грлим је тихо
тише од себе и другог неког
низ длан немиром док се краде
грлим је дуго, о навико
времена сетног и далеког
мој вечни Нишограде
.
једном је била
ма једном давно
хиљаду година верујем има
неразумвила
дуг опход Сунца око мог прста
једном је била
ма једном давно
и зимно лето и летозима
мека ко свила, ко стена чврста
.
нека ме она изнова има
тише од сенке будућег давно
у игри воде под времемостом
сред речи сахнутих
с медних уста
незваним гостом
.
грлим је тихо
грлим је плавно
грлим да траје
нетрајно сада, трајно у вјеки
јер ми смо били
стварно смо били
одраз белине, од‌јек од‌јека
неразум преки

Фото: Фототека Србског Журнала