Фото: Фб страница – Art empire

Не питај ме
о малим стварима
које ме чине сречном
одавно знаш
да исписујем редове
да бих учинила
душу спокојном
и дала јој
скривену јачину
очеличила је
како јој
не би пришао
да бих могла
када ме дотакнеш
да осетим самоћу.

Фото: Анђео; Википедија

Милени Ковачев

Колико неко вреди,
Никада не открију погледи,
Треба више времена и прилика
Да се открије права слика лика
.
Слика није тема ове песме,
Већ доброта која се заборавити не сме.
У тако малу жену велико је срце стало.
Није је случајно моје око препознало.
.
Толико добрих дела она чини често
Да јој је у многим срцима место.
Дете, унуче, праунуче и оно нерођено,
Свако је у њеној души пронађено.
.
Неме на свету за њу залуталог бића
Које би отишло гладно или без пића.
Речи су јој увек тихе и благе,
Па саговорнику дају снаге.
.
Поред ње је лако човек бити
Њеним делима ће се многи поносити.
На овом свету мало је таквих жена
Као једна и непоновљива, Милена.
.
Зато долазим до поучног закључка
На који је данас стављена тачка.
Схватам да је права мера живота
Величина звана – Људска доброта.

Једном, док сам у времену слутио о безвременом,написао сам ову поему. Три године касније слутња јеустукнула и предала мјесто истини.
…
Данас, још једном ширим руке
и поклањам се пред тобом,
краљице живота.
Ја, витез усхићења,
перјаницу златну с главе скидам,
нудим ти се, Ево…!
Опипај пулс по венама набреклим
па на врат мој погнути ослони мач.
Допусти да осјетим окаљено гвожђе
а онда замахни, сијеци!
.
Нећу ни прст помакнути,
ни трепнут’ од страха нећу кад душу

од тијела ми одвојиш…
Крв ћу само из отворених вена пустити,
млазевима нек’ обоји твоје руке у црвено.
.
Бит’ћу почашћен и још једном усхићен,
осликавајућ’ те црвенилом, цијелу,
док се мјешина тјелесна бездушно стропоштава,
ка твојим стопалима, СУДБИНО!

.

Јуна, 2004.

Фото: Мајка; Википедија

Моја је мајка своју
душу поцепала на два
дела двојици синова.
Били су њена целина.
//Косово и Метохија//
.
Имала је со у коси,
манастир на кожи,
молитву у грудима
и крст на леђима.

Моја је мајка имала
душу монахиње и
била је моја икона.

°из циклуса „И мушкарци плачу, мајко“

Фото: Звезда; Википедија

једна звијезда сјајна
Алхеон је зову
по Божијиј вољи
сада свјетлост шаље
сагорјет ће све
што мрачне струје рађа
а ти човјече
види како ћеш сад даље
знаш ли, Нојева барка
сад се негдје крије
златнија од сваког постојећег злата
отворене њене све редом су капије
и чека оне што носе печате Раја
тражиш, питаш, луташ и у страху
панично се журиш
а она је близу, ухвати је у једноме даху
тако и Бог Васељену створи
удахну јој живот, рађање и радост
а сву своју Љубав
дарива у тачки што срце се зове
зато сад је вријеме и срце отвори
нек из њега сија та Божија љубав
јер она је барка за просторе рајске
и одабране синове царске
а они већ су спремни
еонима многим стрпљиво су ткали
побједу о којој већ причају звијезде
ускоро ће процвјетати липе
а ти буду спреман
да најљепше риме у души се угнијезде
и
Пјевај…..ОООООООООООООО!

Фото: девојка у белој хаљини; Википедија

Хаљина бела, пурпурна трака,
Латице кидам дозрелог мака.
Славље у селу попут олује,
У колу њена песма се чује.
.
Сећам се, мину уз подсмех благи:
Леп си, ал’ ниси мог срца драги.
Плам твоје косе нек ветар гаси,
А моје други милује власи.
.
Знам да јој нисам близак и мио:
Мало сам плесао, премало пио.
Био сам тужан, увек у сени,
Док песма јечи и вино пени.
.
Срећник, јер он је бестидник мали,
Његова брада прси јој пали.
И док у плесу ватра је греје,
Она се мени у лице смеје.
.
Хаљина бела, пурпурна трака,
Латице кидам дозрелог мака.
Ту попут мака срце ми вене,
Залуд, јер она није за мене.

(Извор: Поезија суштине)

Фото: Муње; Википедија

Суза је горко пала на умрле нам речи
И сва питања бола одговор нису срела
Зар увек само варка светлост је што трн лечи
И увек живот даје мање но што смо хтели
.
Ћутање разум кида а душу прича глува
Мисао у погледу је тек кад склопимо очи
Жилама усред лета зимски северац дува
У празној соби снова самоћа тмине точи
.
Како да пружимо корак сакате нам наде
Кад сва тражења су мимо нас прошла само
Сваку бору смеха неко невешт нам украде
Да туђини смо оном коме се сасвим дамо

Фото: Шумадијско коло; Википедија

Ученост је светло у народу
са светошћу што умног поравна.
Светионик Доситеј би роду
након мрака Вилајета тамна.
.
Кад народно коло умни воде
онда игра води благостању.
Коловођу са радошћу следе
па раст лични траже у учењу.
.
Померанци Германе учили
хумано им школујући децу.
Своме роду њевољу створили.
Сад им „Неми“ играју на кецу.
.
Лекцију су „Неми“ научили:
Светом влада ко је више учен.
Комшијама знања су спутали.
Неуки ће да буде поробљен.
.
Венети су над светом владали
док су знања крили у свом роду.
Свим морима моћно су бродили.
Стаклили прозоре за добру накнаду.
.
Проклетством их Клети сад свештају.
Оружје им крст је обрнути.
За покорност неуке спремају.
Свака шуша дипломом се кити.

Фото: Орион маглина; Википедија

Лутам у безкрајном времену сутрашњице.
У празном простору недораслих грана,
алеје што одише безсмислицом давних шапата.
Иза трећег стабла десно.
Крајеве дана кришом спајам.
Тражим лета по нама разливена.
Линију живота на длану.
Остављене трагове пролазника.
Кише дођу. Падну и оду Сећања сперу.
.
Птица у грло сна утече.
Док родне стопе сета тка.
Остаћу, да гледам мозаик неба.
Влашиће. Прекрас Ориона.
У расплахиреној ноћи, што утваре мази.
.
Осећам дух сванућа.
Вечнији од вечности:

Фото: Песник Лабуд Н. Лончар; Википедија

Нови дан сам собом започео,
Челом подне исправио
Ногом босом сјенку миловао
У зли час се, себи, повраћао
.
Нови дан сам собом започео
Истог часа таму угледао —
Птице су ми људе доносиле
У сутону када мене није..
.
Нови дан сам собом започео
У зли час се, себи, повраћао
Собом себе закључао!