Фото: Срез драгачевски; Википедеија
Рече Господ:
Још сте чули како е казано старима:
Не куни се криво,
а испуни што си се Господу закл[е]о.
А ја вам кажем: Не кунте се никако…
нека буде рјеч ваша: да, да; не, не;
а што је више од тога од злога [ј]е.
Али има момената кад Црква не манише заклетву, ко што е заклетва у војсци, монашка и свештеничка заклетва, заклетва на суду и тако то.
У народу се ижњедрила своеврсна „заклетва“ кад се оће нагласити нека чврста намера или ижњети кака неопозива тврдња: Љеба ми и соли!
То показу[ј]е колики се значај придаво љебу. И соли.
***
Деведесетијех година минулог вјека, у време онијег илинданскиг врућина, отац реши да поведе ћер Марију у свое родно село, да јој покаже стазе и богазе његовог босоножја.
Да јој покаже брда и долине преко коиг је пешке ито школи.
Да јој покаже кудије је чуво овце и како е коекад, коеђе, с коеким коекако радијо коешта.
Како се игро коечега с коечим, такмичијо се у коечему и тако стасаво мимогред.
Да јој покаже њиве, ливаде и вотњаке ђе се учијо разно-разнијем пословима уз родитеље, ђеда и бабу кои су се преселили у вечнос.
Споради тога бијаше рад да е одведе и на-гробље, то шарено село, ту чуваоницу највећег блага под Сунцем: праха отаца и праотаца нашијег.
Успут свратише у дућан крај џаде да би купили тамљан и свјеће д-окаде гробове и запале воштанице за покој душа усопшијег предака. Испред дућана на клупици под липом, поред кое отац паркира фићу, двије ђевојчице лизагу сладолед.
– Тата могу ли да добијем паре да купим један сладолед?
– Можеш ћеро – рече отац, па помиловши је по косици рече: Ал да знадеш, благо тати, да толико кошта векна љеба. А до векне љеба голем је пут на ком се мора млого зноја пролити и труда уложити.
– Како то, тата, кад хлеб зачас купимо у продавници?
– Земајле се у свакој кући мјесијо љеб. Он је маом бијо у облику сунца. Пеко се у округлом плеку у вруни од шпорета или у земљаној црепуљи која се запретала у жар, на огњишту кое је бивало усред куће.
Свака кућа е имала наћвар, у ком се држало брашно, и једну величачку дрвену карлицу у којој се закувавало тјесто. То се радило слично ко кад ти и твоја сека са мамом мјесите славски колач, само што онак није било такије посуда ни лектричног шпорета.
– Сад сам разумела што си рекао да је пут до хлеба дуг. Стварно, док се замеси брашно па док тесто одстоји да нарасте, па док се испече треба доста времена.
– Е, да е само то, ни по јада. Пут је млого-млого дужи и тежи да се до погаче стигне.
– Колико дужи?
– Са-ћу да ти објасним како е то било у време оно кад сам ја бијо твоијег година.
Да би њива ваљатно родила треба е добро пођубрити шталским ђубретом. А до њега се долази тако што се сваког боговетног дана чисти штала по неколко пута па се ондак под стоку јопет простре слама, а оно ђубре што се лопатом или вилама згрће на гомилу, избацуе се кроз шубер на ђубриште ђе ће се згорети.
Пред орање се ђубре товари на-кола ил на сонице, ако е пао снјег, и развлачи по-њиви. Дан два [у]очи орања ђубре се растура гвозденим вилама па се ондак заоре. Укошају се волови ил упрегну коњи, закачи се плуг ил ралица и ваздан орач оре држећи чврсто рукунице да ниђе не оплаза. То се ради од раног јутра до заласка сунца. Кад бидне пред-ноћ не знаш дал је уморнија запрега ил орач.
Кад њива прируди јопет се упреже запрега и дрљачом повлачи да се земља уситни еда би се могло бацити ćеме у орну њиву.
Потље на-ред долази сетва. Завати се ćеме у кову ил неку копању и баца шаком преко прста да се правилно распореди. Не смије д-остане лазина, а не ваља ни да се прећера да уćев, кад обникне, не бидне пречес[т].
Да би се ćеме затрпалo у-земљу ваљатно, јопет се њива влачи дрљачом. А пођеко е имо ваљак кои вуче запрега па потље влачења још поваља њиву и она бидне затегнута ко тамбура а ćеме ушушкано ко кад мајка надо[ј]и и у пелене повије дјете.
А кукуруз се сијо на оџак. Потље влачења закопа се мотиком оџак, баци дватри зрна жита и на-њиг се нагрне мено ситне земљице. И тако редом, сије се зрно по зрно, оџак по оџак.
Кад се ćетва обави, ондак се домаћин и радници прекрсте и њиву предају у руке Господње. И Бог о њој брига бригу: залива е благородном кишицом, суши поветарцом, грије сунцом, те тако ćеме клија, никне и расте.
А ондак дође вакат кад се заметне клас. Ćећаш ли сe кад смо били код ђеда-Жарка кад бијаше класала пшеница па се на поветарцу таласаше коно кад је море узбуркано?
– Да, сећам се. Онда сам први пут видела, кад је пао сутон, како су светлуцали свици над њивом.
– Е, али још смо далеко од погаче којом се сладимо кад ćеднемо за астал да се презалогаимо.
– Колико далеко?
– Још млого зноја треба благо тати. Кад пшеница, раж, јечам или зоб сазрели, ондак се њива напуни вредниг жетелица кое срповима жњу уćев и за собом остављају руковеди.
За њима иду везијоци који сад саставе по неколко оније руковеди па иг везују врбовим прушћом у снопове или од пожњевеног уćева праве ужета. И сваки сноп усправе да класје бидне окренуто навише к-сунцу, еда би се зрна што боље осушила.
Ијако е тај посо по врућини тежак, кад гој жетелице ишћерају постат оне, док се враћају на-дну њиве да испотекар почну жњети, обавезно запјевају. Иć то ти је било милина чути. Каже: Жито жањем, познае се нажањ / о мој миле што се правиш важан. Ил ону: Да знаш драги што е лепа жетва / ти би дошо да правиш ужета.
– Стварно је лепо.
– Но шта. У тој љепоти смо ми ко ђеца учестовали. Носили смо са извора ладну воду у тестијама и послуживали узноене жетелице и везијоце. Па смо ондак носили чутуру с ракијом себицом и послуживали оне коима е бастало да накрену помено.
Кад бидне пред-ноћ ондак сви, па и ми ђеца, приносимо снопове везијоцима а они ђену крстине, тако што слажу снопове у крс, и то тако да класје бидне у средини а гузање окренуте у-поље да у случају кише класје не закисне. Пођеко е трпо по тринес а пођеко по петнес снопова у једну крстину. И тако се у крстинама снопови на ветру и сунцу још боље осуше.
– Шта ти је то гузања?
– Тако се у народу зове онај задњи део снопа.
Елем, ондак се на волујска или коњска кола са лотрама снопови ћерају на гувно и туј се сад ђену у стогове, тако што се око побјеног коца слаже један по-едан сноп, ал јопет класје уз колац а гузање напоље. И води се рачун да класје бидне старије, касти, високшије па ако се окиша да капи клизе низбрдо ка гузањи еда би клас бијо у сувоти.
И тако жђенути стогови чекају док не наиђе вршалица. Ондак ти је било мено вршалица па е налога била велика и моро си да чекаш на-ред. Имадијагу у време оно неки арани мотори кои су преко ременог каиша окретали вршалице.
Тек доцније су се појавили дрешови, а још касније комбајни.
На вршидбу се искупи цео џемат: онај баца снопове са стога, онај ćече прушће и одлаже на-страну, онај налаже вршалицу, неколко њиг одбацуе сламу до коца око ког један ђене а један му ону слму избацуе навише, једно одгрће пљеву…
И јопет кад мено стану д-одморе, да попију, ко воде, ко ракицу: пјесма. Из грла и из срца. Ćећам се ко јуче да и било како ђевојке запјеваше: Моме милу кућа до планине / црне су му очи ко трњине. А ондак груну мушкарци: Сини оком румена ђевојко / сини оком да палим цигару.
Е сад, кад је вршај готов, ускупи се пшеница на гомилу, маом на мушему, покрива се з-другом мушемом и сламом да, не дај Боже, не покисне ако се налуњи и окиша па се чека ветрењача.
