Да није контраста не бих знала Да волим пут, сваки корак И кад је живот горак Када ме плаши и свуда је тама И осећам се потпуно сама Позива ме да се сетим Да престанем да стрепим И када ме сенка јури Значи да негде цури Изгубило се усмерење Јавило се узнемирење Тражи да се знаци прате Они увек знају да те врате Правац је један а путева много има Па ако је зима, стеже и боли Тај те пут сигурно не воли Треба да се запиташ Чему сада да се вратиш . У похлепи жеља срце залута Једноставно скрене са пута Очекивање је главни знак Да ти је на очи пао мрак . Сваку вредност заборављаш Само би да узимаш Тада срећа нестаје Нешто увек недостаје . Није важно колико си одмакао Колико си суза проплакао На сваком раскршћу Он те чека Као табла нека Тако стоји, и док благослове броји Каже ти: Кад ти нешто јако фали Ти се само захвали Затвори очи и дубоко удахни Онда се себи са пута макни Указаће ти се лепота овог света Осетићеш мирис цвета Чућеш песму птица Видећеш светло свица Знаћеш да си на правом путу Јер си заборавио жељу круту . Сада знаш колико много имаш да даш
* * *
Владан Пантелић: Јелена Ђурић
Јелена Ђурић је рођена у источној Србији. Од своје седамнаесте године живи у Италији. На Филолошком факултету у Трсту дипломирала је стране језике и књижевност, али то није постала њена професија. Бавила се разним пословима – кувањем веганске и вегетаријанске хране, спелеологијом, кошарком. Живот јој се почео испуњавати када је открила астрологију. . Астролошки језик се показао као добар водич за разумевање дубљих истина које су је привлачиле, истина о природи човека и света. Дакле, астрологију је доживела као почетак, зарон, у безконачно пространство невидљивог. . Јелена лако и отворено изражава себе речима. Воли људе, животиње, биљке, минерале, све штоје живо, а жива је комплетна Божија творевина. . Недавно је почела да пише поезију. “Откачила се.“ Пише лако и брзо, пише на србском и италијанском језику. Кроз њену поезију, а поезија најбоље открива човека, она даје савете, подучава. И тек ће се видети, кроз њену поезију, колика је мудрица…
Мени је срећа кад су ми деца срећна и мој домаћин здрав, весео, вредан. Мени је срећа кад мачак крај огњишта преде и хлеб мирише мек, златно жут … . Мени је срећа кад кћер, снаха и свака жена рађа и земља кад рађа. Дечица се смеју, граје и скачу. Срећа ми је кад се пшеница заталаса и кад је жњеју. . Срећа ми је кад сватови друмовима пролазе и годишња доба долазе. Кад родитељи старе у миру, по реду одлазе. . Моја је срећа њихова срећа. Моја је срећа наша срећа и кућа пуна гостију. И славе кад се славе и не престају. . Моја су срећа амбари пуни, јабуке родне и њиве плодне. Путеви цели што свугде воде .. И живот у граду, сви у раду. . Мени је срећа трпеза пуна. Агапе што незване и зване гости .. Срећа ми је даривањње, одрицање и давање, и кад богати пости .. . Моја је срећа и туђа срећа, љубав, топлина и разумевање. Моја је срећа свако знање што доноси благостање .. . Мени је срећа кад зором раном сунце заруди на истоку .. Кад птица пој призове успомене од лане и сети ма на детиње успомене давне .. . Срећа ми је кад суза склизне, Срце удара као бубањ луд. Срећа ми је што с другим живот делим, што љубав границе прави и од ње даље немам куд .. . Моја је срећа ваша срећа, што делимо добро и зло. Што живот је уз мене О кад се помера тло. . Мени је срећа истина, љубав, вера у Бога и још штојешто .. Мени су срећа ливаде, шуме, брда, језера, реке и небо .. . Моја је срећа највећа срећа кад је у дому све здраво и весело.
У оно праисконо време, у време тајинства и девичанства, људи су обитавали и живели у Природи. Они су се звали Праисконцима, Горштацима, Правасељенцима. Живели су сагласно и саобразно са Природом, били су једно битије и једно суштаство са свим бићима што у Природи бивствују! Следили су сунчеву осу, божанску усправницу, низводећи Небо на Земљу, и узводећи Земљу пут Неба. Они који су силазили у низине и подизали утврде и градове, деловали су чудно и уврнуто у очима Горштака Праисконаца. У градовима се рађао блуд и порок, у градовима су људи губили онај праискони, природни, божански ореол, губили су чедност и честитост, губили су образ и завет својих великих предака. Све је ово, као мисао, као осећање и као сневање на јави, пролазило кроз моје битије, док сам седео на високој стени, понад слапова и букова Великог Рзава, на месту за тиховање код Васковића воденице, а на два часа лаганог хода од Ариља. Сваки човек има своју реку. Реку својега живота! Тако је од Праискони бивало. Рзав је прва моја река, река мојега детињства. Од те сам реке много научио, на тој сам реци многе снове и будан одсневао. Ту сам реку заволео, и та је река мене заволела! Легао бих на камену плочу тик уз реку, и препустио се жуборењу воде, воде сјајне и бистре попут суза горских. Зурио бих у тајинствено плаветно небо, између модрих букових крошања, и одмах бих угледао, високо горе, самотног орла, како лебди и плови, у сунчевом лучезару. Од детета сам заволео орлове, а не умем да објасним зашто! Од детета сам и вукове заволео, а ни то не умем да објасним зашто!
