Не причам те ником
Само те у сновима слутим,
Кријем да ме боли толико
Да би једна ружа увела крај мојих груди
Не причам те ником,
Како када су људи све више луди
Нико ни не слути шта све једна љубав нуди
Не причам те ником
Јер би прст осуде био најблажа казна
Не причам те ником,
Само те у сновима слутим
Док јава не сазна.

Фото: Фототека Србског Журнала

Са рукама нестајем. И камен подамном ми каже:“Бићу
Уз твој врели сан, ту над твојим прслим челом!“
Тамо негде – далеко колико је дуга ова ноћ, зоре свићу
А мене, ко пролазност, покривају даљином белом.
.
Али очи ни бескрај да покрије, те небом запаљене бакље
Што усред мрака би још једном свет кроз звезде сагледати
Од којих ће, док ме спутавају, букнути и ракље
Обасјавају ми пут до руба под којим ћу вечност одлежати.
.
Јер смрт није крај! Тада ћу, пошто ко никло семе прележим
У маглини своје, устати, подићи оштроумни камен
С црног чела и доћи да заборав један коначно убележим
У стабло сунца, у сваки његов чудотворни пламен-
.
Нико ме препознати неће. Помислиће: “Ето човека
Што корен је путем изгубио а пут с ума смето!“
А ја ћу, не казујући се, на темељима тог будућег света
Где лежах, спалити свог времена све тамом заклето.
.
То ће бити живот! До њега смрт моја ко бесвест бела
Привидна, само је варка, тек један чудесни мост
Преко кога ћу, путник сна, до оног неисцрпног предела
У коме ће бити више него јава, више него гост!

Фото:Чудесни мост; Википедија

Не могу трагом у нетрага
јер се изгубио безгласно
у сивилу прошлости.
.
Не могу ни трагом дедова
јер су без трага оставили
потомке да трагају,
а трага нема.
.
Не могу трагом ни у бесмртност
јер само трагови воде у трајање
и опстајање до пуног смисла
и славске иконе која је благослов кућишта,
имена и сржи опстанка
огрнутог временом у коме могу
да се поклоним даровима неугаслих
имена мојих предака.
.
Не могу трагом ни у прошлост
ни у будућност јер трагови нису навикли
да унапред буду исписани.

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила…
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

Фото: Тројеручица; Википедија

и у Преображењу коначном исходишту
навадила се стока пасе по заветишту

низ кичму село пукло сузи корито суво
одавно бивша река кроз ухо збори глуво

под вршњиком ни жара некмоли врућа погача
ломна и трула греје сеоска света крстача

с концем века на врху опанак сиротог робља
граби у истом смеру пут сеоскога гробља

Фото: Опанак; Википедија

поведох је опет до обале меке
ноћ је била густа и одвише грешна
пламтеле су звезде вреле и далеке
душа беше жељна телом неутешна
.
јављаше се лорка у трстику тамном
док јелек сам танки бацао у воду
хаљине се њене мачевале са мном
месец јављао се новом небоходу
.
а на пола мога и његова пута
накрадох се меда пољубаца њених
руком мојом вода ослађена лута
.
обалама од сна чуда замишљених
за неизброј додира од којих се луди
нек нас нико више из сна не пробуди

Фото: Фототека Србског Журнала

Из извора пене разливени
Жуборећи шумно различито
Сливају се мајчицу плавећи
.
Запљускују земљу очевинску
Tргајући ластаре изникле
Хранитељски залогај од уста
.
Пливајући плутају у грчу
Гњурају се тонући све дубље
Дављеници а сламке им нигде
.
Не дају се.

Фото: Папирната сламка; Википедија

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм
.
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Језеро; Википедија

Да ми се подсмеју пакосне речи неке
Да парчиће смеха за мном
Разбије пријатељ који
Да гост незвани
Сумње прошета господарски мојим путем
И погледа ме очима закланих јагањаца
Од којих постају буљооки страхом и дани
А јама бесмисла
Отвори чудовишно огромно око
И из ње викне од‌јек ружног сна
Што смо већ једном доживели
Оживи ругобе ратне траг камени
Који су подлокале кише
Па се под њега уселиле стоноге мрака

Чему, чему све остављаш
Због једног осмеха
Чему све кидаш
Због једног несигурног сна
Чему све стављаш на коцку
Због једне нежности

Осмех је скупоценост већа
Од сигурне стрехе и злата
Нежност је већа
Од уходаних сутона без шапата
Мир је привидан –
Немир и грубост свакодневна бездана рана
Коју ви не видите
Парчићи нечијег смеха који ви не чујете
Игру бачених камичака
Милостиње не зовите љубављу
Жена би да се изгуби
У живој тишини шуме
Знате ли шта је жени,
Шта је мени нежности грумен

Фото: Песникиња Мира Алечковић; Википедија

Да л’ још неком ноћас ово злато смета?
Ова суснежица небеских трешања?
Ноћ је отворена на све стране света.
За снове; а мене, знам нико не сања.
.
Сан је био мој пут, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам срце кô коња зеленка
кога никад нико није зауздао.
.
Па нека ми лизне руку бар тај верни
пас месеца што је са мном израњао
из облака берићетних снохватица, јер ни
прошле ноћи нико није ме сањао.
.
Сан је био мој ход, мој корак и сенка
много сам се неук у свој сан уздао,
прокоцкô сам песму кô коња зеленка
ког сам дизгинама риме зауздао.
.
Избледеће гиздаво небо, избледеће
живописна земљица на коју сам свикô
и ја предосећам да ме ни следеће
ноћи нико неће сањати, о нико!
.
Сан је био мој сјај, мој одсјај и сенка
много сам се невичан у свој сан уздао
проћердô сам живот кô коња зеленка
кога нико никад није зауздао.
.
Бројим бледе пламичке поноћних петлова
и испране камичке по небеском дну,
Ја, што свима отварах врата својих снова
не стекох свој кутак ни у чијем сну.

Фото: Фототека Србског Журнала