Ја не тувим, ал ми тајо причо како земајле није било вршалица ни ветрењача но се „врло“ тако што се снопови подрјеше и на гувну простру око једног коца у-круг па се за тај колац конопцом веже коњ ил волови и онда иг поћераш д-иду наоколо газећи класје. Тако се зрневље круни под њинијем ногама, а онај конопац се са сваким кругом скраћуе па е запрега све ближе и ближе коцу. Ондак запрегу окренеш налјево круг и сад се конопац одмотава а запрега удаљава полаганчиц од коца. И тако ћераш док не видиш да е класје окруњено скроз-на-скроз.
Ондак се слама вилама одвоји од уćева па се зрневље купи у копању која се подигне на-главу и озго полако изручива на мушему ил поњаву. Ал за то вијање мораш да кеџиш згоду кад дува ветар да би одњо пљеву на-страну.
Елем, тек кад овијеш уćев, ондак пуниш џакове, уносиш у амбар и изручиваш у прјеćеке.
Потље ће наићи онај што е вро и онај што е вијо да им даднеш ујам.
Тек ондак мош д-узмеш џак ил врећу, да иг напуниш пшеницом, ражом ил јечмом и носиш у воденицу. Воденичар ти дадне део од рабоша, а онај други део веже уз твој џак ил врећу да не би твое брашно отишло неком другом.
Потље неколко дана кад твое мељиво дође на-ред, воденичар узме ујам а ти сад брашно носиш кући и сипаш у наћвар. Ондак се, кад устреба, брашно лопаром завата и сије кроз сито.
Тек сад мош да закуваш тјесто. Потље знаш како иде, виђела си кад сте мјесили колач за-славу.
Код муруза е мено друкчије. Рекосмо како се врши сетва. А кад жито никне и порасте до трећег пера, ондак се њива напуни копача те се врши првоокоп тако што се жито прорједи и трава покреше. Јопет кад се ишћера врста, копачи забаце мотике на рамена и док иду на-дну њиве ударе пјесму. Тувим ону: Кад копачи шором запјевају / прозори се сами отварају / то иг мила отворила широм / јер јој није од копача с-миром.
Кад попрође време и жито одвркне иксану безмало до-кољена, ондак дође на-ред огрт. Испотекар се напуни њива копачима кои саденак земљу мотикама пригрћу уз стабљике и јопет јечи поље од пјесме копачке.
Кад се испуне дани мурузи се почну одćецати. Ако е њива ђубрели маом се одćечу по два а на пођеком струку и три муруза. Милина ти је поглати кад жито брада а горенак се класје љушка на поветарцу.
Кад дође јесен, онамо о мијољском љету, следуе берба. Мурузи се беру, товаре у канате и запрегом ћерају кући. А шашина се пожње, повеже у снопове и жђене у купе. Чим пане сутон почиње комишање. Цео џемат се искупи па комишијоци уз пјесму и комендијање комишају жито кое се котобањима уноси у-салаш ђе ће се сушити, па кад дође време ондак се круни и носи у воденицу да се меље.
Тек ондак, кад донесеш брашно, мош д-умјесиш мурузницу и да се сладиш уз сир и кајмак, сланиницу и коекака јела ил д-укуваш качамак.
– То је стварно огроман труд.
– Јесте ћери. Ал да би се испекла погача ил мурузница мора да навашеш дрва. Јаком кад наложиш ватру мош да туриш оно закувано тјесто у плек па у вруну од шпорета ил у црепуљу која се запреће у-жар на огњишту.
Ал и за дрва е потребито млого зноја и труда. Најпрво се оде у-шуму па се кладаром, то ти је попрјеко тестере кое вучу двоица, обали буква ил мај како дрво. Ондак се оно искрати на метарске трупце кои се товаре на-кола и ћерају кући на дрвљаник. Тујнак се ćекиром ицјепају ћепанице, па се оне бичкијом на козлићу, ког пођеко зове магаре, крате на нолико колко могу д-уиђу у-шпотет. Ондак се ицјепка сувије љушчица ил наćецка грањушца за потпалу ватре шибицом и лучом или чакмаком и трудом.
При сваком од овије послова што ти опричак наши стари су се, кад га започињу, прекрстили и помолили Свевишњем: Боже помози! А кад обаве рад, јопет се прекрсте. Заблагодаре Богу: Вала Ти Боже на Твом дару! Ил: Вала ти Боже на-помоћи!
Зато су та погача ил мурузница, што е сад зову проја, биле тако слатке и боз тога се љеб поштово коно светиња. И кад се приђе собри, чељад се помоле Богу: … Љеб наш насушни дај нам данас… И после ручка благодаре: Благодаримо Ти Христе Боже наш што си нас наситијо Твоим земаљским добрима; не лиши нас ни Твог Царства небескога, већ ко што Си дошо међу ученике своје и дао им мир, дођи и међу-нас Спаситељу наш и спаси нас.
А кад се прекађуе славски колач, ту славску погачу која се украшава словом, гроздовима, тичицама… начињеним од тјеста, поп га с домаћином окреће уз оне три пјесме Свјати мученици… Слава тебје, Христе Боже…и Исаије ликуј…Ондак се прекада љуби трипут и поп говори: Христос по среди нас! Или: Христос међу нама! А слављеник одговара: И јесте и биће! Тај славски колач преставља тело Исуса Христа, а вино којим поп колач прелива преставља Његову крв. Зато се на средини колача, као и на четири места по ободу, ставља печат са словима ИС ХС НИ КА, што значи Исус Христос побеђуе.
Ет, сад си виђела колко муке, љубави и труда треба да би се дошло до љеба.
– Невероватно!
– Невероватно ал истинито, ћери моја. Наши стари су говорили да е велика грота бацити и најмању мрвицу љеба.
Ништа се, ково сад, није бацало.
Јок, Бож-сачувај.
Тувим кад мој јадни ђедо, Бог да му душу прости, с највећом мрвом на трпези притеже мале мрвице и тако иг скупи у једну и појде. А кад би неко бацијо мрву љеба под-ноге, сматро би се раскалашним и чакнутим.
– Али сад је лакше доћи до хлеба јер постоје машине, па се вероватно зато људи другачије понашају према хлебу.
– То јес тачно.
Машине јесу доњеле олакшицу, ал су одњеле љепоту.
Одњеле су пјесму и радос.
Тандркање машина је оћерало вијук косе, рез српа, пјесму копачку и жетелачку, косачку и рабаџиску, чобанску и орачку, угушило пој преља и везиља, распудило мобе, поćела, саборе и вашере, порушило воденице и ваљалице, дрндаре и бојаџинице, ковачнице и поткивачнице, урнисало дунђере и тишљере, абаџије и пинторе, ткаље и преље, затрпало мочила, ућуткало пракљаче и трлице, разбо[ј]е и шкрипу ђермова…
Земајле, споради тога што е Бог благословијо д-едемо љеб у зноју лица своега, оćећали смо радос у срцу свом кад дође жетва и вршидба. То е била круна и награда за све напоре, труд, зној и страовање да град не однесе љетину, да суша не отањи род или кишна година не узме данак. Боз-тога радовању немадијаше краја.
У време оно народ није ко суманут ćеђо испред телевизора нит је буљијо у мобилне телевончине но е гледо руменило свитања и заласке сунца у смирај дана, звездано небо кад намине месец, таласање класја на поветарцу, шаренило цвјећа по ливадама и лепршање лептирова, скакутање јагањаца по пашњацима…
И мешто да слуша коекаке бљувотине с радија и тије ђавољиг телевизорчина слушо е ујање ветра, шуштање сламе, шумор дрвећа, жубор потока, бруј меденица, пој тица и пјевчева, какотање кокошију, дукатање мисирки, ћурликање ћурака, гакање гусака, блеку оваца, рику говеди, рзање коња, мекетање коза… Слушо е кикотање и грају ђеце.
На све стране се орила пјесма.
И ондак је млађарија, мешто да гледа новинчине, телевончине, телевизорчине, гледала људма у-очи, упијала рјечи старииг и учијла се реду, поретку и благочашћу. Ондак се млађи нису градили паметни[ј]и од стари[ј]иг, но су добро тувили шта матори зборе и отале извлачили наук о том шта им ваља чинити и коим путом треба ићи. Јербо у време оно немадијаше бољиг учитеља од мудрјег старина у селу кое је живот ошколово.
Безмало е свак знао да нојнак ђе се стари[ј]и не чују, тујнак ни Бог не помаже.
Саденак има ваздан коекакијег школа, али брез Бога.
То знање стечено у брезбожнијем школетинама ти је ко јело без соли: дође бљутаво и ома прокисне. Није низашта. Мош олајле да га бациш за-прошће.
Залуд књига и наука ђе Бога нема.
А ђе Бога нема туде ни памети нема.
