С пламеном времена, на ветру се повија
и затрепери ива кад додирне путеве светлости
Чаробних капи сјај, росу бешумних небеса
А крхко је биље што прах јутра лишћем отреса
На разбоју сна, дани унизани, чаробна нит мења ткање
јер приближи се час, када ће снено на вретено
обмотати се године, предиво плаво к’о дух из бајке
док она све више обличи се, ликом њене мајке
На њиви живој сабрала је душа бдења тишином обојена
Шуме светлости, и ноћи непрегледа у зрну Божјег зрења
кад видљиви и невиљиви живот трооким цветом процвета
на длану узнесења Оног што носи бреме света
Јер, испред месечевог лика блесну звездане кочије
са којим ће цвеће, очи њене преображене поћи
у сјај, где смрт видљива само је блесак са висине
Наивна вечност, што к’о вал пропет, небом просине
То ујесењеног пролећа треперава појава је само
Боја другог света
коју намах окруже нејасност и тајна цвета
Док тишину зборе небеса, разбој стоји бео
Убељена душа, вал пропет к небу стреми
Намах глас јој занеми
Међ увојцима косе детињство процвета
вазнесно у мир и у сен извесну
У небеске сликовнице осликано
где бело је острво тишином озвездано
Јер дође доба да у свој мир, уплови свемир
и с неке планете затрепте бела крила

Н.А.Ц: Из двокњижја:“Псалми у свили душе“

Фото: Биљка Ива; Википедија