Сопствени сам заточеник
У жељи да осадашњим
Прошлост.
.
У дијалогу са собом,
На најтежем путу
Да досегнем себе –
Дубоко…
.
Да разоткријем будућност,
Раздвојим добро од зла,
Јаву од сна…
.
Да раздвојим клетву
Од молитве, глас од ћутања,
Мир од немира…
.
Да вратим култ мајке,
Родитељства, породице, поштовања,
Помирења са собом и свима.
.
Да вратим култ Човека!

Уснули праху утробе моје
у тмини свјетле вјеђе твоје.
Би̏ло, што кротко удара зид,
остаде нечујно за уши моје.
.
Сада те видим,
и чујем,
и осјећам.
Без вида, без слуха, без додира.
Искро у тами,
искрит ћеш вјечно у мом сјећању.

Фото: Искра; Википедија

Молили се Богу,
Јоаким и Ана.
не губише наду
до последњег дана.
.
Бог испуни жељу,
Стари завет пише,
за дете се молили
Богомајку добише.

Фото: Свети Јоаким и Ана;Википедија

Понекад,
понекад ти чудна сенка дира очи.
То је прошлост.
Привикавање на тебе.
Од дана кад смо се срели, никоме ниси сличан.
Разумела сам све што си прећутао.
Разочарана нада и даље чека,
не затварај свој свет.
Видим себе како долазим са ножем.
Ти си судија, ја сам жртва.
Судећи мени, осуђујеш себе.
Не заборави.
Када пожелиш да ме видиш,
очи заклопи.
Она којој верујеш ти неће испустити руку.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Стојим и гледам те
Уздигнута на подијуму
стојиш.
На жену ми личиш.
.
Облине и стаменост,
отвореност и тајновитост,
танана и крхка,
а вековно снажна.
.
Понекад укопана
када ти чврстина земље треба
Понекад усправна
када си сигурна и јака.
У недрима благо чуваш
Благодети за Човека и Свет.
.
У нутрини својој
разна блага имаш
која само некоме
и само некада
показујеш и делиш.

Фото 1:Амфора; Википедија

Фото 2: Витка жена; Википедија

(Призренско – јужноморавски дијалект)
.
Овај народ неје глуп,
само малко ућутаја.
Умирија се док прође
овај бука, овај граја.
.
Овај народ неје шунтав,
знаје си он штоси треба.
У жито си иде кукољ
и погача преко ‘леба.
.
Овај народ неје глув,
чује што се све орати.
Џабе крст што погазују,
веру неће ни облатив.
.
Овај народ неје ћорав,
види што се с’ њега прави,
ал’ немој ги дупе л’же
да ће народ све заб’рави.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Осмехнем се себи и њој
без да крај Вардара синем
пожелим да љубав отпевам
али јој ипак песму пишем.
Осећам грешке своје и њене
док кроз амбис стењу и моле
срећу да изродим пожелим
али ме сећања сломе.
Угледам љубав под
гробном парцелом
пожелим да смо
негде другде
она мртва живи
а ја жив тонем.
Осмех пожелим да вратим
напишем стрепње нове
јутро ме суморно пробуди
па и она оде.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не пуштај никад да се гаси,
искра што у души тиња,
ватра уме да те спаси,
од варнице буде буктиња .
.
Пожар пустош да направи,
ни себи не дозволи,
шта сањаш оствари на јави,
сликај,пиши или воли.
.
Два тела сасвим страна,
неки магнет кад привлачи,
страст је стигла непозвана,
од ње заједно нису јачи.
.
Где ме огањ срца носи,
тим ћу путем увек поћи..
Страсти својој не пркоси,
баш ћу теби ноћас доћи.

Фото: Страст; Википедија

Да ли су ти заиста груди плоча мермерна ,
Или си само вешта уметница ,
Док ми прстима показујеш да одем,
Видим црвенило на твојим образима ,
И несигуран поглед из ког љубав исијава .
Јесам ли погрешан ?
Зар ниси ове ноћи помислила ,
Помислила да ћеш коначно моћи ,
Да ми кажеш НЕ ..

Фото: Мермер; Википедија

Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.
Никад у сан зашли.
Откуд хук и гибање низина,
а виле на изворима чарале,
љубиле га витке усамљене воде.
И бивао мирис свих брдских трава,
бивао камен и плави облак,
с Монт Еверестом се надрастао.
Под скутом чувао дарове милости,
сањао себе мртвог на бодежу светлости,
расутог у гласу моћне песме.
Откуд се скобише морске пучине.
.
Луди снивач досањао врхове
на опасној литици, ивичној хриди.
Граница континента, међа свих снова,
иза модра пустош, црна утроба.
И тоне брод. Бели брод.
Небески снивач,
снолика птица на последњем гребену.
Зар наниже до Божјег лица.
Још миришу траве с копна,
вода и камен у нежности,
у белутку сребрнање.
Још једном фатаморгана неутољене жеђи
и – решава се мистерија светлих вода.
Све су само одштета унапред
моћних, дубоких мора
за потопљене бродове.
.
Снивача не уписивати у књигу жалости.
Дозволити говорење лудости.
Време пада у обрнутом смеру тече.
Часовници су обмана, коначно,
главна артерија уназад одбројава,
и дуги век је могућ у три откуцаја.
Суновраћени летач успеће можда
да одсања музику беле светлости
са крова света.