Нема, нема, тако ми љеба ми соли.
Наши стари су на собру најпрво турали љеб и со, чиме су показивали да е љеб главна [х]рана. И со. Јербо, што би народ реко: Брез соли ти је неукусно а брез-љеба незасито.
Ђе поменук со, она чини свако јело укусниим, ал оно што е најглавно со га чува од кварежи. Зато Господ, на Гори Блаженства, каза својим ученицима али и свим Његовим следбеницима, па, даклем, и-нама: Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да е људи погазе.
– Тата,више пута сам у цркви чула те речи кад поп чита Јеванђеље, ал нисам разумела шта то значи. Како смо то ми со?
– То значи ако поштуемо Закон Божји, Заповести Божје, оно на шта нам Еванђеље указуе, ако љубимо Бога и ближње, ако зрачимо радошћу, стрпљивошћу, добротом, ако смо смирени, смерни, уздржљиви ми ћемо позитивно утицати на оне кои су с нама и око нас. Јербо со е ко квасац. Коно што квасац мјења смешу воде и брашна па тјесто нарасте, тако и со мјења укус намерница. То значи да ми можемо мјењати стање у нашем околишу на-боље утичући своим примером на понашање оније с коима другуемо, радимо, учимо, славимо…
Ако ми не водимо рачуна о себе, ми ћемо бити коно со која се не чува ваљатно па овлажи и обљутави и није низашта. Таку со не смијеш да бациш у вотњак, ил у њиву или ливаду, боз тога што од ње не-мож ни травка да никне а камоли шта друго. Мош да е бациш на-пут ђе ће је људи и стока газити.
Тако и ми, ако не поштуемо Предање и Закон Божји, заповести Његове, постаемо ништаци, грешници, губимо стра од Бога и стид од људи и нашим неваљалством труемо околиш коно што бљутава, бачена со труе биљке. Ми смо ондак пакосни, немилосрдни, гордељиви – гламо само свој интерес и не занимају нас потребити, гладни, болесни, невољници… Ми смо ти ондак ко они што соле рану чиме изазивамо бол, тоес погоршавамо ситувацију, што се каже, коно да бацамо соли у-очи онима око-нас.
Тим нечовештвом ми жалостимо Христа Бога нашега коно да Му солимо оније пет Његовиг рана.
Има једна древна прича о томе како једном старцу, на улазу у један град, прилази младић и пита га:
– Каки су људи кои живе вође?
– А каки су били тамо ђе си досад живљо? – пита старац.
– Никаки: себични и зли, зато сам побего оданле.
– И вође су исто таки.
Мало касније, наиђе други човек и поставља старцу исто питање .
– Реци ми, сине, каки су људи били тамо одакле си дошао? – упита старац.
– О, били су то добре, гостољубиве и племените душе зато ми је било млого жао што сам моро да се растанем од њиг.
– И војнак ћеш наћи исте таке – одговори старац.
Један трговац, кои је у близини одмаро коње чуо е оба разговора. И чим је други човек отишо, приђе љутит старцу говорећи:
– Како даде два потпуно различита одговора на исто питање оној двоици?
– Сине мој – каже старац – свако носи свој свет у срцу. Ко у прошлости није нашо ништа добро у крају из ког је дошо, неће ништа наћи ни вође. И они који су имали пријатеље у другом граду и војнак ће наћи верне и одане пријатеље.
Видиш ћери, није џаба казано да се сличан сличном радуе. Или како вели баба Милева: Свака крпа нађе закрпу. За разлику од оног другог човека, онај први младић личи на бљутаву со, зар не?
Наша света Црква е једно велико солило у којој се слави Бог и проповједа наука Његова. Бивало е, а и данас имаде случаева, да то солило (црква) обљутави, па мешто да чврсто држи савез з-Богом и чува Закон Његов, она почне да служи овоземљу, па мешто Истине тежи удобности, мешто пожртвовања тежи сигурности, мешто бризи за живот вечни трчи за сластољубљем, среброљубљем, властољубљем овоземља, мешто да брине за стадо свое и јури да спашава свако изгубљено јагње, она распуђуе стадо Христово. Та црква није низашта. Она е обљутавила и одање треба бежати коно што се бежи од змија –како нас уче Свети Оци. Јербо, она мешто да служи Богу, постае слушкиња мамону.
Ништа није корисније од светлости и соли. И ништа није грђе и штетније од светиљке поклопљене лонцом и од обљутавеле цркве.
– Како то?
– Нако лако. Не поклапа се светиљка неком посудом но се тура на свећњак да светли свим укућанома да виде кудије иду, а јок да тумарају и саплићу се у помрчини па се скрџумају. Зато Господ и вели да тако засија наша светлос пред људма, да они виде наша добра дела и прославе Оца нашег кои је на небесима.
А црква која огрезне у јерес, она мешто да `рани она труе душе љуцке, мешто да нас води к десној страни од Славе Господње, она нас ћушка у таму најкрајњу, нојнак ђе је јаук и шкргут зуба.
Ал кадгођ је у Цркви настала квареж, Бог је пронашо неког Златоуста, неког Марка Ефеског, неког Максима Исповедника, неког Теодора Студита… кои су били град што на гори стои, кои су били оно безцено зрно соли кое е осолило род хришћански и вратили Цркву Богу и народу.
Јербо, Светој Цркви је глава Господ наш и њу врата пакла неће надвладати.
Тако е од Христа бивало, тако и данас јес, и тако ће бити до краја свјета и вјека.
Млоги мисле да Цркву чине грађевине, владике и попови.
Јок богме.
Каже мене један преучен човек, он ти је професор горенак у Београду на неком вакултету, да цркву морамо да слушамо и кад греши, не-смијемо, вели, да биднемо непослушни, јербо би то водило у раскол.
А ја му, из мое простоте, кам вако: Професоре драги, Црква никад не греши. Јер глава Цркве је Исус Христос, уди Њени су апостоли, исповедници, мучењаци, народ Божји и владике и попови. Није црква грађевина, владика и поп ко што млоги зборе.
Е они кои мисле да су они црква, они могу д-изгреше. Никад јереси нису долазоле од обичног народа но од рђавијег владика и попова. Није у расколу онај што не слуша попа ил владику кои је непослушан Еванђељу и Предању, но е у расколу онај што гази Предање и своим рђавим делима пориче Истину Еванђеља.
Што реко један стари свештеник , постое двије врсте свештенства у нашој светој цркви.
Једно е, вели, литурђиско свештенство. То су они што служе у олтару.
А друго е, каже, царско свештенство. А то ти је народ.
Народ Божји је чувар вере.
Јабогме.
Литурђиско свештенство може доњети на саборима и рђаве одлуке.
Ал док народ – то царско свештенство – не каже: Амин! одлуке ониг првиг не вреде циганске паре.
Неке владике и попови кад се народ узјогуни боз њина безакоња и коекакије новатарија веле: није ваше да се мјешате у црквене ствари, јербо ви не знате оно што знамо ми кои смо учили богословске школе.
На то њино казивање, један старац им вако реко: Е браћо наша црноризци, ко вас не зна скупо би ве платијо. Доправде нисте више сви црнорисци, млоги међ-вама су почели да носе мантје разније боја, ко неке фрајле, Боже прости. Не би ме зачудили да ваше црне одежде оварбате у дугине бое. Немоте мислити да е народ недотаван ако није учијо богословске школе. Утувите добро шта ћу, с овом сједом брадом, да вам речем: Не зна народ ни јајце да снесе, ал врло добро зна шта е мућак!
Но то е дугачка прича.
О том ћемо неки други пут.
За данас је довољно ово о љебу што прозборисмо.
– Заиста о овоме што си ми испричао о хлебу и соли ми у школи нисмо учили.
– Живот је, ћери моја, главна и највећа школа. Ту школу живота не-мож ништа да накрпи, оћу рећи надомешти. Она се стиче од малијег ногу, од колјевке па надаље, све тамо до гроба. Зато се каже да се иксан учи док је жив. Оно што е народ из тог животног искуства ижњедријо и преточијо у изреке и пословице је безцено благо.
Јеси ли чула од старинског народа ту љепоту? Кад, рецимо, кажу: Брез плуга и дрљаче ни краљ неће наћи љеба.
Па ондак: Рука орача јес црна, ал је љеб бјел.
Па су зборили: Зној на леђима – љеб на асталу.
Ил оно: Нође ђе коров цвета туј љеб вене.
Јербо: Љеб се неће родити ђе нико не ради у пољу.
Зато е казано: У-поље за љеб, у-шуму за огрјев.
