Љубави, наздрављам ти чашом вина, да ти још једном покажем како живи се највећа истина што зовемо је љубављу. неко ново вријеме у времену старом оживјеће. Своје пјесме без игала, оловком душе ја плетем, бијели кораци, стихови паперјасто мекани, кармин цвени је, а свему томе име је нада, А онда ако буду питали ме како живим, на крају рећи ћу им да само тебе од љубави прошлих враћам, јер стих неће да сваку грешку срцем плаћам. Зато идем до јесени прве да питам је да л΄ она за љубав зна, ил΄ можда због ње каје се? Зна ли да од твог љепшег ока нема, зато за заборав на јастуку мом мјеста нема. Љубави, наздрављам ти чашом вина, а ти још једном покажи како руши се лако највећа истина што љубављу зовемо је.
Идем од једног до другог човека и тражим твој лик. Где си? Грлим твоју одсутност. Кроз жубор буке назирем твој глас. Затварам очи не би ли те видела. Стојим поносно у своме мраку. Обасјај ми пут до тебе. Овде где су осуде других и њихове речи попут игала забодене у мене, ја стојим чекајући тебе. Када се појавиш сви ће да занеме. Камен ће да се распадне, прах његов ће да процвета. Из срца ми излеће птица, из грла лептир и ишчезну у тишини.
Између два упоредника док провирујем главу Између две жишке у слепоочницама У паузама док радници пију чађаво млеко И прашњави маслачак лепи се за плућна крила Док црпем мед из језика и сипам у твоје уши Између два далека поређења Волим те. . Бродови се љуљају као пољупци И слој ваздуха се на лепе сенке цепа У машинерији ноћи Моје срце је слично компресору Наклоњену свему што нема везе самном Док покушавам нестати у пољупцу Волим те. . Рудници камене соли у мом срцу Зора ломи суђе од порцулана Кад си са мном знам да си на другом месту Постаћу прашина ако волиш прашину Ти која ме туђим именом зовеш Волим те. . Долази пролеће и једну праву даму Нико не може замислити без пудлице Стави ми огрлицу око врата и води ме Ја не знам пут – кријем се у твојој сенци Ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство Свет ме изгуби, али ти ме доби Волим те.
Што виде слепи не виде заљубљени Покварени анђеле; о, снеже у августу Моје су руке остале око тебе као обруч Љубоморан на ваздушни притисак и воду Љубавну воду која гори док се купаш Одавно већ својим очима не верујем Волим те.
Тишино моја, кажи ми сада, зашто сам стара, а тако млада ? Због чега ми срце крвари, а душа страда? Знам, краја учењу нема, никада. . И пре нас, ми смо били. И после нас, бићемо ми опет. У Духу Светом душа живи, а свет овај, ко’ да је проклет! . Од немила иде, ка недрагу се враћа, и опет човек, изнова, грешке тугом плаћа, па учи све лекције старе, као да су нове, и тако изнова , себи краде снове. . Понавља и грешке, као да их већ безброј пута прошао није… Иза сваке храбрости, страх се крије! Иза свих лудости, притајене су даљине! Иза сваке висине, постоје дубине… Иза сваког осмеха, лелујају празнине! . Човек се по слабости својој изнова и изнова у прошлост враћа. Поново све потиснуте снове, поновљене, а заборављене, сузама и уздасима плаћа. . Нико не може тај дуг животу да отплати, где год крене свом се закопаном болу врати. Тако човек изгуби свог живота бесповратне дане, пребира успомене и отвара ране. . Живи између лажи сопствене, и обмане, ал’ гордост му не да, да стане. И одлази човек у непознато, као што је из непознатог дошао. Он нигде није био, ни стигао, а ток живота му је већ прошао. . Све, што је за собом оставио, изгубило се као вихор благи. Све, пролази и све се враћа, остају само тренутци радости, они драги. . Кад осмех се осмеху врати, кад суза, сузу препозна, кад дуг се животу отплати, кад се молитва позлати… Тад се албум успомена у протоку времена, у трену мења… . Кад срце лагано утихне и престане да куца, искричава суза, чиста, засветлуца… Онда човек нема више жеља и хтења… Вратио се тада себи, без туђих и сопствених уверења! Знај, спознао је, човек тај, лепоту живљења и заборављени пут упокојења!
