Пусти ме да корачам у своме мраку. Не терај ме на светлост. По светлости не знам да ходам. Уплашим се када угледам своју сенку. У свом мраку, ја рађам бесмртну децу. Све невидљиво постаје опипљиво. То што почива са друге стране ме благо додирује. Тамо сам извор и ушће. Понирем у земљу одакле је све почело и где ће се све завршити. Зато ме пусти да одатле црпим оно што је мени потребно и немој ме терати на светлост. Јер када ме не буде било, полудеће тајне силе које ме верно прате и вуче вас доле, а ви не знате да ходате по неиспитаним пределима и да удишете сумпор. Зато пустите мене. То су моји верни сапутници. Те тајне силе пратиље су моје.
Тихнина се расула, заплавила град и поља, људе и птице, земљу и сунце. Над планинама осванула, реке утихнула. Звезде занемеле, у времену застале. Ветрови међусобно, немушто говоре, Богови отворили капије, војске у предворју стоје. И не риче јелен, не рже коњ, само се вук, спрема на зов. У оку суза слеђена, Забодена ко трн.
Како стаде Сербија, славна и угодна, са множеством народа бивша пређе плодна, пресилними цареви и храбри солдати, сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ. моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се велики врази појавили.
Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку му остах ја без слави!
Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.
Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут. Разорени градови сви пусти већ стали, куле бојне српске све и дворови пали.
Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји?
Кедма чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости!
Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терезајући с`, утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју последњу навјек заточише.
Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“
И сви моји пророци славу возљубили с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.
Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.
Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испушта своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.
Добри моји синови ни у што сви стали, оружија се плећи врагом дат морали; сисе они змијеве сисати гоне се, са свих страна вражије напасти боје се.
Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, и за моју храбростју, прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руки ослабили, згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли. Славна моја сва храброст на Косову паде, а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.
Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.
Косе моје на сабљу в рази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају.
Зубе су ми избили и одсјевки хране, отрови поје мене и сине ми јадне; и дан и ноћ труде се да у јаму своју, ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!
Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасбим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели, и сосједи и друзи већ те оставили.
Но и сами синови моји веће стали јогунасти, свирепи, и тугу ми дали; трзају ми утробу, сами се сви смели, а не знаду у што се вјековјечно свели.
Шарке пушке и бритке сабље положили пред ногами врагов си, имати мислили каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свог божда, ништа не находе.
Ученија нејмаду, оружје згубили, и врагами сатрени, себе помрачили; у поданство пали свуд, у велике беде, ноце бреме велико, а јоштер не виде.
Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жално срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различиними муками к западу догоне.
Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене само јадну остављају на муках, ах, жалости моја! Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!
Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м` зашчишчајут.
Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!
Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.
Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком. Људи, који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави. Људи, који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету. Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 