А за оне незајажљиве, алапљиве, оне коима е зинула ала на оно што нису одзноили се каже: Ишту љеба преко погаче.
А смерни кажу: Ђе је љеба нође је и пјесма. Јел, на празан стомак се не-пјева.
Зато љеб на путу није теретан. Кад имадеш љеба, имаш срећу.
Ваздан има тије измудрица народниг о љебу.
Каже: Љеб је извор човечје снаге и живота;
У љебу Бог пребива;
Брез орача и копача не би било љеба ни колача.
Највећа брига родитеља е да ђецу одгае, да иг изведу на прави пут. Говорили су: Само да ми би дочекати да се ђеца дочепају свог парчета љеба, што ће рећи да одрасту еда би се оспособили да радом могу д-опстану, д-еду свој а јок туђи љеб.
За нерадна и лјења иксана су говорили да е лезиљебовић, готован, па кад иг неко пита каки је то иксан, они су имали обичај да рекну: Лези љебе да те једем.
А млоги су због сиромаштиње пукли у бјели свјет у печалбу. Што-но се вели: трбуом за круом.
За бездушна човека кои оћера поштена радника се каже: Узо му парче љеба.
А за сплеткароше и аброноше се говорило: Свој љеб једу а туђу бригу бригају.
– Баш су лепе те мудрости.
– Но шта. Мудри људи нас уче да бацати љеб значи изгубити породично благостање и снагу.
Зато што е пут коим се долази до љеба тежак и часан посо.
Боз-тога се он поштуе и чува ко очи у глави. Коно светиња, јел он је гарант среће и благостања.
Споради тога, благо мене, кад једног дана порастеш и сташеш за удадбу, па да ти Бог подари ђечице, млого е важно да у њиг усадиш поштовање према љебу, да иг научиш да брину о свакој мрвици.
И да поштују рад сељака.
Није тек нако казано: Бог на зиду, љеб на асталу.
Јербо се у свакој часној кући на зиду изнад трпезе држала икона Господња.
До љеба насушног се не долази тим вражјим лајковањем, четовањем, сејвовањем, сурфовањем, таговањем, поуковањем, ресетовањем… но трудом и зноем.
Зато е и казано: Нема љеба брез мотике.
Премудри Соломон учи: Иди мраву, лењивче, гледај његове путове и омудрај. Он нема владара али током љета скупља себи `рану.
А доколичар и ладолеж ленчаре, пландују, дрјемају док не доспију до сиромаштиње и глади.
Односећи се спрам љеба коно спрам светиње народ је ижњедријо коекаке пословице и изреке.
– Знаш ли неку од њих?
– Иć, како не би знао, побогу дјете.
– Кажи ми коју.
– Еве ти на-прилику вако: Ко те љебом рани, пјевај му пјесму;
Ни кер не лае на онога чии љеб једе;
Док је љеба и воде, нема зиме;
Куд гој пођеш на један дан понеси љеба за седам дана;
Сит гладном не веруе;
Ко тебе каменом ти њега љебом;
Грк посо, ал сладак љеб;
Грка ти је вечера брез-љеба;
Ако однесеш ђубре из-штале, доњећеш љеб из-њиве…
И тако би мого да ти набрајам љетни дан до подне.
Сем тога постои млого обичаја везаниг за љеб.
– Који су то обичаји?
– Кад су благочастиви људи дочекивали госте и пријатеље, дочекивали су иг с љебом и сољу. То е бијо знак искрене љубави, поштовања и добродошлице.
Има једна дивна пјесма која слови: … [Х]ранећи срце витештвима старим / Ја знам: ти само напајаш се небом / И сваког примаш са сољу и љебом / Па тебе славим, тебе благодарим!
Па е ондак бијо обичај да момкови отац, ђед, ујак, чича и коеко кад пођу да праве питање за ђевојку, касти, у просидбу, носили су љеб.
Па су младу по повратку с-венчања из-цркве дочекивали љебом и сољу.
Па су љеб доносили са руом невесте.
А варовали су да са астала дају љеб керовима, сматрајући да тиме слуте немаштињу. Доправде, и Господ каза, оној жени Самарјанки, да није добро узети љеб од ђеце и дати пашчадма.
Ондак су варовали да сију у време младине, верујући да ће ондак жито бити штуро, а ако се сије кад је пун месец ондак ће клас бити једар и богат зрном.
За крсну славу се прави посебно украшен славски колач ко што знаш. А за Нову годину, јок католичку, но ову нашу, србску, се мјеси василица.
– Што се тај хлеб зове василица?
– Боз-тога што се у тај дан 1. јанувара, а по оном католичком календару то ти дође 14. јанувар, слави Свети Василије Велики. Тај љеб се маом прави од мурузног брашна, у кое се додае млјеко, мед, жуманце, мљевени ораси и коешта. Баба ће ти то боље опричати и показати. Наши стари су василицу шарали с три цјевчице од зове ил с три дренова прутића кое се увежу црвеном рудицом што преставља Свету Троицу.
А за Божић се мјеси чесница. У тјесто за чесницу тури се новчић и још коешта: зно пасуља, жита и тако то. Чесница се о божићном ручку окреће три-пут слјева надесно, па е потље сви укућани ломе рукама. Веруе се да ће оно чељаде кое нађе новчић у свом комаду бити нарочито сретне руке у наступајућој години.
Исто тако се за Васкрс мјесијо велики васкршњи колач, слично оној погачи што е зову ружа, па се насред њега стављало јајце а у брашно ваздан коешта: кајмак, шећер, млјеко, ванила, истругана кора од лимуна, менкиц соли.
За Младенце се мјесе младенчићи: четрес малиг љебчића кои подćећају на ониг четрес страдалника. Тог дана ђувегија и његова млада кои су у првој години брака примају госте, а ови дарују младенце разно-разнијем поклончићима.
За свадбу се мјеси посебно украшен колач, звани пријатељски, кои ломе пријатељи – младожењин и младин отац на свадбеном ручку.
А за јаком рођено дјете мјеси се обредни љеб кои пођеко назива повојница.
За цркву се припрема пет посебније љебчића – просвора. Она се освећуе на Литурђии и од средишњег дела – Агнеца се с вином припрема Свето Причешће, а преостали део просворе се ćече на мале комадиће и та навора се дјели верницима на крају Литурђије.
А посебна врста љеба е бијо таин. То ти је било дневно следовање србскијег војника у Балканским и Великом рату. Сваком војнику је припадо љеб од 800 грама кои се мјесијо тако што се помјеша двије трећине ражаног и трећина пшеничног брашна, што е било довољно да борци преживе у тијем мукама и силним напорима ратовања. Споради тога е обавезни део војничке униворме била торбица за љеб. Тај љеб се није ласно мого укварити.
– Баш је предивна та твоја прича о хлебу. Нама се то чини просто и не толико важно, ал сад тек разумем оно што сам од тебе често чула кад неког хвалиш па кажеш да је он добар ко хлеб.
– Јес, јес. Ја сам то наследијо од нашије стариг. Они су за каког добришу говорили: Добар ко љеб.
Љеб је, у време оно кад се земља обрађивала ручно, било тешко створити.
Не знам да л се сад у-школама учи оно пјесмарицу: Остајте овдје! Сунце туђег неба / Неће вас гријат ко што ово грије / Грки су тамо залогаји љеба / Ђе свога нема и ђе брата није…
Ил ону: О класје мо[ј]е испод голи[х] брда / Мој црни љебе, крвљу поштрапани /
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани / Од гладније тица, моја муко тврда?
Борба да се обезбеди љеб за чељад била е голема, тешка и мучна. Рукама и простим алаткама радило се од уранка до заранка.
Мои ђедови су љеб поредили са златом, а добра жетва е била радос и доживљај величачке среће и благостања.
– Баш је занимљиво.
– Иć, има млого занимљивијег ствари везаниг за љеб.
Веле да за печење једне погаче треба преко десет иљада зрна пшенице.
Кажу да љеб садржи бројне витамине и минерале и да човек пола свое снаге црпи из љеба. Он је најбољи од пшенице, ражи и јечма? Премда љеб мож да бидне и зобени, и мурузни, и од [х]ељде. А тамонак ђе рађа пиринач, веле, мож да бидне и пиринчани.
У време мог босоножја љеб се пеко од целог зрна, оно што ви сад зовете интегрални, док се бјели љеб мјесијо само за празнике.
Тувим како е за мене и мог брата била неопишљива радос кад нам мама петком, то е бијо пијачни дан у Чачку, донесе пола сомуна.
Зато се за љеб вели да е насушни што ће рећи: нужни, свакодневни, брез ког се не може.
