Судиће нам траве које нисмо стопалима дотакли,

судбине људи које смо заобишли, путеви чије крајеве

не састависмо као руке

драгој око паса,

судиће нам суд о коме ништа нисмо знали.

.

Све што нам се нудило а нисмо умели да заволимо,

муње које смо хватали као лептире

и претварали  у оружје,

судиће нам камен из чије смо умности

цедили енергију да би га уништили, цвет кога смо

душом охлађеном у плоче

пресовали, судиће нам ваздух

који смо злоупотребили, љубави

које не пробудисмо;

судиће нам судом неписаног слова,

 ал’ тако да од тога више смемо

него што можемо!

.

И то ће бити казна, природа каква јесте кад је човек

изравна са отуђењем да би се продужио

до предела

који му не припада.

Окупиће се све чега смо се одрекли,

што смо уз пут као сувишне ствари одбацивали

да бисмо пре стигли.

.

Окупиће се један чудан, непознат свет

и гледати не схватајући,

шта чинимо

осудом страшном ослобођени

граница и покуде.

Фото 1,2: Из фототеке Србског Журнала

Фото:Лабуд: Википедија

Лабудови на језеру

дарежљивим очима

привлаче воду,

кљуновима

обликују срце,

самосвојни и слични,

крхки и јаки,

у одласку,

у повратку,

у једној капи

језерске воде.

Фото: Гаврило Принцип; Википедија

Они, би да, њега, зову терористом…!?,
који за слободу, рода, живот даде,
вођен правдољубивошћу и љубављу чистом,
како то хероји, митски, само раде…

Лисци и jазавци би да вуку суде…!?
Биједни лешинари, орлу да се цере…!?
Кукавци, што једва спадају у људе,
да се с надчовјеком пореде и мјере…!?

С презименом Принцип, именом Гаврило,
слиједећи Гаврила, Бож’јег Арханђела,
од виших сила, суђено му било
да се роди само за велика дјела.

Како је слобода дата нам од Бога,
тако на слободу свако има право.
Како осуђиват’ можемо некога
ко је ланце ропства скидат’ покушав’о?

Принципу је принцип био да се бори
за част, достојанство рода и слободу
и да бољи живот свом народу створи.
Србину је слобода у генетском коду!

К’о Арханђел Гаврило, што носи мач правде,
осјећ’о је позиве храбрих прадједова,
да отјера туђинског владара одавде,
да скине са Срба срамоту окова.

И сад би ти, исти, који се дрзнуше
Србима на превару да окове ставе,
хтјели још и истину о њему да сруше…!?,
али се хероји, док је свијета, славе!

Фото: Свети Арханђел Гаврило;Википедија

Фото: Фототека Србског Журнала

Не тражим оно што не налазим…
Ипак, схватам оно што не желим да схватим
Мислим углавном о немишљеним стварима:
у незамисливо ми отиче време.
.
Почињем тамо где је све већ завршено.
Завршавам тамо где није ни почело.
Враћам се а да никуд нисам ни отишао.
Циљам у срца људи који га немају…
Погађам у мете које нису моје…
.
И сумњам
сумњам у незамисливо:
давим се у сувом зраку.

Фото: Светица В – Купиндо; Википедија

Не жали кад плачем божанствена жено

Нек ми се плач сада грозно свети

И нек кидам себе због мушког мекуштва

Због речи безвредне жеља похлепних

.

Ја грцам у болу чврсто стежем чело

Од стида се распадам свесно с муком

У мени је воља умрла одавно

Срце ти ишчупа безбожничком руком

.

Сад потпуно свестан ироније моћи

У самоћи чекам да твој лик прасне

У сопственој немоћи сит живота

оплакујем живот и љубав што гасне

.

За мене си била велико откриће

Не разумем зашто срце беше глуво

И пред светом затворено око

Од истога постаде очајно и сиво

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Руб од постојања, поруб од живота,

истинских врлина јунаци уморни.

Kуд год кренеш стрмо, трње и голгота,

безакоње и лаж не ходају боси.

.

Неправде и раскол, расцеп наше земље,

отимање Светог, укор за доброту.

У цветници бисер, понико из мемле,

из праха пепела родиће лепоту.

.

Јер крај није био, нити може бити,

свршетак етапе, почетак је стазе.

Поколења нова, старом славом кити,

унуци стопама Срб – предака газе.

.

Не поклекну момче, ни девојче мило.

Не покори неман белокрилу птицу!

Не може се царство зарадити силом…

Небеско је вазда било за добрицу!

Фото: Фототека Србског журнала

осам зрна греха на стази до раја
остављаш за собом док се клањаш зори
све те враћа трагу исконског бескраја
док ти наслут бездна у венама гори

раздробљена ватра сагорева бурно
пепелу се јутра не надаш ни сада
урањаш у снове нежељено журно
и у распеваност већ знаних балада

бела тама страсти поново нас спаја
и под небом љеска месечев ноктурно
усне спаситељне ништа не раздваја

свечано у души и навек мамурно
и док птице зобају знакове са стазе
наше сенке двери рајске обилазе

Фото:Фототека Србског Журнала

Никада нисам снове сањала до краја,

никада нисам мислила

да ћу бити испред врата Раја.

Све до данас, нисам знала

шта је самоспознаја!

Нисам маштала,

ни ти сам издаје опраштала.

Нисам се двоумила,

ни ти сам бирала,

само сам по души својој

мелодију сопствене спознаје

и искуства свирала.

Можда сам често у пропаст срљала,

по незнању свести, шкрабала и шврљала.

Душу заблудама прљала

-али то сам ја.

Ни права ни погрешна.

Кад – кад сам се нервирала,

али никада нисам

мисли мраком депримирала.

Једноставно сам,

онако како умем

у сваком тренутку,

сопственом светлошћу сијала!

Фото: Драган Симовић, песник; Википедија

Шта је Песништво?

Песништво је Посвећење.

Песништво је Вера.

Песништво је Стварање.

Песништво је Љубав.

Шта је Песничко Певање?

Песничко Певање је Пут Навише, Пут ка Светлости;

Песничко Певање је Живот са Сврхом и Смислом.

Чему Певање у овом времену свих времена?

За кога ствараш Песме своје?

И ко још чита Певање Песника Румених Облака?

Тако ме питају људи од овога света, земаљски мудраци који су убеђени да све најбоље знају.

А ја им одговарам:

Певање у овом времену, уистини, једнако је Певању свих минулих и свих будућих времена. Сва минула и будућа времена, гле! стају у ово време, које ви називате временом свихвремена.

Песме стварам за сродне душе из свих векова и свих различних светова;

стварам за оне што су били и за оне што ће снова бити;

стварам још и за бића у далеким звезданим јатима, за она тајинствена бића с којима сам ја одувек и заувек једноједнијато у Једноме.

Песништво читају сва она  божанска бића којима је Певање, као и мени, Посвећење и Живот;

то су оне божанске душе којима је једнако певати и живети,  илити певати и умирати!

 Сада вам је ваљда јасно, и разјасно, да сам Све То – Ја Сам!

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Песник Ђура Јакшић; Википедија

Падајте, браћо! Плин’те у крви!
Остав’те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!

Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина…

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!…

Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако — ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?

Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз’те ви!
Та није л’ грешно, није ли грозно —
Крв деце ваше гледамо ми!…

А где је помоћ, ил’ суза братска?
Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог!”?…
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља бог!…

Ал’ опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал’ не да ђаво… ил’ не да бог!