Била си лепа
као месечина
у плавој хаљини
са јатом звезда у коси
које обасјавају
пут до мојих загрљаја
које ћу вечно чувати
за позне године
када ове протутње.
.
Наша љубав
већ одавно
на пепео мирише
и згариште старих жеља
које једна јесен
заувек угаси
…али драга
не можеш ми забранити
да моје мисли
иду теби
и умру сећања
на један град
и две реке
чији ће валови
вечно грлити
друге љубавнике
…а ми смо били заробљени
заспалим чежњама
негде у неким
напуштеним вагонима
који нису имали
своју мирну станицу.
.
…не можеш ми забранити
да волим Млади месец
уместо тебе
и звезде
у твојој плавој коси
које нису никад тражиле
наше изгубљене трагове.
.
Драга моја…
сад више и не знам
да ли смо били пријатељи
или љубавници из великих романа
можда…ту негде
…или нигде
или ништа нисмо били
до два слепа путника
која су тражила
своју срећну звезду
које на небу нема.
.
Небо је нестало
само још месец лута
са јатом звезда
ивицама бескраја ноћи
тражи једну звезду
која се откачила
од Великог медведа
или можда…
моју одбеглу строфу
из песме о теби
која се крије у омагљеним сновима
заклоњена месечевим српом
и не жели бити у песми
која шапуће тугом
коју не волиш
а која ти можда и не стоји
не умеш да је болиш
…није свако за тугу.
.
Ноћ се успавала
и дрхти као уплашена срна
па је ни озебла јутра
ни недељна звона
не могу пробудити
још сања …
једно лето и једно море
и пешчани сат без песка
који се отопио
испод наших врелих стопала
…а море се удавило
у капима суза
које оквасише
наша распукла срца
на пустој обали
коју мијују мириси агава.
.
Ноћ спава међу звездама
у загрљају строфе
која чека другу песму
а ми нисмо знали
да има још светова.

Већ дуго времена сањам потпуно глупе снове. Уствари, у сновима сам ја потпуно глупа и сасвим неспособна за било шта. Неки од тих снова се безброј пута понављају и увек сам у њима без имало памети. Например, у нашу стару кућу у Љубишу навали неки непознат народ, а ја никад нисам устању да им скувам кафу. Или, знам да сам у пензији, али одлазим у своју бившу школу и радим мада не примам плату. На крају школске године, некадашњи директор (са којим сам често била у сукобу) каже ми да му не пада напамет да ми плати рад. У следећим сновима увећавам бесплатан стаж на две, па потом на три године. У сну сам глупа јер не знам зашто одлазим на посао кад сам у пензији.

Неки давнашњи снови нису били глупи, већ су се обистинили. На пример, сањала сам 29.6.1965. г. рано изјутра да је погинуо мој брат Видоје управо у време кад је и имао саобраћајни удес и истог јутра преминуо. Само Теслина сазнања могу ми објаснити то чудо. Ни Фројд, ни Јунг нису ми помогли.

Пре десетак дана усних упечатљив и бајковит сан. Стојим у некој ливади коју обасјава светлост сличнија месечевој него сунчевој. Са источне страна израња људска прилика у чудној, светлобелој одећи и полако ми прилази. Кад приђе, видех му лице, светлорумено са плавозеленим очима, без браде или избријано.
– Немој да бринеш – каже ми, – Србе ће спасити Небо.Нећете нестати. Биће вас много више него сад.
– Ништа нам и не остаје него да се уздамо у Бога!
– Рекао сам: Србе ће спасити Небо.
– Шта је Небо?
– Небо је Небо. Свемир.
– Али имамо душмане који нас мрзе и сатиру.
– Они који вас мрзе биће само прах.
Окрену се и пође у ону светлост. Узвикнух: -Смем ли ово коме рећи?
-Разгласи слободно- довикну ми и полако зађе у ону светлост и нестаде.

Пробудих се силно узбуђена. Сан ми не силази са ума. Како да разгласим кад је то само добар сан. Смејаће ми се и сматрати ме будалом и они најближи. А у овом сну нимало нисам била глупа, што ми се одавно није десило. Постављала сам разумна питања. Само се чудим сну. Протумачити га не знам. Сан ме изгледа лаже.
После недоумица одлучих да сан објавим на овом дружевнику. Па куд пукло.

Фото: Анђео, Арханђел; Википедија

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смути-проспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Девојчице                     Дечаци
тихе и наметљиве               искрени и лажљиви
Девојчице                       Дечаци
грубе и осетљиве                немарни и пажљиви
.
Девојчице                             Дечаци
и лење и вреднице                     снажни и слабуњави
луткице паметнице                     бистри и туњави
-све! -сви!
.
Позвани сте сви на мој рођендан
адреса је ту: зграда, улаз, спрат и стан
Позвани сте сви на рођендан мој
-ничим није ограничен број!
.
Девојчице                                Дечаци
даме и мушкараче                         кошчати и дебели
ћутљиве алапаче                          мргодни и весели
-све!                                     –сви!
.
Позвани сте сви (сви! сви!) на мој рођендан
адреса је ту: зграда, улаз, спрат и стан
Позвани сте сви (сви! сви!) на мој рођендан
(и баш) ничим није ограничен број!
.
Еј – хооој!

