Фото: Каранфил; Википедија

О њиво, родна,
плачу орачи…
Шта ли то значи?
Трубе се чују,
с’ нaшeг Kосовa…
Очи ми снују,
сан о буђењу.
Да ли си плодна?
Где неста семе,
да л’ га ко дира?
Чуј, фрулу свира
Пастир наш Свети…
А ратник лети,
хита, гле жури.
Пушку да носи,
барјак се вије…
Снага Србије!
О мајке, старе,
не рон’те сузе,
што земља зове
синове ваше…
Они већ дуго
позив чекаше,
да крену тамо
где срце оста…
И грану сунце,
греје и жежи!
Душманин бежи…
На лице моје
зрак један стаде,
снa ми нестаде…
Јутро освану,
а ми у коми!
Kо да нас буди,
Лазара нема,
Дража, жив ли је?
– За Србље јесте!
У ком ће срцу
Kраљ да се роди,
круна да зас’ја…
Слобода красна!
Чији ли ће син
битку да води…
Где су Јунаци,
ко нам их оте?
Е, мој животе!
Њима дадоше,
пут од голготе…
Храбре су тада
исто к’o сада,
кудили грешни,
бацали љагу.
А Kосмет јеца,
срди се, зове:
„Отвори очи,
збаци окове!“
Да ране видам
лакше би било,
него овако…
Жао ми, криво!
Српског сам рода,
сестра сам, мајка…
Ћерка, унука,
перо ми сабља!
Где је каранфил,
ревер Ратника…
На зиду стоји
Јунака слика,
суза ми кану…
Kошмарни дану!

Фото: Стара мајка; Википедија

Те ноћи
децембар
хладан и љут
срушио се свом тежином
и поломио крила
која нам је мајка
сплела да летимо
заједно испод сунца
и јуримо сретне дане.

Те ноћи
умирао сам с тобом
док се свијет половио
на смрт и тамницу живота
ја сам те држао за руку
да се не бојиш мрака
и квасио бол без времена
све док сам имао суза
И сањао како остављаш
садржаје живота
погледај ме …
..последњи пут…
бар између јецаја…
о…како је то бољело…

Те ноћи
желио сам
…ох како сам желио
све подијелити с тобом
смрт и наше раздвајање
које је ледило срце
распукло на пола мене
желио сам
све да оставим…
заједничко небо
које постаде тама
и сунце које изгуби сјај
…да оставим дане
да те гледам
мислећи да спаваш.

Те ноћи
само моја љубав
није умирала
и твоји задњи издисаји
док су звијезде у хору
затварале очи
и сакривале све наше
јесени и зиме
прољећа и љета
које сам проклињао
што дуже не трајаше.

Те ноћи
нисам хтио да побегнем
од себе …без тебе
оставио си ми
празне дане
и свијет без жеља
И моје стаклене погледе
И самоћу да другујемо
и тугу да шета
мојим сјећањима
којој нико не зна име
оставио си је …
у дну мога срца
тамо гдје борави
само наша мајка.

Фото: Анђео; Википедија

…
Сањао сам, синоћ, д‌јевојку
из неког другог сна.
Спустила се сјенком ноћи
до мог срца дна.
.
Па сам синоћ опет сањ’о,
ту блаженост са срца дна
прође опет к’о сјенка ноћи
кроз врата мог новог сна.
.
У ма који сан да кренух,
не знајући стварног циља
појави се благост њена
и у том сну к’о стварност, збиља.
.
И док сањах, редом тако,
то исто биће из разних снова
својим ликом, својим дахом,
откри тајну свога зова:
.
Кад се јутром из сна пренух,
вид‌јех-свјетлост јоште бива,
кроз ђевојачког лица њежност,
Љубав Божју ми открива.
.
.
.
Сањах синоћ…Анђела.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Све је само вртење у круг
Изгледа као неки стари дуг
Вуче увек у познато
И све остаје исто
Твој поглед је стар
Већ виђена ствар
Више волиш да препознајеш
Него да упознајеш
Градиш свуда зидове
Бираш исте путеве
Познате и сигурне призоре
Све да не би залутао
А у ствари си пролупао
Са сваким удахом свет је нов
Али мораш чути тај зов
На сваком кораку пролаз стоји
Неки други правац увек постоји
Улазиш тако у нови свет
Осећај је чудан али леп
Чини се да више не знаш ко си
Супер- нов си!
Кад не познајеш ти спознајеш
Чим дефинишеш ти се одвојиш
Зато широм отвори очи
И само скочи
Бићеш увек са свим једно
А то је једино вредно.

