Моја се душа већ навикла на бол
чекајући хорде уморних белаја.
Гледам где оно лети пчела рој
срдита и љута матица осећања.
Гледам и не чудим се,
све ми већ на јесен мирише,
а овде је стигло кажу пролеће
док ја видим само кише.
Моја се душа већ навикла на јад
на разголићену жудњу утишаних- злобних,
а ипак нисам осетила никакву глад,
остала сам на њивама родним.
Збирајући плодове, јер сви кажу – „Пролеће!“
зидови моје душе миришу на кише.
Ласта у мојим мислима одлеће,
а ја шапућем и тврдим: – Јесен је…

Фото: Ројење пчела; Википедија