Нека Светлост Божје Љубави

обасјава све нас,

нека струји из нас,

нека исцељује

и васкрасава све нас,

све ближње наше,

сва бића нама

мила и драга,

и нека озарује Мајку Земљу

и просветљује Прамајку Васељену

Нека смо сви ми,

собом и по себи,

Светлост Божје Љубави!

Да то казујемо и видимо,

да то сневамо,

мислимо и осећамо,

те да деламо и дејствујемо

сагласно и саобразно

са најдубљим осећањем нашим

које се у живе слике излива

творећи, у Простору и Времену,

све оно што сневамо,

све оно што казујемо,

све оно што мислимо,

све оно што јасновидимо

и све оно што

душом и срцем осећамо!

Ја сам страница твоме перу:

Бела страница – све примам ведро,

ја сам ризница твоме благу – веруј,

кад узрастем, узвратићу штедро.

.

Ти си ми зрак, ти ме кишом квасиш:

ја сам црна земља око села.

Ти си мој Господ, господин, а ја сам

твоја црница – и хартија бела.

замени све што имаш кошуљу државу трон
адреса ти је шума и лист и кап на листу
реч ти је Бог и живот природни небосклон
ево птице са поштом већ слеће ти на бисту

чист као дан и образ зар примичеш се крају
рецимо да је тако не прикривајмо стање
исчезла земна моћ је речи и даље трају
стрпљиво испредене нити слова не тање

артерија је пукла и команде не важе
реч је забога жива чим може да се каже
ништа забране сече ломаче не постоје

и кад се закопрца у језику и грлу
цена се занемари страх сатера у трлу
армија речи креће већ долази по своје

Фото: Фототека Србског Журнала

Орловина
Бурад челика
Надниво
Сурогат сестра
Барутни замкови
Тетростеримон
Сваки дан
Медвед и орах
Грмље и листопад
.
Ко високо лети мучно гине
Широм раширених руку,
бездан громи, улажем сав напор
.
Где да јурим, одлажем свој налог
.
Бездан пуца тихо гори
Родни застор, вечно чека
Склепан слогом,
зид је окно, несаломив

– Колико картонских кутија кока коле купујем? –
– Купи количину која кошта као карбуратор,
крени ка касарни камионом,
кочи код косих кривина,
капирам како кости клатиш,
касниш константно,
крепи какишком,
кркај кокице.

Кад крецес? –
– Кренуо километар,
кад кврц, карбураторски квар.
Касним.
Кренуцу краћим колосеком.-
.
Кукам, кривим кума,
крканлуком квар кривотворио,
Који курац клатно,
константно кочио
како каним кренути.
Кад кренем каже:
Кркај куме,кренућес касније
крме кретенско,
кукавна клошарчина.
.
Крупне капљице кише
кров камиона клате,
карбуратор клопара,
кибицујем крајолик,
кочим кратко.
.
Крстим карбуратор,
кажем: крени!
Кокодачу кокошке,
керови кевћу.
Киван киснем,
кобајаги кулирам ,
крпим килави карбуратор, којешта.
Као коксиран кијам,
кад којекаква курта корача ка камиону,
косе koврџаве,kракак& кршан
као камиондџија,
кочи капке, кези кљове,
кундаком кости кида,
кркнуо карлицу,кук,
костоломац,
кинту краде,
киднаповао кусавог кера,
киднуо којекуда,
кабадахија.
Кости коловозом криче,
крв кривуда,
кратер куља,
катаклизма куца.
Купљене картонске кутије кока коле
кулирају као компензација краха
Крсте кришћани, католици,комунисти, кривоверници:
Која клетва!
.
Кладионица клатна
казне користи као кантар:
Коме, када, како
крај кројити?!
Кога кужног касапити!?

24.10.21 ноћ после Музеја свеЧовека Филипа Гајића:
Јесењи су ти
дани дефицитарног
нагона тела.

07.06.22 ХАИКУ ФЛЕКА
Ходао је само
да ходајући, ходом
стигне тамо!

