На овај дан
.
пољско цвеће бих била
оно што у себи
дивљину чува
оно што у себи
мирисе искона
лагано пушта и шири
.
и ћути и ћути
.
На овај дан
.
Биље бих била
што ћути о тајнама
које су капале
на ливади
од детиње радости
која је туда трчала
са свих погледа
и пољубаца
од свих откуцаја
срца
заљубљених и радих
да љубав из грудију
на ливаду проспу.
.
На овај дан
.
венац пољског
цвећа бих плела
и у њега уплела
све своје
сада осушене латице
незаборављених љубави
и уплела све своје
чежње
и сву своју љубав
коју из грудију
кач папирног змаја
да пустим могу
.
на ливаду, на ливаду
да трепери са биљем
и латицама шареним.
.
На овај дан
.
лековите траве
бих била
и све своје пољима
.
ширила и ширила
.
И јесам. И јесам.
.
У рукама венчић
ивањског цвећа
милујем.

Фото 1,2: Цртежи Драгице Томке

Фото: Сабор Светог Јована – Јовањдан; Википедија

И пре Новог Завета
Нови завет почеће,
рођењем пророка –
Јована Претече.
.
Архангел Гаврило,
између два света,
радосно објави:
“Родиће Јелисавета!“
.
Захарије не верује,
наједном занеми,
до рођења сина,
молитвама стреми.
.
Када дете наврши
и свој осми дан,
Захарије написа:
“Зваће се Јован!“
.
Бог сачува Јована,
васељена прославља,
а Претеча Господу
земну стазу приправља.

Фото: Вожд Карађорђе; Википедија

Кроз Еденске стазе
Ка престолу Творца,
Јуначке ли ноге газе
А руке му главу носе.
.
Кад приступи грешан
Колено му једно клекну,
У руци му глава збори
Прости Царе дела моја.
.
Храбри вожде црни Ђорђе
Слобода је дело твоје,
Ти си понос рода свога
Бићеш радост царства Мога.
.
У небеско ти ћеш молитвено стадо
А земаљско биће малено ти царство,
Завет се дати изменити неће
А лоза ће твоја даривати цвеће.

Фото: Фототека Србског Журнала

Буди увек радостан
У ведром духу постојан
Сваком даху захвалан
Сваким треном очаран
Толико буди животу предан
Јер он је теби увек одан
Безрезервно он ти се даје
И никада не стаје
Буди му и ти тако посвећен
И бићеш узвраћен
Усадиће у теби срећу
Чаролију највећу
Он је ту само због тебе
И не зна за себе
Буди и ти због њега ту
И заборавићеш патњу сву
Нека ти се срце увек смеши
Тако не може да погреши
Благослов је лепоту видети
Милостивом Богу се свидети
Радуј се, срце моје,
И све ће увек бити твоје.

Фото: Биљка расковник; Википедија

Ноћас сам дуго ослушкивао Месец
Јутрос слушам Жарка Раноранка
И певам стару песму певљивицу
Смарагд камен држим у десници
Свејадац смарагд – кључ Дајбогов
.
Са свејадац кључем срце отварам
И истржем Свет из мреже илузија
Намишљавам лепе осмехе на лице
Ловим- читам увиде по средини пута
Само неразлупан човек помоћи може
.
Зашто су нас људе ухватиле љутње
Туге стрепње кривице самоће ратови?
Ехеј! Тихујмо на Вечност и нераспад!
Нагло окренимо од судбе смероказ!!!
Свејадац идеја – мудри се весело смеше!

Фото: Хармоничност различитости; Википедија

Невидљиво велику димензију има
Ред, рад и слагање са свима.
Да опростимо, ако имамо могућности
За квалитет живота то има прдности.
.
Слагање са свима морамо да изградимо,
Да у свој ум биране мисли засадимо.
Тако ће оне миловати душу и тело
Како нас ништа у животу не би заболело.
.
Али како прићи онима који не желе,
Речи, поглед, камоли љубав да поделе,
Уколико су то неки случајни познаници,
Можемо пробати у некој другој прилици.
.
Када нам се ова неприлика у кући деси,
Да ли неко може параметре да подеси?
Ко је незадовољан собом, биће и околином.
Покушавамо прићи му, сваком вештином.
.
Па ако за то исцрпимо све варијанте,
Претражујемо и пределе непознате,
Да путем литературе, уметности и снова
Потражимо за хармонију средства нова.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.

Фото: Фототека Србског Журнала

Још никад није твој дом, о смрти, био
Украшен тако!… Најљепши плод си са грана
Побрала земних, а он је још сунца хтио…

Једне си ноћи се плавих слетела страна
У моје баште… Тихо је падала роса,
И крунила се јабука процвјетана…

И ја сам чула гдје крадом корачаш боса:
И у твом дому моја су дјеца била –
Одвела си их… Златна је њихова коса,

Кô златно класје кад слети зора мила…
Они су били моји анђели прави!…
У њих је лице кô љиљанова свила…

У њих су очи плаве кô лиман плави…
У њих су усне мак црвен, што се крије
У зрелом житу… Још никад, од кад се јави,

Твој дом, о смрти, украшен био није
Љепотом таком!… А моји двори су црни…
О, гдје си?… Дођи, у моју собу, што прије,

Ја чекам на те!… Сва моја блага згрни –
Ја имам очи плаве, ја ћу их дати…
Ја имам косу златну, њом се огрни…

Ја имам топла њедра, све даје мати,
Све узми, ево!… Мирно ћу уза те стати!…
Само ме дјеци, мојој ме дјеци, води!…

Фото: Фототека Србског Журнала

Брига ме за хијерархије,
за геније који су већ рекли све.
Споља не допиру гласови
јер усудно раскриљује се крвоток
да поново сазда и опише свет.
Из безобличја које пулсира
као да се назиру млада сазвежђа,
зачета у помисли тек рођеног бога,
и јабука васељене.
Неизрециво навире на стотину језика.
Светлост ће, ипак, на нешто пасти,
у бићу да се уобличи, можда радосно.
Оно што се распрсло,
спасено можда биће на чудесан начин.
Ето, у неописивој јасности, безусловно,
Морава тече опет
мада је већ трипут у мени умрла.
Из уста мојих која су јој храм
извире она – жива вода,
чиста у чину стварања, у самозабораву,
као да и нема бешчашћа тла и издајстава
преко којих ће се излити.
Призор је немерљив
мада га у познању воде неће бити.

Фото: Беле руже;Википедија

Њене раскошне хаљине гужва
бокор светлости
у бисерним наборима
збрајајући зрна росе
утире пут свили, у наручјима латица
односим се према нежности
као према невином анђелу
из висина без даха
тихо, као незасита кап која
личи на око света
у раскошној одори поднева
зрцали огледала посута по баршуну
сатен, рубови, велови, плашт
све јој то помаже да сакрије порекло
из невидљиве приче пуне заноса
из божанских висина зреле равнотеже
као свеопшта мајка расута по небесима
са огрлицама од звезда
и унутрашњошћу сунца
зрачи сан лепоте и отварања
предајући се слављењу
у срцу постојања
узносећи се до чисте светлости
спознаје пуног мириса савршенства
где Творац сања свој сан
где игра плес
сакривен иза
огледала