Фото: Чаробњак ради: Википедија

Тражили ме путеви што никуд не воде,
све од златног отрова, зелене враџбине
и све луђи бивао сам у нискости својој,
у јаловом биљу згуснуте празнине.
.
Орао сам њиве, са двоструким ликом.
Иронично, с гордошћу и жестином даха.
„Сад ти празник пакао и свет полутаме,
предео без наде, са трагом уздаха“
.
Затварао сам бразде праве као стреле,
разбијао главе земље оранице
и топио, благо, пљувак међ зубима.
Ја нисам те укусе, нисам , тражио!
Ал сам, златне инсекте, спустио у срце.
.
Из сваке ми бразде твоја сенка текла.
Знам, милост ме твоја сустићи неће.
Узалуд непотребно измишљам речи,
Ја опасност љубим и варкама чарам,
Можда сам требао све другачије рећи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Објасни ми на почетку да би ми било јасније
јер то је за успех веома битно
ако не послушам реци ми то исто само гласније
јер много је хитно
касно ће бити касније
.
Објасни ми да на послетку би ми било мило
јер ради се о душе – здравља иметку
зашто би се крило
посвети се потомку обрати се претку
.
Објасни ми ми претачемо крв веома ретку
пољуби мајку баку ујну стрину тетку
загрли чувај своју секу
поштуј благо словену утробу меку
девојку сваку а не само неку

.
Објасни са тобом сам хтео све
али не вреди не срушила си ми сне
будила мисли зле
и шта смо добили гле
тужне и не-радосне дне
а добро знаш да то се не сме
да живот треба да је попут песме

Фото: Свети Сава; Википедија

“Још док ме служи
тело и ум,
дајем ти, сине,
на управу Хум.“
.
“Оче мој, од срца
хвала ти за Хум,
пре ћу под ноге друм
нег’ да мој буде Хум.“
.
Сам га Господ водио
док је Светој Гори ходио,
и кад је до Свете Земље бродио,
свето жезло
пророчанством добио,
.
и са њиме икону
Млекопитателницу
са ходочашћа у своју
Карејску Посницу
положио.
.
Није се смирио
док своју браћу над
Очевим моштима
није измирио.
.
Славни цариградски
Патријарх и Цар,
дадоше му благослов
за Цркву и Хиландар.
.
Крмчијом прокрчио,
на крају озаконио
сва наша права,
Божји закон – Номоканон
Свети отац Сава.

Фото: Фототека Србског Журнала

Земљо моја болна,
на ветрометини лежиш у ранама.
Кидишу на те громовима
непријатељи крвни и осиони,
у ланце си упрегнута и свезана
и поново сањаш о слободи..
Где су ти, земљо, синови твоји,
где су ти лавови у срцу слободни?
Историја славна у блату ти згажена,
понижена, прекројена и унакажена.
Жртве небројене за слободу пале
– унижене и осрамоћене остале.
Жртве невине вапе из гробница,
из јама, са дивљачких стратишта,
жртве неопојане и неоплакане,
у споменаре тужне неуписане.
Где су ти, земљо, синови твоји
да Дом сећања и туге саграде,
да се поломљене кости мученика
једном заувек молитвом смире
у крвљу натопљеној земљи и води?
Где су ти, земљо, синови твоји
да правду за праведнике узнесу,
да достојну и часну повест испишу?
Але се јесу сручиле на те мучену,
ал слобода се за трице не продаје,
у невољи тешкој вољом се уздиже.
Земљо болна и утамничена,
где су ти синови твоји,
да ватру и светлост у теби ужегну
да душе нам пале надом угреју?

Фото: Динарско горје; Википедија

Хтјела бих ја на босиљак да замирише зрак
када сутон живота свуче тамни фрак,
гдје се ка небу пропињу као и бијелога галеба лик
један за другим, задњи душе крик.

Режи ме, режи, мој камене бијели,
нисам се ја у свили родила,
режи ме као вали побјеснило море,
по теби сам као дијете боса ходила.

Гдје си се скрио животе, што ли кутриш ко осека,
распукла ко кам, стигла ме нека судбина прека,
кад би ме мати опет родила,
међ’ шкриље Далмације би своје гнијездо свила.

Фото: Војнички шињел; Википедија

У шињелу миришљавом на барут
грејала сам Велигданске руке.
Зором праскавом гелерима
крила сам страх у цокулама.
Данас летим на крилима белог голуба
и скривам страх од љубави.