Фото: Жена са шеширом; Википедија

(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)

Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!
.
Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!
.
Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада
.
Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!
.
Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог
.
Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога: Бога – Ти си ми Око напио!..

Настанила сам се у књигама
у самици собе једне
Као птица времена.
са врелим словом на души
Као трагач љубави зањихана
У хаљине смерног дана
одевена
Заклета у око
влажно,
дубоко.
У тишину
где силазе мисли моје
где мину
невидљиви животи
где срце
крвари само на папиру
С` прозбом
да смрт се не врати
свему-
и свачему
И да цвет бившег лета
процвета
и птица
на грани времена
ограна.
И море плавет
у бисерном шкољу
оплоди.

Двокњижје – „Псалми у свили душе“

Фото: Косово поље; Википедија

Још Косовом влада слаба полутама.
У магли, стрпљиво, на слободу чека.
Неприметно, извори теку долинама,
из којих се ствара снажна, дивља река,

која ће опет Србе да понесе
к’о дивља бујица, што све редом плави,
толико да земља цела се затресе
и да промену велику најави.

Ћуте бројне цркве, древни манастири…
Ћуте и Срби. Ћути сво Косово.
А кад све се тако неприродно смири,
слути на промене и на време ново.

Мудри монаси, дуге, седе браде,
замишљено гледају терор над Србима.
Гледају сва злодела, која им се раде
и колико стрпљења још код Срба има,

а има га јер се памти још и горе,
у времена кад је безнадежно било.
Унуцима стари дедови говоре,
како се у ропству о слободи снило,

чекајући зору, у сред дуге ноћи,
са својом Црквом и вером у Бога,
знали су да зора једном мора доћи,
јер памтише славу храброг претка свога.

Колективно памћење одувек нас краси,
усмена, у народу живи историја,
зато јасно виде будућност монаси,
знају да ће опет васкрснут’ Србија!

Јер Косово само значи васкрсење
и ново буђење, кад Српство задрема,
а када се пробуде борбеност и хтење,
тад препреке више за Србина нема,

поготово кад се о светињи ради,
а Косово јесте светиња највећа…
Барутним ће мирисом поља да окади,
Косовских јунака војска долазећа.

Срби су чекали и по пет векова,
а камоли неће две-три деценије…
Бориће се за њега, храбро, деца ова,
још крв Обилића изхлапела није!

Јер Косово враћају увек неки нови,
синови и унуци оних што су пали.
Јуриће на Косово, као соколови,
к’о што су им преци, пре њих, јуришали.

Фото: Фототека Србског Журнала

опет не разумеш ти мудрице плаха
то што не постоји то узима маха

и само по себи већ што се поима
нама као заинат и то се отима

али већ је време отресању праха
измештању сумње измештању страха

одавно ме нема одавно смо једно
да издвојиш пола шта остаје вредно

таква једноставност толика чистота
тражи много више више од живота

Господња се увек са радошћу прима
а моја је душа твојој души рима

Фото: Књижевница Миомирка Мира Саичић

Не дирај ми шуме и реке!
Чућеш гласе као лелеке,
што предачке душе зборе:

Еј, мој соколе! Не дај!

Не дирај ми поља и ливаде!
Сатрћете сенке предака.
Њихова порука је гласна и јака:

Еј, мој соколе! Не дај!

Ми смо њихове кћери и синови!
Спремни смо за бој нови!
Народ срцем говори:

Не дај!

Није ти бабо ову земљу купио!
Скупљи је педаљ земље од крви!
Орлови и вуци поручују:
Не дај!

Ово је црта преко које се не прелази!
Преко ње се у пакао одлази!
Слушај Србине, ниси ни последњи, ни први:

Не дај! А, не дамо ни ми!

Чувај се слоге народа!
Доста нам је мрака са запада!
Слушај шта ти народ говори:

Не дај! А, не дамо ни ми!!!

Фото: Фототека Србског Журнала

Као што очајно Нарцис тражи
свој одраз у језеру,
тако тражи и ти мене.
Ту сам на додир од тебе.
Уморна клекнух пред самоћом.
Изгубљена сам у нејасној маси
одбеглих од куће.
Потражи ме.
Пут је засут лишћем,
а твој корак је попут ветра.
Сваку стену на том путу,
претвори у камен.
Важно је само кренути.
Још увек чувам ону прву сузу.
Препознаћеш ме по веровању
да је љубав вечна
и да време престаје да тече
оног тренутка
када нам се погледи сретну.
Само ме потражи.

Фото: Индиго биљка; Википедија

И између иних идолопоклоника
Има изузетака,
Изражено интуитивних,
Ипак имамо ирационални инстинкт,
Изумиремо, испаравамо, ишчезавамо.
Ислам има изузетну идеју:
Илијаду изумети,
Италију разорити,
имати, искати, измислити.
И Иван и Ивона и Илија
исписали извештај
Или или,
или идем, или излазим.
Испаштају исељеници ионако,
играју игрице информатичари,
избијају исконске истине,
инкарниране,
изгладњују изгреднике,
иритирају Иранце, Ирачане,
Индонежане.
Или ишибајте избеглице,
или их ишутирајте,
има их иовако иљаде и иљаде.
Изаберите истакнуте играче,
илузорне илуминате,
ингениозне идиоте истерајте,
идеје истребите,
има их ихаха истоветних,
игуане их изеле.
.
Извините историчари,
Итака ипак има извор и Илиј
имплементиран,
испијте индиго икру,
Икар ипак излете из Ивањице
инкогнито инициран.
Имао идеју и идеале,
искрпио их из иверице,
импресивно,
искочио, избио
и изгледа индолентно исто,
иако изум има изванредан.

Фото: Сенке; Википедија

А над видиком црним
Титра сенка црна
.
Из зјапа покоја јаме
Белине телеса
Кези се одсев
.
Из гркљана им
Сукрвица плази
Белег дедовски урезује
У очи тек рођених
.
Да се зна
.
За вавек
.
И век векова.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чуо сам из старих прича,
неки су цигани учили коња
да гладује –
умро је након неког времена.
.
Таман су га научили
да гладује, кад он црче.
.
Чуће се и из наше приче,
неки песник је учио жену
да преболи –
отишла је након неког времена.
.
Научила је како да преболи
и заволи другога.
.
//то је природан ток ствари//

Фото: Основна школа; Википедија

Долетели из Астрала
Да видимо земаљска чуда,
Осетимо све недаће,
Завиримо помало свуда.

Учили нас родитељи,
Онда иду разни учитељи,
Па родбина и други људи,
Слабо хвали, много куди.

Кад завршиш земне школе,
Иде живот препун маште ,
Где ниче већма коров и отров,
Нигде Божије лепе баште.

И тако живот ко река тече,
Углавном вирови многи,
Свуда нека правила и закони
Већма неправедни и строги.

Ако стигнеш до старости,
Помало се омудриш,
Али тело слабо ,болује
Астрал жељно ишчекује.

А тамо срећа, љубав и радост,
Доброта сија јаче од сунца,
Тамо се људи мислима чују,
И у вези су све душе и срца