Фото: Васкрсење Христово; Википедија

Завршивши са писањем овог поглавља у ноћи између таме и свитања, стао сам испред иконе Тројеручице окачене на зиду у моме стану. Ноћу се душа човекова уподоби са звездама из којих нам нисходи свезрачећи мелем Љубави и ојачања. Осећао сам се као да сам после дугог пута коначно стигао кући. Ставих руке на срце, затворих очи и уђох у себе говорећи свете речи молитве:

– Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Амин.

              Мислио сам на Марију, заборав мог смарагдног срца, саприпадајуће душе моје. Бог зна нашу Љубав у срцима и пре него му се обратимо; то је Његова Љубав у нама, највећи дар којим нас је благословио.

              Свезнадар, Господ Милостиви, присутан је у свему и можемо га Знати у Духу. Знање Бога, Истина, јесте разговор са Њим, комуникација Срца са самим собом која јесте Јединство наше у Љубави, Љубав Сама. Дух Свети Истине, Слава Господња, Љубав је која испуњава сву Земљу и наша срца. То је Истински Језик Душе, непосредни Свети Однос у којем Бог говори и дела кроз нас. Сваки наш чин Љубави јесте Бог Живи Који одувек и заувек овде и сада  јесте Увек. У Светом Односу на Небо узносеће Љубави изнова подижемо Храм којег смо напустивши у себи порушили.

               Световид, Бог Живи, јесте наш Истински Вид, Мотриште Истине ЈА ЈЕСАМ. Видех Свету Гору на другој обали, сребрни рајски Дунав и Вир у њему, који је понирао у моје срце, жеравку Светости. Лепота и Снага Духа Светог у нама, Лабуд је бели на води који испуњавајући ме радошћу и надахнућем као блистава муња узлете ка врху планине. Зубља вечног достојања, Лабуд, Сопство моје, Све моје, Дух Свети Истине, јесте Расцветали Лепен Знања, Духовног Откривења Бога Живог, сједињења нашег у једну Душу. Из Лотоса Збиље, Срца Свести и целог света, сијао је Бесмртни Драгуљ Божанске Присутности, Храм Божји у нама на Земљи.

              Схватих да је бела чаробна птица коју сам видео на Видовдан пре тридесет година била тај блистави Лабуд – Песма Вазнесења и Вечног Живота а не распећа и смрти. Песма, сестра моја Марија, Хиљадуимена Мајка, Господарица елемената и Бесмртности, вратница је плодности и рађања с оне стране таме и сужањства. О милосно указање, Премила Благодатна Љубави, срце моје душе што у жаропеку хиљадугођа допре до мене благи струј, дрхтај тишине! Ја немам другог  дома осим НАС. Дом мој у твом је срцу чуварко кључева Бескрајне Мудрости Божје. О нарави Безусловне Мајчинске Љубави и блажености, јасно видело Небесја, Исходиште свега што Јесте, вео твоје девичанске чистоте и сјаја ни један смртник не подиже. У овом Лучезарном Трену Звезда си Радости и Вечног Живота, Нестворена Искра Божја мога Истинског Постојања. Љубав си моја јача од смрти и сваке недостојности.

              Марија и ја, Јован, клечали смо испод распетог Христа и неутешно плакали. Срце је хтело да ми пукне од туге. Дао бих све, цели мој живот, да сам могао да га скинем са крста. И сада док ово пишем сузе ми теку низ образе али ми је срце пуно Снаге и Радости, и Мудрости Божје да знам да је човек прикуцавши Христа на крст разапео самога себе, али да је коначно прошло време незнања, бола и смрти и да можемо скинути себе са крста.

              Крст је Бивање сада и овде, место ВАЗНЕСЕЊА а не распећа. Понад нас стајао је насмешен Васкрсли Христ, блистав и величанствен, Син Божји – Идентитет, Истина коју сви делимо. Отац, Мајка и Син јесу Једно у Богу Живом, Сунцу Љубави, Вечитости Свог Постојања у Нама и Ми у Њему.

Света Љубави, Милостиви Господе, Слава Теби!

(Одломак из књиге ОТКРИВЕЊЕ СВЕТОГ ДУХА)