Он се сматро вјековима извором живота, Божјим даром, док се нису у овом нашем зловремју појавиле коекаке сумануте будалчине што булазне да е љеб нездрав, опасан, тобож извор болести.
Будибокснама.
Е те сумашедше ти је изгледа стигла она, у народу чувена, клетва: Љеб ти се огадијо!
Ко иг је клео није дангубијо.
Није, љеба ми и соли.
Њима се одбило од-срца све што е чисто, благочастиво, благословено, чедно.
Они не-маре за Бога, за ближњег, они се тетовирају, силиконирају, дрогирају, они блудниче, они газе закон Божји и Свето Предање, одају се содоми[ј]и.
Они се ругају свему што е свето. И слави. И прекади. И светињи брака. И светом причешћу…
Њима ни љеб није светиња.
Њима су, тамо њима, од свачег најважније паре кое иг воде право у амбис пропасти.
Веле да има и некије доктора и школаца кои коекад сетују коекога да не-јде љеб, споради линије.
Дабоксачувај.
Оно доправде није забадава Апостол реко: Говорећи да су мудри полуђеше.
Имаде светаца кои су пророковали да ће нам млоге невоље доћи од начитанијег људи.
Те „паметњаковиће“ не треба слушати.
У Светом Писму е казано да ћемо у зноју лица своега јести љеб насушни, док се не вратимо у земљу од кое је Сведржитељ сотворио праоца нашег Адама. Зато, вели, прах јеси и у прах ћеш се врнути да тамо сачекаш васкрсење мртвијег и живот будућега вјека.
– Боже, колко ми не размишљамо о важности хлеба.
– Па јесте ћери. Зато се од брезбожника може чути море коекакијег будалаштиња. Кад неког ђаво узме под свое он бого[х]ули, псуе све одреда, што пашче с маслом не би могло појсти. Псуе Бога, Сунце, љеб…
Имо сам прилике да чуем кад јадници псују сунце. Па сунце жарко; сунце калаисано; сунце љебово; сунце крваво…
Или бестиднике кад псују љеб; љеб крвави. Каже: љеб те појо. Онај други псуе љебарник. Трећи – крушну мрву. Четврти: ćеменку, ćеме и племе.
Дабоксачувај.
– Страшно.
– Тако говоре они кои се Бога не бое нит се људи стиде.
А побожан и благочестив човек знаде да Господ, преломивши љеб на Тајној Вечери, раздели га апостолима говорећи: Узмите, једите; ово е Тело Мое кое се дае за вас.
Премудри Соломон каже: Кои своју њиву ради, наситиће се љеба.
А Апостол одашиље посланицу заповједајући у име Господње: Ко неће да ради да не једе забадава љеб.
Још шиље заповес да се треба одвоити од оније што не живе по Предању, но животињаре неуредно, лењствујући.
Рад је спасоносан!
То е подвиг коим се угађа Богу. Радом богатимо душу нашу и тело држимо у чистоти и тако се ваљатно припремамо за живот вечни у Царству Господњем.
Јербо, доконе руке ђаво упосли и боз-тога доколичарење, беспослица, лингарање, интригарење, вођење аброва, траћење у-ништа времена кое нам је Бог дарово – вуче у смрад, у погибао, у пропас, у ду[х]овну смрт.
Нерадник је раслабљен, он је сатаријо ревнос и веру, јербо, знаш да е казано: Вера без дела е мртва, па е тиме онај кои не-дела, не-ради – ду[х]овни меит.
Нерадну иксану су широм отворена врата душе за улазак порока и гре[х]ова, за бављење узалуднијем пословима и он је себе дово на ивицу душеломља, до погибељи душе свое.
Бог нас је сотворијо по обличју Своему, дао нам разум да се угледамо на Сина Његовог, а јок да узалудно траћимо време и дате нам дарове.
Ćети се Приче о талантима.
Па јабогме.
Оне што су умложили таланте Господ по[х]ваљуе говорећи: Добри и верни слуго, у малом си био веран… уиђи у радос господара своега.
А онога што се није трудијо и није умложио дати му дар назива: Злим и лјењим слугом! И налаже: Узмите од њега талант и дајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме кои има даће се и претећи ће; а од онога кои нема – узеће се и оно што има. А некориснога слугу избаците у крајњу таму; нође ће бити плач и шкргут зуба.
Шта е главна порука ове приче?
Бог нам је дао дарове и од нас очекуе труд, увећање, усавршавање, умложавање дарова е да би уишли у радост Његову, у Божји одмор, кад се испуни време.
Јабогме.
Знаш како е казано у оној народној пјесми: Не може се царство задобити / на душеку све дуван пушећи.
Обрати пажњу, ћери:
И онај лењи слуга није лопов.
Он поштено враћа оно што е добијо, није укро ништа.
Али, али: није ништа ни урадио са добивеним даром!
Даклем, Богу није довољно да се „упреподобиш“ и да будеш само поштен а нерадан.
Јербо сам Господ рече: Неће уићи у Царство небеско онај кои говори Господе, Господе, но онај кои твори вољу Оца моега кои је на небесима.
А шта Бог ода-нас иште? Шта е Његова воља?
Бог од нас тражи и жели да види труд, рад, пожртвовање.
Тиме ћемо обезбедити све што нам треба, и претећиће нам.
И с тим ћемо моћи чинити добра дела. Моћићемо да спомогнемо потребите: да гладна наранимо, гола и боса ођенемо и обуемо, невољника под кров примимо и угостимо. А ако то биднемо чинили, дако би једног дана чули оне рјечи Господње из Еванђеља о страшном суду, што се чита месопусне неђеље [у]очи Часног поста, кад онима с десне стране говори: Одите благословени Оца мо[ј]ега; примите Царство које вам је припремљено од постања свјета. Јер огладњех, и дадосте ми д–едем; ожедњек, и напојисте ме; странац бијаг, и примисте ме; наг бијаг, и ођенусте ме; болестан бијаг, и поćетисте ме; у тамници бијаг, и дођосте ми.
Ćећаш се како га зачуђени праведници упиташе: Господе, када те виђесмо гладна, и наранисмо? Или жедна, и напоисмо? Кад ли те виђесмо странца, и примисмо? Или нага, и ођенусмо? Кад ли те виђесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?
А одговарајући Господ им каза: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мене учинисте.
Недо нам Бог да чуемо оно што говори онијем што су Му с лјеве стране, што не учињеше милосрђе невољнима: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугамаљ његовијем!
Имам војнак у торбици, саћу д-ишчепрљам, један свитак на ком је записата мисо Светог Јустина Ћелиског. Оћу да ти га подарим да га чуваш и носиш у срцу своему и да га предаш једног дана онима што ће јаком доћи за-тобом, ако Бог да.
Рекок Светог Јустина.
Нисам севијо: ја не знам дал ћу дочекати, ал ти сигурно оћеш, кад ће Бог пројавити да е он свети човек.
Еве ти овај свитак да га чуваш.
„Човек, створен од Бога, да из себе изгради малог бога по благодати, – бави се узалудним стварима!
Та зар то није лудо изигравање себе самог?
Та зар то није безумно одбацивање божанског смисла нашег људског живота, нашег људског бића?
Мрави, мрави, о мрави! похитајте и заузмите све катедре људских наука, и научите људе основној врлини живота, и она ће их због боголикости душе њихове уврстити међу анђеле Божје, као што је вас начинио беспрекорним сарадницима Божјим.
Пчеле, пчеле, о пчеле! улетите у душе лењиваца и изројите у њима неуморне силе радилице, да би и они, угледајући се на вас, ревносно испуњавали Еванђеље Божје о раду.
Ко је безуман у роду људском?
Онај који олако узима душу своју, душу која му је дата за божанску вечност. А то је, на првом месту, лењивац, сваки лењивац.
Лењивче, отиди к мравима! отиди к пчелама! и научи се од њих озбиљном схватању живота и света, и свога постојања у свету. Похитај, док твоја лењост није одгајила душегубне пороке, који душу строваљују у вечну погибао.
Али једно знај: кроз твоју лењост ради онај који је највећи непријатељ твоје душе – ђаво. Не допусти му да ти душу претвори у радионицу душеубилачких порока и страсти...
Лењост, нерад је смрт душе; васкрсни ти који спаваш душом у гнојавом наручју лењости, и обасјаће те Христос. А васкрснућеш, ако примораш себе на рад, на рад у име Господа Христа, који ти је и дао руке да би њима радио, и ум да би њиме мудро умовао, и очи да би њима пут прави видео.
