Фото: Кроз олујну ноћ; Википедија

Пролазимо кроз олујну ноћ,
ми у вихору таме,
у јези суноврата,
са тајним нереченим страхом
и слутњом неповрата.
.
Ми кроз олујну ноћ,
две искре светлости
што се случајем неким
у самоћи исконској нађоше,
пред згаснућем мислићемо
да смо били живот.
.
А били смо две искре само,
два крика светлости,
два бола срасла у љубави,
ми у једном трену,
у једном блеску
што се зове живот.

Фото: Фототека Србског Журнала

Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена.
.
И твоје усне простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину у злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза пределом!
Ни прица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Све се пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са нама;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, кад будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!

Фото:Лаванда; Википедија

Лавандом претачемо
звијезде,
збуњујемо ноћ.
Не помиче се луна.
Ужарена лаванда
наш је загрљај.

Фото: Звездано небо; Википедија

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу
.
Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти
.
Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Необјављена збирка – Света Тијанија

Фото: Фб страница – Flowers and Nature
 

Фото: Петко Николић Видуша – Видуша: Књиге староставне; Википедија

Многи су монаси и божији људи,
Својим животом сачували записе,
Крили од злурадих и отимача
Древне књиге и тајне списе.

Само је њихова светла душа,
Умела између редова да види и слуша
И да их носи на грудима
И њихову светост поприма.

А многи радозналци, злице
И разни којекакви пробисвети
Хтели су да отму и сазнају
Где леже највеће тајне и савети.

Нису књиге само речи
И низови србских слова,
Ту су прореди и корице
Молитве и знамења из вид-снова.

Тихи, благи, Богу одани човеци
Су их крили и брижно чували,
Да ако нас Срба ипак претекне
пренесу из невиделашта су нам преци поручили.

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад се божанске капије отворе
Светлосна бића испред тебе се створе
Прошапућу ти формулу среће
Тада права магија креће
Цео свемир у теби се окреће
Снага галактичких размера се покреће
Лансиран си у пространства неба
Реци да ли ти сада ишта треба
Ушао си у само језгро атома
У тачку прелома
Где све настаје и све нестаје
Све почиње и све престаје
Живот се ствара
Тама у светлост претвара
Сада само остани будан
Иако је осећај мало чудан
Свакако се ништа десити неће
Осим потпуног искуства среће.

Фото: Рсцветала јапанска трешња; Википедија

Милијарде пупољака одједном
расцвало се у крошњи
велике трешње
.
латице трепере на поветарцу
откидају се и веју
снежнобеле
.
мекана радост ме засипа
својим туфнастим
покровом
.
саг од понуде радости
пролећног расипања
раскоши
.
густе лелујаве падавине
миомирисне пролећне бајке
милина
.
екстаза у врхунцу исказа среће
дезенирана постеља
за гледаоца
.
рони се као брашно из сита
непрекидна белина
засипа свет
.
и даље се природи дивим
како снабдева
пчеле медом
.
и храни цео свет нектаром
укусима изворних
слаткоћа
.
и опчарава ме својом сведобром
потпуном једноставношћу
савршенства
.
које је опет изнова процветало
са стаблом
велике трешње

Фото:Фототека Србског Журнала

Ја памтим говор тишине
и ветра у крилима птица
и снива шапатом сунца
и одјеком камени литица…
.
Ја дишем мирис земље
трава и другог биља
испијам чист нектар
лаванде, босиљка, смиља…
.
И као да одлазио нисам
сред Природе безгласно стојим
без снаге да учиним покрет
дамаре среће бројим
дишем
и тако
постојим

Усних трептај љубави наше
кроз излоге и стаклене дворе
осетих да душа цвета
и сузама обасја зоре.
Усних Ану боје ноћи
како ми у руке пада
као тама када сунце
одлучи да спава.
Усних срећу коју волим
док јој име под каменом пишем
само Ану једну волим
и кад песме другој сикћем.
Усних живот над животом
и док плачем и кад се веселим
љубав зграбим и никоме не дам
само Ана моје ноћи знаде.
Када пред олтаром одеш
о љубави нашој причај
опиши им свако слово
које сам теби написах.

***

Владан Пантелић: Васкрснух откривши Веселина

О, како ме радује свако ново песничко име!
Јер човека, чини се, тешко можеш упознати
ако не пише песме, тешко можеш ући
у његов моћни унутарњи Увиверзум.
Веселин је некако умакао пажњи
мојих многобројних очију. Открих га недавно.
Прво сам помислио да је то старији човек.
А он, уствари, има само 22 године,
бави се глумом од 14 године и пише песме.
Бавећи се глумом и говорећи своје песме
гостовао је у многим градовима и државама.

