Са рукама нестајем. И камен подамном ми каже:“Бићу
Уз твој врели сан, ту над твојим прслим челом!“
Тамо негде – далеко колико је дуга ова ноћ, зоре свићу
А мене, ко пролазност, покривају даљином белом.
.
Али очи ни бескрај да покрије, те небом запаљене бакље
Што усред мрака би још једном свет кроз звезде сагледати
Од којих ће, док ме спутавају, букнути и ракље
Обасјавају ми пут до руба под којим ћу вечност одлежати.
.
Јер смрт није крај! Тада ћу, пошто ко никло семе прележим
У маглини своје, устати, подићи оштроумни камен
С црног чела и доћи да заборав један коначно убележим
У стабло сунца, у сваки његов чудотворни пламен-
.
Нико ме препознати неће. Помислиће: “Ето човека
Што корен је путем изгубио а пут с ума смето!“
А ја ћу, не казујући се, на темељима тог будућег света
Где лежах, спалити свог времена све тамом заклето.
.
То ће бити живот! До њега смрт моја ко бесвест бела
Привидна, само је варка, тек један чудесни мост
Преко кога ћу, путник сна, до оног неисцрпног предела
У коме ће бити више него јава, више него гост!

Фото:Чудесни мост; Википедија