Чим примораш себе на то основно, почетно добро, теби ће дотрчати у помоћ нада, носећи у себи ревност, и ти ћеш убрзо заволети рад, и трудољубље ће постати твоја пријатна и мила мука, корисна и спасоносна.
Тако радећи, ти ћеш испунити заповест Господњу о новом, богочовечанском начину живота, поретку живота, живота по светом предању.“
Ет, наши стари су ђецу од малиг ногу учили раду. Чим ђеца проодају они су иг упошљавали. Да не-лендују, да не доколичаре, јербо су знали да доконе руке ома ђаво узме под свое.
А они су, Бог да им подари рајско насеље, радили дан – ноћ.
Ко челе.
Ко мрави.
Никад нисам виђо мог оца ни мајку да доколиче.
И кад је празник кад се не-ради у-пољу они су ишли цркви, брисали пут поред авлије брезовом метлом, ишли да обиђу каког болесника, носили неке мардице сиротињи и коешта.
Старински народ је тако живљо.
Рад је бијо њина радос и задовољство.
Они су уживали у послу до потоњег изиханија.
Моја покојна баба Драгиња е нацјепала дрва на дрвљанику у-башчи, натоварила пуно наруче и поњела у-кућу. Није стигла до шпорета. На прагу е испуштила дрва и тујнак окончала живот свој.
Јадна тета Олга е у дубокој старости поњела сплачине д-изручи свињама. Ал није стигла до корита у обору, но е спуштила сплачиру според шимшира, ćела на-траву нојнак у авли[ј]и и изданула.
Мој чича Милош је бијо пословођа у вабрици и тамо е изјутра распоредијо раднике на послове и кад је све то обавијо преставијо се нође на радном месту.
Мој весели тајо е поранијо у разасвит и прије но што е сунце грануло очистијо шталу, положијо стоци сјена, пуштијо кокошке и бацијо им жита, наранијо свиње и поћеро овце под Ридове у пашњак и нојна, ђе смо му сподигли онај споменичак на ком пише да е туј радећи испуштијо душу, отишо Богу на истину.
Ет, тако су живљели и радећи умирали наши преци.
Тежили су д-испуне вољу Божју.
Ја веруем да су тим поштенијем радом угодили Богу, испунили Закон Његов и да се сад налазе, Божјом Милошћу, з десне стране славе Његове.
Не дај Боже да неко кончину дочека у бого[х]уљењу, гордости, среброљубљу, зависти, преједању, злопамћењу, доколичећи и лењствујући, пијанчећи, коцкајући, блудничећи, гатајући, кинђурећи се, модирајући се, шминкајући се, гледајући и слушајући саблазне бљувотине, тетовирајући се, оговарајући.
Зато, благо мене, и ти се труди и бори: учи, ради и радећи спашавај душицу своју.
И томе учи оне што ће, ако Бог драги даде, доћи изате.
– Хвала ти тата.
– Богу фала, ћери моја.
Заговорисмо се. Умал да заборавим да ти даднем парицу за сладолед.
– Хвала и за то, али још ти више хвала што си ми испричао ову причу о хлебу и раду.
Никад то нећу заборавити!
И хвала што си ми подарио овај свитак са поуком, чуваћу га заувек.
– Пази ћери, то што си казла ти дође ко нека врста завета.
Бог је ćедок шта си обећала.
Труди се да то испуниш.
Јербо није џаба казано да се во за рогове везуе а иксан за- рјеч.
– Тата често сам и од чиче чула тај израз: Бог ми је сведок.
– Бог све види и све чуе. Он зна и шта ми мислимо а јадно ти шта зборимо или шта радимо.
У народу се Бог као Сотворитељ и Сведржитељ на млого-млого начина спомиње.
– Како мислиш на много начина?
– Пођеко имадијаше обичај да каже: Бог те молово. Ко јуче да е било кад сам чуо да старци разговарају међ-собом па покојни Богдан вели: Кад оне гладне године наста бежљебица, надничило се за кило брашна, Бок те молово сами.
Неком је уз-рјеч Бок те мазо. Викаше једне прилике течо Илија: Штага оваца имаду они Маћанци, бок те мазо, бјели се цело брдо изнад њинијег кућа.
Неком баста, кад оће нешто важно д-упита, да рекне: Тако ти Бога јел било то и то?
Кад се сретиш с неким, на путу, каже се: Помаже Бог! или Помоз Бог! – а овај ће одговарити: Бог ти помого!
Кад се наздравља неком каже се: Здрав си! А онај одговара: Од-Бога ти здравље!
Имадијаше обичај баба Вујана да рекне: Бог с тобом дјете, зар сте и ту будалаштињу да е човек од мајмуна посто чули од ваше учитељице?
Често сам од старинског народа чуо кад кажу: Богме батина е из раја изишла, јербо није џабе казано ко жалипрут, мрзи синасвоега, а ко га љуби, кара га за времена.
Једне прилике чук како се Емилија јадаше Драгослави: Кукуј мене идобога шта пусти порадисмо, удадосмо оно дјете у брезбожну кућу.
Обичавали су пођекад да благосиљају па ће речи: Бог ти дао свако добро. А овај ће орадошћен казти: Дај Боже.
Побожни људи нису веровали у себе но у Бога па су говорили урадићемо то и то ако Бог да. А присутни ће рећи: Даће мили Бог.
Кад се моли иксан ће рећи: Господе помилуј! или: Помози Боже!
Кад се неком нешто догоди ма било и тужно или штетно – комшија ил својак ће га тешити говорећи: Божја е то воља, Он зна што е тако морало да бидне, јербо ништа не-мож да се збуде брез Његове воље или допуштења.
Кад испане нешто пајатли, обично се каже: Богом дано.
За просјака ил мај каког јадничка се каже да е убожјак.
За имућног да е богат,
За искреног верника се говори да е: побожан, богобојажљив, Божји човек.
А за бахатог: Тај се Бога не боји нит се од људи стиди. Или: Тај не зна за Бога.
Богобојажљиви људи ће често рећи: Вала Богу за све! Валим те Боже! Бог те виђо!
А имадијагу обичај да кажу: За име Бога. Једне прилике чук кад Милорад каже Владу: Што мучимо волове у овом сајману, за име Бога, зовни Сава да нам ишчетвори.
Кад се пођеко обраћа неком иштући нешто што му е млого нужно рећи ће: Молим те ко Бога. Или: Кумим те богом. Или: Тако ти Бога.
Кад се моли за покојнике говори се: Бог да им душу прости!
Кад неком пожеле добру годину ил каку радос, тај би одговоријо: Из твоиг уста у Божје уво.
Кад му се отргне те изговори нешто неприлично, рећи ће: Боже прости.
Кад није сигуран како би требало он ће рећи: Бога питај.
Бивало е пођекад да неко неком прјети за-нешто па ће рећи: Казниће те Бог; Убијо те Бог; Убиће Бога у тебе; Кад те пртуре кроз апсану ни Бог ти неће помоћи; Бог ће ти бити Судија; Немо мислити да е Бог мачка да огребе они час, ал знај добро да казна Његова стиже за неваљалство кад тад, ома ил тамонаке до седмог кољена; И Бог је одањ диго руке; Они ће њему показати његовога Бога; Само га Бог и батина могу излјечити од намћорлука.
Кад јемче нешто бивало им уз-рјеч да рекну: Богами; Кунем ти се Богом живим; Ако није вако било, ко што рекок, убијо ме Бог.
А могло се чути од старинског народа кад је забринут због неког поступка или каке будалаштиње: будибокснама. Тако е покојни ђедо Сретен говоријо: Шта дође време, отеше наком домаћину нолику имовину и сад ова гологузија ражње сву њину замуку, коју е стицало седам кољена, будибокснама.
А кад је нека неваљалштина бивала говорили су: дабоксачувај. Тувим кад се покојна Лика јадала баби Драгињи: Нестануло, сејице моја, оне сложности, оне пажње, оног цењења, све се изокренуло и изопачило, сад знаду ко е отац и ђед керадма што иг, далеко било, држе по-кућама, а да иг питаш како им се звао прађед ни да бекну – дабоксачувај и саклони.
А за неког ко живи у какој забити каже се да живи Богу иза леђа. Или: Богу иза ногу.
Кад није сигуран да одговори на питање каже: Бога питај. Или: Бог зна.
Кад неко иште савет, мудар човек би реко: Само се ти труди, запни колко мош, Бог ће те научити.