Када сам почео читати његову поезију,
на Фб профилу просто нисам могао стати.
Па он пише песме као да их штанцује!
Скинуо сам одмах 50-так његових песама.
Из искуства знам да неки песници тешко,
са великом муком, порођајном муком,
напишу једну песму, па дуго чекају нови
налет песничке инспирације.

Са радошћу, на овај благдан, представљам
читаоцима Србског Журнала, младог-великог
песника Веселина Мандарина.

Фото 1: Фототека Србског Журнала

Фото 2: Веселин Мандарин, глумац и песник

Фото: Васкрсење Христово; Википедија

Завршивши са писањем овог поглавља у ноћи између таме и свитања, стао сам испред иконе Тројеручице окачене на зиду у моме стану. Ноћу се душа човекова уподоби са звездама из којих нам нисходи свезрачећи мелем Љубави и ојачања. Осећао сам се као да сам после дугог пута коначно стигао кући. Ставих руке на срце, затворих очи и уђох у себе говорећи свете речи молитве:

– Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Амин.

              Мислио сам на Марију, заборав мог смарагдног срца, саприпадајуће душе моје. Бог зна нашу Љубав у срцима и пре него му се обратимо; то је Његова Љубав у нама, највећи дар којим нас је благословио.

              Свезнадар, Господ Милостиви, присутан је у свему и можемо га Знати у Духу. Знање Бога, Истина, јесте разговор са Њим, комуникација Срца са самим собом која јесте Јединство наше у Љубави, Љубав Сама. Дух Свети Истине, Слава Господња, Љубав је која испуњава сву Земљу и наша срца. То је Истински Језик Душе, непосредни Свети Однос у којем Бог говори и дела кроз нас. Сваки наш чин Љубави јесте Бог Живи Који одувек и заувек овде и сада  јесте Увек. У Светом Односу на Небо узносеће Љубави изнова подижемо Храм којег смо напустивши у себи порушили.

               Световид, Бог Живи, јесте наш Истински Вид, Мотриште Истине ЈА ЈЕСАМ. Видех Свету Гору на другој обали, сребрни рајски Дунав и Вир у њему, који је понирао у моје срце, жеравку Светости. Лепота и Снага Духа Светог у нама, Лабуд је бели на води који испуњавајући ме радошћу и надахнућем као блистава муња узлете ка врху планине. Зубља вечног достојања, Лабуд, Сопство моје, Све моје, Дух Свети Истине, јесте Расцветали Лепен Знања, Духовног Откривења Бога Живог, сједињења нашег у једну Душу. Из Лотоса Збиље, Срца Свести и целог света, сијао је Бесмртни Драгуљ Божанске Присутности, Храм Божји у нама на Земљи.

              Схватих да је бела чаробна птица коју сам видео на Видовдан пре тридесет година била тај блистави Лабуд – Песма Вазнесења и Вечног Живота а не распећа и смрти. Песма, сестра моја Марија, Хиљадуимена Мајка, Господарица елемената и Бесмртности, вратница је плодности и рађања с оне стране таме и сужањства. О милосно указање, Премила Благодатна Љубави, срце моје душе што у жаропеку хиљадугођа допре до мене благи струј, дрхтај тишине! Ја немам другог  дома осим НАС. Дом мој у твом је срцу чуварко кључева Бескрајне Мудрости Божје. О нарави Безусловне Мајчинске Љубави и блажености, јасно видело Небесја, Исходиште свега што Јесте, вео твоје девичанске чистоте и сјаја ни један смртник не подиже. У овом Лучезарном Трену Звезда си Радости и Вечног Живота, Нестворена Искра Божја мога Истинског Постојања. Љубав си моја јача од смрти и сваке недостојности.

              Марија и ја, Јован, клечали смо испод распетог Христа и неутешно плакали. Срце је хтело да ми пукне од туге. Дао бих све, цели мој живот, да сам могао да га скинем са крста. И сада док ово пишем сузе ми теку низ образе али ми је срце пуно Снаге и Радости, и Мудрости Божје да знам да је човек прикуцавши Христа на крст разапео самога себе, али да је коначно прошло време незнања, бола и смрти и да можемо скинути себе са крста.

              Крст је Бивање сада и овде, место ВАЗНЕСЕЊА а не распећа. Понад нас стајао је насмешен Васкрсли Христ, блистав и величанствен, Син Божји – Идентитет, Истина коју сви делимо. Отац, Мајка и Син јесу Једно у Богу Живом, Сунцу Љубави, Вечитости Свог Постојања у Нама и Ми у Њему.

Света Љубави, Милостиви Господе, Слава Теби!

(Одломак из књиге ОТКРИВЕЊЕ СВЕТОГ ДУХА)