Волео сам лети да слушам кликтај орлова, а зими, кад снези завеју, волео сам да чујем завијање вукова негде у даљини снежнога горја. И после многих година, кад год дођем у Ариље, право на Рзав одем. Ако се не сретнем са Рзавом, као да и нисам дошао у Ариље! Само Ариље, за мене је, од детета, некако било, истовремено, и тајинствено и чудесно! Било ми је тајинствено и чудесно само његово име! А онда сам, наједном, изненада, појмио! Ариље је уистини Јариље! Где год, по Србији, само мало загребеш, наићи ћеш на ВедСрбе, на ПраСрбе! Ариљци воле свој Рзав, Ариљци се поносе својим Рзавом! Сваки Ариљац доживљава Рзав као своју реку, као реку својега живота. Дивим се Ариљцима, који су пре десетак година успели да одбране Рзав! Да одбране Рзав од оних којима Рзав, којима свеколика Природа, ништа не значи! Од оних који и Рзав и свеколику Природу, виде само као средство за грабеж и пљачку, као профит! Профит је реч коју са гађењем изговарам! То је реч коју најчешће користе дебили и паразити, они који себе сматрају успешним пословним људима! Највише волим да пешачим уза сам ток Рзава, од ушћа према извору, и да све време слушам жубор што древну повесницу беседи; да седим поред водапада, слапова и букова и да се, уз праисконо тиховање, спустим до најдубљег суштаства својега бића, до онога места у суштаству, где Пра Васељена и Ја бивамо једно биће и једно суштаство! Има тренутака када не знам, да ли ја сневам да сам Разав, или, пак, Рзав снева да је моја душа!
Ти не видиш будућност јер везан си за прошлост. Знала сам прошлост, али сам одлучно гледала у будућност. Путеви су били имагинарни и раздвојени. Нисмо знали шта нам је препрека. Ово је исповест, а не молитва. Више немам за шта да те молим. Хиљаду пута у току дана те поново волим, хиљаду пута у току ноћи помислим на тебе. Више од свега тога се плашим за тебе у изгубљеним пределима прошлости. Да ли је ико пред тобом био го као ја и био последња кап крви која пада са саћа да у тебе удахне нови живот?
Једном отворих срце као дете, кад чух да моја бака прича да имаше кобилу коју зваше Виловском.
Једном сам отворио дух и пут срца до скривених двора где моја суштина борави често. Вилин дом а у њему сам видео Славује који стварају дах живота и љубави својом песмом.
Певају једној од старих богиња.
Она их песмом даривала – они њој радост и стварање.
Када ми Вилин камен додирну руку, светло ме као огањ прожело. Изгорех треном у том пламену што раздваја дух и душу.
Што је Огањ више жежио а ја горео, нешто друго је оживело. Моја сушт и пламена искра првотног стања. Све остало је нестало и било поново рођено.
Видео сам руке онога што створи Вилин стакло али и Светло које му дође а да не беше његовим знањем створено.
Плам га је питао: „А што ме желиш у стакло и кристал? Нисам за мало створен. Сијаћу како ми воља. Нећеш ме имати а бићу у теби и свима и спалићу сваку нечист колико је има… грејаћу срца и душе чисте јер њихово светло је род мој и тим светлом живим а оно је неухватљиво и боговима. Воли ме искрено и нека врело твоје ватре зна да без мене је оно то које не постоји. Поседуј ме и спалићу те огњем пресветим док ништа од тебе не остане до прве искре Божије.“
И слике и речи нестаде…
Ходим путевима на чијим скутима одзвања звездана прашина. Капут мој од зелене чоје што ми истка Вилин Дјева, срце моје – сјакти попут неба ноћу од звезданог сјаја.
Посут сам Звездама – уздахну мисао моја. Дланове приносим устима и пуштам дах живота. Искре лете!
Стаза се испред мене указа и камо ли води нико ми не каза…
А и не мора. Зна то душа моја.
Неуморно стопе иду њиме, кроз долине па висине. Сад је честар, сад је врлет, сад је голет а сад поље.
Ако дирнем кад-кад лист по који од немог дрвећа, намах стане тон да поји, те да светлом сфере боји.
Чудна ми чуда!
Очи виде видом другим, све трепери као струне, бујне мисли сад се роје,
све се Але адске боје…
Тако јесте вазда било када човек пева силом, оном која душе чисти и сред ока вид ти бистри.
Има ли Србина без Вилинског имена?
Без Вилин дивоте има ли Србкиња лепоте?
То је све скрит сан. Светло сред зрака Сунца. Бело у сребрном и пој сред песме.
И оставих ратнике своје, да чувају краљевство моје И засених белином вечног плама простор над њима и над нама. Да у другим разинама завлада светло, светло сребрне звезде коју заједно створисмо, коју мислима померасмо да нам вечно сија, где год да будемо по вољи Творца, да будни сањамо звезду нашу, да љубав запишемо у Акашу, звезде наше вечитог плама што зло сажиже и таму слама, што делује кроз нас и у нама! Заувек…
Сетила сам се! Истина је мени дошла Пробила ми је границе бивања Сада нема више скривања. . Стигла је у облику виђења, осећања Да само љубав постоји А све остало се сања. . Она мала, усамљена девојка Која стрепи и других се боји Више не постоји. И сви ти људи само су боје Душе моје. . Свако једну песму ми пева Да срце пробуди, Неку мелодију давну доноси Да ме подсети… . Да нисам јединка која је сама Већ носилац универзалних стања Налик цвету који нектар носи, Ноти која песму краси. . То сам што могу бити Нећу се више крити. Нисмо само комади меса Сви смо ту због Шивиног плеса.