А имали су ваздан узречица: Богами тако и тако е било; Богати дјете шта то вантазираш; Забога жено шта ти би те не-посоли ручак; Побогу брате што се обрука…
А ништации брезбожници су, Боже прости, псовали Бога. Е те погањштине ти не смијем рећи јербо е казано да ће се за сваку ружну рјеч дати одговор на Страшном Суду.
Има један поганоусти владика кои има обичај да рекне: „До-зла-бога“. Бог, кои је давалац добара, нек му опрости то његово лупетање.
Млоги кумови су новорођеној ђеци давали имена која у себе имају ćећање на Бога. Ја сам знао млого старинског народа из мог завичаја кои су имали така имена. Коно да иг гледам премда су се млоги преселили у вечнос. Знао сам Богдана, Богића, Богоја, Богољуба, Богосава, Богослава, Бошка, Божа, Божидара.
– А јел имало таквих женских имена? Ја сам упознала једну тету Божану.
– Имало е и женскиг имена кошто су Богдана, Богданка, Богослава, Божица, Божидарка, Божинка.
И на споменима кое је родбина сподизала свим усопшима често се, виђећеш после кад одемо на-гробље, Бог спомиње.
Виђећеш да на спомену твое прабабе Драгиње коио је она с кућанима сподигла свом мужу и себе за живота пише: Доћиће дан и мом животу крај па ако заслужим душа ће у рај кад Бог рече, Његово је прече.
Но, заговорисмо се млого.
Еве ти паре, тркни у дућан те купи сладолед, тамљан и тријес свјећа, па д-идемо диље, с Божјом помоћи.
– Оћу тале, што би ти рекао: Хлеба ми и соли.
– Ако ћемо право казти, ја би реко: Љеба ми и соли!
РЕЧИ НА УВОРУ
А
абаџија ‘кројач одела од сукна (абе)’.
аброноша м/ж ‘разносач гласина, аброва’.
алапљив алапљива –о ‘прождрљив’.
амбар м ‘дрвена зграда, остава за зрнасту храну’.
амбис м ‘бездан, понор провалија’.
апсана -ане ж ‘просторија за затворенике, затвор’.
астал -ала м ‘сто’.
Б
бастати –а (не)св ‘бити вешт, умешан, вичан; моћи (нешто)’.
безљебица / бежљебица `несташица брашна`.
бичкија ж ‘врста ручне тестере’.
бљувотина ж ‘неприлична прича, од које се честит човек мора постидети’.
бљутаво / бљутко -а -о ‘неукусан, непријатан’.
боговетни-а -о ‘сав, сваки, цео’.
бојаџиница ж ‘радња, радионица у којој се боји пређа, опредена вуна’.
босоножје с ‘»босоного« детињство’; босоног -онога -о ‘који је бос, без обуће’.
брада ж анат ‘свила на врху кукурузног клипа’.
будибокснама ‘израз забринутости због неразумног поступка; нека би Бог био са нама’.
булазнити булазним несв ‘причати без везе, неповезано’.
буљити `глупаво гледати, пиљити, дуго безвезно гледати`.
В
ваздан прил ‘цео дан, од јутра до мрака’.
вакат вакта м ‘време, прави моменат да се нешто уради’.
вакултет `велика школа, факултет`
ваљалица ж‘грађевина на реци у којој се ваља сукно’.
ваљатан -тна-о1.‘ваљан, вредан, марљив’; 2. прил. ‘ваљано, баш како треба’.
везијоц м ‘особа која везује снопове при жетви’.
величачки / велички -а -о ‘велики, огроман, голем’.
вијати-ем несв ‘одвајати плеву и прљавштину од зрна жита, пасуља’.
вијук `фијук`.
влачити влачим несв 1. ‘дрљати, равнати ораницу дрљачом’; 2. ‘чешљати вуну у вуновлачари’.
војнак /вође /вођенак прил ‘овде, на овом месту, у овом крају’.
врећа ж ‘џак изаткан од кострети за чување или превоз жита’.
врнути(се) врнем (се) св ‘вратити (се)’.
меит меита м ‘покојник’.
вруна 1. ‘рерна на шпорету’ 2. ‘пећ, зидана хлебна фуруна’.
вршај / вршидба ж ‘одвајање зрна пшенице од сламе и плеве’.
Г
глати глам несв ‘гледати’.
голем `велик`.
готован-ана м‘нерадник, ленштина’.
грањушце -а с ‘ситно грање’.
грота / греота гроте -оте ж ‘грехота’.
грунути -нем св ‘учинити нешто снажно, изненада’.
гувно с ‘место на коме се вршу стрна жита и млати пасуљ’.
Д
дабоксачувај `израз којим се означава нешто што је непожељно, нека би Бог сачуво од тога зла`.
д-едемо `да једемо`.
диље прил ‘даље’
добриша м ‘мушкарац добре душе, честит’.
доколичар м‘докон, беспослен човек, беспосличар’.
доспити / доспети -им /-ијем св 1. ‘наћи погодан тренутак, улучити прилику’; 2. ‘стасати’.
дрвљаник-ика м ‘место на коме се налазе и припремају дрва за ложење’.
дрљача ж ‘направа за равнање и ситњење узоране земље’.
дрндара ж ‘вуновлачара’.
дунђер м ‘мајстор који обрађује дрво при изради грађевина, тесар’.
дућан -ана м ‘продавница’.
душеломље с `упропашћавање душа`
Ђ
ђавоиман -а -о ‘који поступа нечасно и ненормално, којег је ђаво обрлатио’.
ђенути ‘слагати снопове или сено око коца`.
жђенути `завршити посао око слагања сена или снопова`.
ђенути се `ићи некуд, тражити склониште, уточиште’.
ђерам ђерма м ‘покретно дрво на бунару за које је привезана кофа којом се вади вода’.
ђубрели `добро нађубрена земља`.
ђувегија м 1. ‘младожења’; 2. ‘ожењен млад човек, супруг’.
Ж
жђенути `завршити посао око слагања сена или снопова, пођенути крстине, стогове, сена`
животињарити`животарити, једва састављати крај с крајем`
З
замука ж ‘муком стечено (имање, иметак)’.
запретати-тем св 1. ‘прекрити жар пепелом да би се сачувао’. 2. ‘ставити нешто у црепуљу или под сач, па загрнути жаром на огњишту да се пече’.
заранак -анка м ‘време пред залазак сунца’.
згорети се -и се св ‘потпуно прегорети, сатрунути (о ђубрету)’.
земајле прил ‘некада, давно’.
И
ижњедрити ижњедрим св ‘створити, измислити’.
ижњети изнесем св ‘изнети’.
изате `иза тебе`.
иксан -ана м ‘људско биће, човек’.
испотекар прил ‘испочетка, поново’.
итати итам несв ‘хитати, журити’.
ицјепкати-ам св ‘иситнити потпалу’
ишчапрљати -ам св ‘ишчепркати, пронаћи нешто’.
ишчетворити ‘извући терет помоћу два упрегнута пара волова`.
Ј
јабогме ‘дабогме, него шта’.
јаком прил непром ‘тек, чим’.
једар једра -о ‘здрав, напредан’.
јопет прил ‘опет, поново’.
К
канате `горњи део запрежних кола начињен од дасака`
карлица ж ‘дрвена посуда за разливање млека ради кајмачења или мешења хлеба’.
квареж ж ‘поквареност’.
кеџити -им несв `преносно од: ухватити клис у игри клиса и машке’
кладара `попрјеко тестере које се вуче удвоје`.
ковачница ж ‘ковачка радионица’.
ково `као`
коекакијег `које каквих, разних`.
комендијање с гл. им. ‘причање шаљивих прича, шегачење’.
комишијоци `који комишају кукуруз`.
копања ж ‘дрвена посуда (шавањ, чабар, карлица, корито)’
котобањ -ања ‘велика корпа плетена од прућа са два рукохвата (увета)’.
купа ж ‘усправно саденути снопови кукурузовине’
Л
ладолеж 1. ‘ленштина, нерадник’; 2. бот ‘цветна пузавица’.
лазина ж ‘место у њиви пропуштено при ручном сејању’.
лезиљебовић м ‘нерадник, ленштина’.
лендовати `ленствовати, дангубити`.
ленчарити `беспосличити`
лингарати / лињгарати ‘скитати, беспосличити’.
лопар -ара м ‘дрвена лопата са дршком’.
лотре ж мн ‘странице на запрежним колима налик на мердевине’.
Љ
љетина / летина `плодови са имања у једној години, годишњи урод`.
М
манисати -шем ‘наћи, налазити ману, недостатак’.
маом прил ‘махом, најчешће, претежно’.
мардица (дем од марда) ж ‘разне потрепштине, роба, намирнице’.