07.06.22 Х.у стиху 7-8-6
Не иде ми се на чашу
Хејта просутог у лице
Пред збуњеном мајком!

15.05.22 Крашићких 5-7-5
Велелепота
Последњег праскозорја
Пред одлазак

04.08.22 ноћ
Светлим речима

Ободри душе ближњих
У летње јутро

15.02.2023 Сретењски сунчан дан на Ади (Режисер)
Самоћу ми дај!
Зов је, из поднебесја.
Радост, па сета.

21.10.24 ноћ над зеленим радним столом у 5-7-5 моду
Ловећи дане
Невештошћу одишем.
Кораком болним!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Нек твојим стазама цвеће процвета,
лепше од свих цветова света.
И сунце сјајно – светлост бескрајна,
нек сија лепше, вечна и трајна.
Ако постојиш негде тамо
судбином писан, ти моја рано.
Нек радост вечно те јутрима буди
и љубав топла згреје ти груди.
Нек лишће јесење у ружу се претвори,
а твоје срце љубављу нек говори.
Нек мириси ружа допру до тебе,
незнанче мој, срце ми зебе.
Иако не знам где те с’крио живот,
да те не сретнем. Не, није ми криво!
…Јер у свим даљинама од мене даље,
небо ти и мог анђела чувара шаље.
Да те занавек чувају и штите,
сва бела крила земаљске орбите.
Тамо где не знам ни име твоје,
а с’ мислима полети и срце моје.
И осети ланац невидљиве везе,
за тебе незнанче чврсто се веже.
Док пишем песме и ређам слова,
као да ме води рука твоја.
Као да пише са мном по папиру,
далеки, незнанче… немиру и миру.
Бог нек те чува и осмехом краси,
ко год био, срећан нека си.
Знам, живот има чудне путеве
и свака стаза односи жеље.
А моје стазе су посуте осећајем,
да ти живиш негде, под месечевим сјајем.
Незнаном теби песму ову пишем,
извини, што исти ваздух удишем.
Јер знам… Постојиш негде тамо!
Знам мој леку, судбино, рано…

Фото: Цветни пут; Википедија

Гледа ме, подилазе ме жмарци..
Стоји иза ћошка, чека..
Само да га пустим, ускочио би!
Заскочио би и закачио се.
Доживотно би остао..
Не смем да га погледам,
да не попустим.
Можда нећу умети да одолим.
Прежи и мери сваки корак,
реч, титрај срца..
Прати ме…
Он би да буде мој подстанар, сенка..
Процењује сваки тренутак!
Не дам се, а идем му у сусрет.
Сваки дан иста игра!
Чека да се закачи..
Онда би да ради шта хоће!
Он би да ми мути мисли, разум..
Он би да буде једини у срцу!
Идем му у сусрет и правим се,
претварам, да га не примећујем..
Одважно корачам..
Мисли, загрлићу га, пустит..
Како је само превртљив!
Мења се..
Час овако, час онако!
Упоран је!
Упорна сам и ја, па ко превагне!
Данас ми клецнуше колена..
Замало!
Замало да ме превари!
Помислио је да сам његова!
На тренутак, помислих исто..
Идем му у сусрет, али да га отерам!
Име му је Страх!
Сваки дан се надмудрујемо..
Он упоран, ја се борим..
Не преза тај ни од кога!
Мисли нежна сам, лако ће..
Данас ме неће освојити!
Сутра?
Видећемо!

Фото: Страх; Википедија

Наставите читање →

Шапућемо, не говоримо, речи без

Само песма, басме, силнице из груди што пламте,

У сваком постојању дела да нам памте,

Када отвори се свет

Затрепере ветрови што покрећу мора

Лишће које игра у шумама вила

Сваку травку учини оном што је била

Обнови из корена дрво постојања

Затрепери све …

Прожима из груди струјање ка земљи

Дубоко у корен

Једнотом покренути да учине немир

Сањању у Јаву

и заједно се врате у бесмртност Праву!