Фото: Облаци; Википедија

Док низ стотине краси
облаке провидне нити
још једном се судим судње
што за тобом луди.
Док низ кораке стојим
сервирам нечисте ране
још ме именом зваше
ко да минут још ми даше.
Док ме има низ чежњу
да под своје ме узме
бојим се сићи ће љубав
што ми име лаже.
Док низ облаке ниже
још судњи ме суди
ко ме из лимене жеље
изнова буди?
Док под трагу се слути
акшам над прозором свиће,
бојим се минут да узме
и ово живот што није.

И гле!

Сневајући

Познао сам Живот

Један и Вечан

У Васељени

И живео у Истини

Праживот од праискони

А кад сам се гле!

На трен пробудио

Видео сам и појмио

Да је све опсена

У свету изнад сна

.

фото – В. Пантелић

Једна старија жена ушла је у воз, исто као и сваког претходног дана. После неколико станица приметила је да су у воз ушли отац и његов већ одрасли син.  Сели су одмах преко пута ње.

Убрзо је син почео гласно да се обраћа оцу, да му описује облаке, зграде и дрвеће које види док воз пролази.

После неког времена жена више није могла да се суздржи, па рече оцу: „Извините, али да ли сте размислили да би можда требало да одведете сина код доктора?“

Отац је одговорио: „У ствари, одатле и долазимо. Знате, мој син је био слеп од рођења, а ово је први дан од како је прогледао.“

Жена заћута. Никада немојте да претпостављате туђу причу.

Извор: crnobelo.rs

Фото: Daljine. rs

Данас су драги јецала звона

Ко мутна песма негде у даљини,

У сивом дану је стајала она,

незнана жена у црној хаљини.

.

Данас је драги плакало небо

због очију неких, којих нема више,

и свако је могао а није требао,

видети њу, саму у сред кише.

.

И туга драги у мени врисне,

кад кораком тешким крете са места,

и би ми жао жене што кисне,

незнане жене што из вида неста.

.

На сред улице ја остадох нема,

болна мисао у мени је владала,

утеху тражих ал је нигде нема, а

киша је драги кроз сутон падала.

.

фото Stil

Фото: Фототека Србског Журнала

Душу ми раскрили ноћашњи сан – бљесница
Јутрос сам најпре оживео све своје цртеже
Потом препливах целокупну жеђ и метеже
Рани доручак – качамак сладак као чесница

Испевавам нову песму – речи се мрешкају
Проучавам малу кап да цели Водеан видим
Сецкам духом ћелију да Универзум упознам
И размишљам како ће воде да нас отрескају

Око подне сам ватром добро опрљио руке
Вадећи жар птицу из таме хора – рука бриди
Ходом моћи хитам према Вечности без муке
Заостаје време Безкрај се к’о светлица види

Хеј благице моја кроз јаде и страхове прођи
Немој више одједном два-три коња јахати
Ходом моћи – трчи испред времена и дођи
Почнимо сребро од врана и гаврана брати

Из огледала ме загледа црн и веђаст човек
Од силне топлоте њеног осмеха и љубави
Васцели дан ми звони медни звоник у глави
Пишем читам тихујем – не престаје тај одјек

Када паднемо у проблематичарницу живота
У трену су душице духице и свестице снене
Не помаже бауљање испод свечевог кивота
Помажу будна свест и чисте артерије и вене

Фото:Фб страница – Flowers and Nature

Фото. Фб страница – Flowers and Nature

Умрлица ће моја стајати у дну
Неке топличке шуме,
Када будем трагично погинуо у сну
Унакажен од свог скривања и глуме.
Звери ће читати датум погибије
И моје недешифровано име.
Завејаће ме снежне зиме…
Као моје безначајне риме.

Фото: Фототека Србског Журнала

Месечево око постајеш
Не даш зори да прекине лепоту
Пламен у души да се не угаси

Бојиш се да ће нестати
Кријеш је испод јастука
Дете постајеш

Крадеш је од зрака
Јер
Знаш да може избледети

Грлиш је и схваташ
Она не жели дан
Жели то око
Да је милује погледом
Да јој покажеш где Месец спава
Да
Душом исцрташ пут
Који води до усана

Фото: Муз. инструмент ЛИРА; Википедија

Станем понекад, на ивицу плаветну
и гледам како се крај Родни злати!
Душа пожели да полети, да му се врати!
.
Онда, дирну ме љубави трепераве нити,
а птица што време мери каже ми –
Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани!
.
Негде са висина, из далеких даљина,
Чује се лира! Песник наш на њој свира

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Дарујте ми дољу цветну где смисла су дарови
Блажену топлину да срце осветљава
Под крилом птице светле небески ловори
Градови расту у постељи која не спава.
.
И жутомиље – овде живот чини златним
Јер музика песме пламеном зрачи
Само када је најдражим пољупцем схватим
У сунцу жеженом где су вечни ткачи.
.
То мој стих- сав румен у тишини
Плам је оку голубице што се небом гнезди
Мој стих, лепота је нова на површини
У дољи цветој бокор, ко лепза паунова.
.
Најлепша блага прате мене – дарови
Блажена топлина што живот осветљава
На длану мом искре небески двори
И градови расту у постељи која не спава.
.
Дарујте ми дољу цветну…

Фото: Мушке очи; Википедија

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Изалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два