Видео сам твој задњи удах и издах оче
а помоћи ти нисам могао.
Гледао сам последњи сјај
што гасне у твом оку.
И скрстио сам ти уморне руке
колико сам већ снаге смогао.
.
Био сам свестан да одлазиш заувек
а опет мислио да није тако.
И док ми је очај кидао душу
ипак тог трена нисам плак’о.
.
Миловао сам ти седу косу,
још топло чело и густе веђе,
и знао да ти је већ дух далеко,
на путу за неке просторе смеђе.
За место вечног сјаја и мира,
што само праведну душу бира.
.
Бићу поносан на твој живот,
још од рођења трновит, тежак,
заливен знојем, радом и муком.
Без много лепог, прошао вечит,
брижно сакупљан жуљавом руком,
заувек упамћен, поштен и честит.
.
Живеће у причи и твој откос
шири и дебљи од других свих.
Вечита журба, немирна нарав,
понекад прека, а некад тих.
И све што ти је судбина дала…
Нек ти је вечна слава и хвала!

Фото: Откос; Викишедија