менкиц / менко /мено прил ‘мало, малкице’.
мешто предл ‘место, уместо’.
мимогред прил ‘успутно, уједно, узгредно’.
млада ж 1. ‘девојка на дан удаје, невеста’; 2. ‘млада, тек удата жена’.
младина-ине ж ‘време младог месеца’.
млађарија ж зб ‘омладина, младе особе, младеж’.
мочило с ‘бара у којој се потапала (мочила) почупана конопља’
муруз муруза м ‘кукуруз, клип кукуруза`.
мурузница ж ‘хлеб од кукурузног брашна’.
мушема-еме ж ‘простирка од непромочивог материјала која се ставља у канате кад се вуче грожђе, церада’.
Н
наćецкати `ситно исећи, иситнити каквим оштривом`.
навасати -шем св ‘набавити, прибавити, снабдети се’.
навора ж ‘освећени хлеб, нафора’.
надомештити `надокнадити, заменити`.
нажањ нажња м ‘руковед пожњевеног жита’.
накрпити -им св ‘надокнадити’.
налога ж ‘навала, гужва, ред у коме се чека да се обави неки посао’.
налуњити се налуњи[м] св ‘наоблачити се, намрачити се’
наминути наминем св ‘навратити, свратити, наићи’.
наћвар -ара м ‘дрвено спремиште у коме стоји брашно’.
недотаван -вна -о ‘умно неспособан’
незајажљив -ажљива -о ‘коме никад није доста, халапљив, незасит’.
неопишљиво `које се не може описати,неописиво`.
нојнак / нојна прил ‘онде’.
нолико прил ‘онолико’.
О
обличје `обрис, лик`.
обнићи /обникнути ‘лепо нићи, изнићи’.
огњиште с ‘ватриште, место у кући где се ложи ватра`.
огрезнути-не[м] св 1. ‘загазити у неваљалство (корупцију, безакоње)’. 2. ‘бити потопљен, замочен у течност’;
оданле прил ‘оданде’.
одćецати се 1. `заметати плод (о кукурузу)`; 2. `одрезати`.
одањ `од њега`
одвркнути ` нем св ‘одрасти, ојачати`
одзноити одзноим св ‘поштено зарадити у зноју лица свога’.
ођенути (се) -нем се ‘оденути (се), обући одело’.
окадити окадим св ‘одимити просторије тамјаном’.
окишати се окиша се (не)св ‘ући у кишни период, учестати са кишом’.
околиш `околина, средина у којој се налази или живи`.
олајле прил ‘олако’.
ома прил ‘одмах’.
оплазати-ам св ‘немаром не засејати део њиве, направити пропуст у неком послу’.
опричати опричам св ‘испричати’.
орно `подесно за сетву, обраду (о земљишту)`.
отргнути -нем св ‘нагло одвојити од нечега, измаћи контроли`.
П
„паметњаковић“ пеј `школован без здраворазумља`.
пинтор м ‘мајстор који прави бурад и каце од дрвета’.
пландовати -уем несв ‘налазити се у хладу у време дневне жеге’.
погача ж ‘пшенични хлеб’.
погибељ ж‘изложеност несрећи, пропасти’
полаганчиц прил ‘полако, споро’.
помено `по мало`.
постат ж ‘део њиве који се заузме када се жање или копа’.
поткивачница ж ‘радионица у којој се поткивају волови и коњи’.
пракљача ж ‘даска са рукохватом за прање рубља лупањем’.
презалогаити (се) -огаим (се) св ‘појести мало, на брзину’.
прекада ж ‘чин прекађивања обредног колача’.
прекађивати ‘сечење славског колача, освећење славског жита; издавање подушја, парастоси’.
прируђети -ди св ‘просушити се на сунцу (о земљи)’.
прјеćек / пресек м ‘преграда у амбару, сандук за жито’.
прокиснути прокисне св 1. ‘узљутити се, покварити се (о јелу)’; 2. ‘почети прокишњавати (о лошем крову)`.
просвора `просфора, квасни хлеб кружног облика који се користи се при служењу литургије у православној цркви`.
просидба ж ‘понуда брака девојци, прошевина’.
Р
рабош м ‘комад дрвета на коме се зарезима, цртама бележе дуговања и потраживања’.
разбој м 1. ‘направа за ткање’; 2. ‘рам уздужне тестере’.
разњети / ражњети `разнети, опустошити`.
раскалашан -шна -о ‘расипан, немаран’.
распудити распуди[м] св ‘растерати’.
ремен / ременик `каиш (о вршалици)`.
рудица ж ‘предиво, испредена вуна’.
руковед ж ‘руковет, количина пожњевеног жита која се може обухватити шаком’.
руо / руво с ‘девојачка спрема, рухо’.
С
саблазан `раскалашан, срамотан, саблажњив, нечастан, развратан, бестидан`. саблазнити `навести на грех, поступком морално кварити`.
саденак / саденаке / саднак прил‘сада’.
сајман сајмана м ‘непроходан терен’.
салаш м ‘грађевина оплетена прућем за смештај и сушење кукуруза у клипу’.
саплитати се `заврзивати се за нешто, најчешће у мраку, бездану`.
сатарити сатарим св ‘изгубити’.
свитац м зоол ‘инсекат која се појављује кад зри пшеница светлећи ноћу треперавом светлошћу`.
себица ж ‘непрепечена ракија, мека (10–12 гради)’.
сетовати -уем несв ‘саветовати’.
скрџумати се -ам се св ‘сломатати се, претурити се’.
собра ж ‘трпеза, постављен сто са јелом, софра’.
солило с ‘место на коме се стоци даје со’.
сомун -уна м ‘куповни хлеб, бели пшенични хлеб, векна’.
сотворити сотворим св ‘створити’.
сплеткарош `који води интриге`.
сподићи ‘подићи, одгајити’.
спомоћи спомогнем св ‘помоћи’.
споради предл ‘због, ради (нечега)`.
стог стога м ‘сено или пшеница саденути на кружној основи око коца, стожера’.
страовати `страховати, стрепети, плашити се`.
суманут -а -о `који је без ума`.
сумашедши ‘који је сишао с ума’.
сутон м ‘сумрак’.
Ć
ćеђети `седети`.
Ттамљан тамљана м ‘тамјан, миришљава смола која се употребљава приликом кађења’.
тандркати `правити велику буку`.
тестере-ерета с ‘алатка за стругање дрвета, тестера, пила разних облика и величина. ручно (себевук), попрјеко, бичкија (канавлија), уздужно)`.
тишљер тишљера м ‘столар’.
траћити -им несв ‘улудогубити (време, новац, имање)’.
тркнути тркнем св ‘отрчати по нешто’.
трлица ж ‘направа којом се одваја дрвенасти део конопље од нити`.
трњина ж бот ‘врста дивљег плода изразито црне боје`.
труд м бот ‘гљива која се, просушена, употребљава за паљење ватре кресивом’.
тувити тувим несв ‘памтити, сећати се, држати у памети’.
тујнак / туј / тујна прил ‘ту, на том месту’.
тумарати-ам несв ‘кретати се без циља, лутати, ићи по мраку’.
турити `метнути, ставити, поставити`.
Ћ
ћепаница ж ‘цепаница’.
У
уćев м ‘оно што је засејано: житарице, поврће, усев’.
уже ужета с а. ‘упреден прут или стабљике стрног жита у који се везују снопови’; б. ‘конопац’.
узјогунити се -огуним св ‘успротивити се, држати се нечег неодступно’
уићи уиђем св ‘ући’.
ујам ујма м ‘плаћање у натури за учињену услугу’.
упреподобити се -одобим се св ‘укрутити се, покушати се представити у лепшем светлу него што стварно јесте’.
уранак уранка м ‘време пред излазак сунца, рано устајање’.
урнисати -шем св ‘уништити, растурити, разорити’.
учињети `учинити, обавити, остварити`.
Ц
црепуља ж ‘земљана посуда за печење хлеба, јела на огњишту’.
Ч
чакмак чакмака м ‘кресиво, огњило, оцило који ударом у белутак камен произбоди искру која падом на труд даје жишку’.
чакнут -а -о ‘ментално начет, луцкаст’.
чељаде -ета с ‘особа, људска јединка, члан породице’.
Џ
џаба / џабе прил ‘бесплатно, без накнаде’.
џада ж ‘друм, покалдрмљен пут’.
џемат -ата м ‘заселак’.
Ш
штуро штура -о ‘рђав, усушен, који није једар’.
штага`много`.
шубер м а. ‘мала вратанца кроз која се избацује ђубре из штале’. б. ‘капак на таваници’.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 