Повежи се са Човеком – Јединим Богом Повежи се са Знањем и бићем ВедАватара И повежи се у Тиху са својом суштином – Са свим својим дејственим центрима Нижим средњим вишим и највишим И повежи се саТелом Свешћу Духом Душом . Удахни вечни дах Творца који држи свет Изреци потврди прихвати силницу – разјасницу: . Све религије и све духовне групе Сви верски поглавари и духовни учитељи Гуруи шамански прваци и сви други Који не подучавају Божјим знањима Чије су одредице – научо-духовна знања За складно управљање свим догађајима Управљање развојем Човека и Света Технике свести о васпостављању Оштрим ножем одстарњених органа Враћању отишлих и вечном животу . И даље армирано цементирају Потку Са застарелим нетачним магијским знањима – Која следбеника врте кружно неделатно И представљају кочницу-успоривачицу За брзо и брже остварење Божјег Плана
Њих и нас- који не стварамо врло моћно У пуном складу са многодарованом снагом Коју од искона носимо дубоко дубоко у себи Лепота Стварања ће упорно упорно и без осуде Свакотрено призивати прозивати призивати
Моја се душа већ навикла на бол чекајући хорде уморних белаја. Гледам где оно лети пчела рој срдита и љута матица осећања. Гледам и не чудим се, све ми већ на јесен мирише, а овде је стигло кажу пролеће док ја видим само кише. Моја се душа већ навикла на јад на разголићену жудњу утишаних- злобних, а ипак нисам осетила никакву глад, остала сам на њивама родним. Збирајући плодове, јер сви кажу – „Пролеће!“ зидови моје душе миришу на кише. Ласта у мојим мислима одлеће, а ја шапућем и тврдим: – Јесен је…
Лахор баштом дише у пуноћи, зеленило лечи моју душу крхку. . На прозору посуда за окад, браонкаста, чека дим тамјана.. . Размишљам да с њом кроз башту прођем и молитвом одстраним сав бол! . Да до сунца, нечисто, одлети и нестане у жару свељубави! . Лахор баштом дише у пуноћи, семе живота свуд са собом носи.. . То је сила свемудра и часна, твоје одговоре дошла да ти чита! . Отворено цвеће, палет боје ума, оком попијене, миром разливене, . у форми доброте плове ћелијама, здраве крвну слику биће ми лечећи! . Размишљам да л целом амбијенту сметам? Ал у глас све повика од једном, . “немој, стани, дођи! Остани са нама, волимо те, волимо те, волимо те! “
Ако ми на дар донесете само прегршт сена са наших стрмина и шарених ливада, тај мирис мајке, планине и гнезда птица тај зној од звезда до мушког рамена тај рукоплет од Морава, Сава, Kолубара, Јабланица, Ситница и Тиса… . Ако Србија ко девојче прогледа у шљивику снено оком модрих шљива, ако затегне прегачу зрелог воћа и нараслог хлеба, ако у истој колевци угледам и цвет и дете тад знаћу да завичај и птица само у овом небу има. . Ако ме, светицу, у озбиљном лику небеске фреске огледате, кад у молитви и брду и трави и хитром зецу дубоко се над изворима клањам реците ми како Србију снеом а не животом да досањам? . Знам питаће ме за босиљак празничног мириса и што га девојке у коси с радошћу носе, знам, рећи ћете да над Србијом анђели белим крилима лете и да се жуљном руком још слатки хлеб најлепше за славу Оца и Сина и Преветог Духа уз амин ломи Рећи ћу вам да Србију највише волим кад је од росе, рећи ћу вам да сем њено најнаивније дете, рећи ћу вам да је волим јер је лепотом сањам!
Док садим семенчице у бајковитој башти И док градимо кров на ведској дрвеној кући Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће И стави везени прекривач на астал за руштук
И пецни у рерни црвене папричице љутице У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога Повремено нас похвали да смо врло вредни Од твојих милоречи светиљка се пали и њише И послужи нам по три срка сока стваралајка
Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта! Она живи у К… и има многоватрене обавезе Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи Једног велечесног набујалог дана после кише То ми потврђује једно од многобројних чула * * * Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног Витез Мансанман је мој врли предак и потомак Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!
грлим је тихо тише од себе и другог неког низ длан немиром док се краде грлим је дуго, о навико времена сетног и далеког мој вечни Нишограде . једном је била ма једном давно хиљаду година верујем има неразумвила дуг опход Сунца око мог прста једном је била ма једном давно и зимно лето и летозима мека ко свила, ко стена чврста . нека ме она изнова има тише од сенке будућег давно у игри воде под времемостом сред речи сахнутих с медних уста незваним гостом . грлим је тихо грлим је плавно грлим да траје нетрајно сада, трајно у вјеки јер ми смо били стварно смо били одраз белине, одјек одјека неразум преки
СРБСКИ ЖУРНАЛ 