од рођења трновит, тежак,
заливен знојем, радом и муком.
Без много лепог, прошао вечит,
брижно сакупљан жуљавом руком,
заувек упамћен, поштен и честит.
.
Живеће у причи и твој откос
шири и дебљи од других свих.
Вечита журба, немирна нарав,
понекад прека, а некад тих.
И све што ти је судбина дала…
Нек ти је вечна слава и хвала!

Фото: Откос; Викишедија

Први освајач света читавог
принц Нино син Белов је био.
Царски син поднебља Хелмског
у винског се Бога претворио.
.
У име Божије град је уткао
где се к’о наследник трона родио.
„Дио од Нис“ је прво постао
па потом аријски поход водио.
.
Снагом Бика себе уравнао
силину своју да осведочи.
Славу да ослави град је саздао.
Име му „Бож’јом капијом“ срочи.

У Чеха запис Далмила мудрога
о градњи Куле ка Богу збори:
Градили неимари рода српскога
да им се кa Богу пут отвори.
.
На плочи глиненој писмом клинастим
„Ур Нино цар Сербула“ – пише.
Град му је уништен наумом Бож’јим
По казни заувек нема га више.
.
Бож’ ји заступник негдашњи Нино
у вину нађе тренутке среће.
Оргије винске спроводио јавно
у екстази берући божије цвеће.

Омаму винску потомству остави
да слави умишљај среће своје.
Кад среће нема пуно на јави
нек сања бајку винске чаролије.

Фото: Нино Белов; Википедија

Шта сам себи ја
ни трен капи крви
што нам живот живом врати
штета, баш би била штета
да сам само број.
Шта сам себи ја
док ме слади слађан грех
да ли јунак или јуне
штета би била да се тргнем.
Шта сам себи ја
док ме други живи
док ми тело куне
човек жeљан свог.
Шта сам себи ја
док ми мајку узе
пред самртнни зов
и још једном слаже
као неког свог.
Шта сам себи ја
кад ме други жижи
о мени се куне
без стрепње уз дах.
Шта сам себи ја
кад ми покоп да
неко, неко жељан зла.
Шта сам себи ја?

Фото: Фототека Србског Журнала

Све је само вртење у круг
Изгледа као неки стари дуг
Вуче увек у познато
И све остаје исто
Твој поглед је стар
Већ виђена ствар
Више волиш да препознајеш
Него да упознајеш
Градиш свуда зидове
Бираш исте путеве
Познате и сигурне призоре
Све да не би залутао
А у ствари си пролупао
Са сваким удахом свет је нов
Али мораш чути тај зов
На сваком кораку пролаз стоји
Неки други правац увек постоји
Улазиш тако у нови свет
Осећај је чудан али леп
Чини се да више не знаш ко си
Супер- нов си!
Кад не познајеш ти спознајеш
Чим дефинишеш ти се одвојиш
Зато широм отвори очи
И само скочи
Бићеш увек са свим једно
А то је једино вредно.

Фото: Фототека Србског Журнала

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

Фото: Фототека Србског Журнала

Сумрак је био, мутно време
Јесени, кад се радо ћути;
Кад срца клону, уста неме,
И бесмислени чине пути.

И ко да општег, гробног хлада
Дах неизбежни свуда проби,
У твојој малој, драгој соби
Тишина нека чудна влада.

Напољу тешке кише пале,
У души сиво, као свагда;
А твоје очи од смарагда
Болно су лепим сјајем сјале.

У нелагодно вече ово
Ја раздраганим нисам пост’о;
Ти ниси рекла ништа ново:
Ми ништа нисмо рекли, просто.

Ал’ док је хладан ветар них’о
Напољу голе гране црне,
Ти си, уз светлост која трне,
У моју душу ушла тихо,

Поносна, мирна као свагда,
А ипак тако витка, нежна,
Бледа и чиста – ружа снежна –
С очима својим од смарагда.

Фото: Лепе очи; Википедија

Исклесао сам самоћу
У грло је положио.
.
Да шути.
.
Тихује…
.
Децембру и сјеверцу вјетру
У ноћну визиту долази, пркоси.
.
Исклесао сам самоћу
У уморно око је усадио
У оном мистичном тренутку стварања истине
Када мјесец обљуби својим сјајем
Стидљиви талас на мирном мору
Доносећи урлик вучице
Из давних дана, још…
.
Исклесао сам самоћу
У уво је поставио!
.
Да ослушнем тишину морских дубина
Из којих допиру ласцивне приче
Бестидних шкољки и лукавих ајкула.
.
Исклесао сам самоћу
У грудима је чувам!
.
Јер у њима спавају звијезде.
.
Ушушкане бијелом пјеном
И тишином космоса
Које љуља и успављује
Бесконачни талас сјећања.
.
Исклесао сам самоћу…
Да заједно ћутимо!

Фото: Самоћа; Википедија

У дому светлиш
При пламену свеће.
Љубав,коју нам дарујеш,
Никада се угасити неће!
.
Кроз векове нас води,
Душу нам чува.
Тога дана о прецима
Мојим, мисао ми је прва.
.
Твоја слава и подвиг
Су Светло живота!
Сећање на родитељску
Љубав и руке благе.
На родитеље, бескрајно
Вољене и драге!
.
На осмех њихов,
Љубав у оку,
Што увек дарује
Подршку родитељску, високу!
.
Заштити нас све,
Посебно, децу и лађе!
Чудотворче наш, молитвом
Заштити и просветли
Наше вољене, млађе!
.
Душу нам снажи!
Путеве Божанске покажи.
.
Девојачка слава у
Срцу се чува!
Као аманет Светлости вечне!
Чини нас поноснима
На корене наше!
Чини нас бескрајно срећне!

Фото: Свети Никола; Википедија