Фото: Девојчице и дечаци; Википедија

Српски говори смрча на Тари
И каћунак на Равној гори
Српски шапућу дрински сплавари
И Студеница српски збори
.
Земља којом ти нога гази
Српски јауче ако си тужан
Срна српски стрепи на стази
Ако је ваздух наоружан
.
Деда унука и отац сина
Српским хране и мржњу гуше
Српски је језик отаџбина
Српских песника и српске душе
.
Српски зна свако српско дете
И веверица српски уме
Српски и мртав говори Гете
Ал цео свет нас још не разуме

Фото: Говори србски; Википедија

Складни жубор свих суштина
у хармонијама свих октава
и музикама небеских сфера
анђеоских тонова високих фреквенци
нечујни склад унутрашњег сатреперавања
свих разина унутрашњег сопства
са свим нивоима неописивости бића
спајање, стапање и проналажење
флуидних токова кретања валовитих
непрестано лелујање и меандрирање
уљуљкује ме у нова стања свести
где божанственост отвара своје димензије
и указује лепоте савршенства духа
душе, Бога, истине и узвишености
тихо и ненаметљиво, ко тражи, наћи ће

Фото: Питагорејци и музика; Википедија

Моја је мајка подигла два сина,
кредит за два спрата на кући
и ограду око в и н о г р а д а.
.
Након средње школе засновала
је породицу и свој радни стаж –
фабрика јој је била друга кућа.
Машина за ткање била је већа
од наше дневне собе и ходника,
а трећа смена је трајала дуже
од лета Москва – Владивосток.
.
Своју душу монахиње поцепала
је на два дела двојици синова
Били су њена целина: Косово и
Метохија. Имала је манастир на
кожи, удисала молитву у грудима,
носила крст на леђима и со у коси.
.
Моја је мајка остала у пензији,
пре тога на улици, а између је
стајала у редовима амбуланте.
И мој је деда био у тим редовима,
ваљда је то породично наслеђе
или је нешто било у оном возу ’99.
/априлски ветар носио је полен,
пластичне кесе и уранијум/
.
Моја је мајка лежала данима.
Кажу да није могла да говори
и да јој је поглед био изгубљен,
али су рекли да ће бити добро.
Ујутру су променили постељину.

Фото: Мајка…; Википедија

Не причам те ником
Само те у сновима слутим,
Кријем да ме боли толико
Да би једна ружа увела крај мојих груди
Не причам те ником,
Како када су људи све више луди
Нико ни не слути шта све једна љубав нуди
Не причам те ником
Јер би прст осуде био најблажа казна
Не причам те ником,
Само те у сновима слутим
Док јава не сазна.

Фото: Фототека Србског Журнала

Са рукама нестајем. И камен подамном ми каже:“Бићу
Уз твој врели сан, ту над твојим прслим челом!“
Тамо негде – далеко колико је дуга ова ноћ, зоре свићу
А мене, ко пролазност, покривају даљином белом.
.
Али очи ни бескрај да покрије, те небом запаљене бакље
Што усред мрака би још једном свет кроз звезде сагледати
Од којих ће, док ме спутавају, букнути и ракље
Обасјавају ми пут до руба под којим ћу вечност одлежати.
.
Јер смрт није крај! Тада ћу, пошто ко никло семе прележим
У маглини своје, устати, подићи оштроумни камен
С црног чела и доћи да заборав један коначно убележим
У стабло сунца, у сваки његов чудотворни пламен-
.
Нико ме препознати неће. Помислиће: “Ето човека
Што корен је путем изгубио а пут с ума смето!“
А ја ћу, не казујући се, на темељима тог будућег света
Где лежах, спалити свог времена све тамом заклето.
.
То ће бити живот! До њега смрт моја ко бесвест бела
Привидна, само је варка, тек један чудесни мост
Преко кога ћу, путник сна, до оног неисцрпног предела
У коме ће бити више него јава, више него гост!

Фото:Чудесни мост; Википедија

Не могу трагом у нетрага
јер се изгубио безгласно
у сивилу прошлости.
.
Не могу ни трагом дедова
јер су без трага оставили
потомке да трагају,
а трага нема.
.
Не могу трагом ни у бесмртност
јер само трагови воде у трајање
и опстајање до пуног смисла
и славске иконе која је благослов кућишта,
имена и сржи опстанка
огрнутог временом у коме могу
да се поклоним даровима неугаслих
имена мојих предака.
.
Не могу трагом ни у прошлост
ни у будућност јер трагови нису навикли
да унапред буду исписани.