Фото: Крушка; Википедија

Није ме ветар нанео стара крушко – већ си ме родила.

Нисам ти ја крива што си онемоћала и из крошње ме испустила да ме дивље стадо прелазећи Шару, Бистрицу… у потрази за сласним плодовима поједе.

Промрзла (више од страха) молила сам Бога да ме заштити, да ме сачува.

Нисам за оваква скривања, нису ни моји рођени.

Они се чвсто држе за твоју грану, а ја женско к`о женско с гране се откинула.

Гледајући за мном растужила си и облаке крупним капима те залише.

Брже-боље баци лист на мене, као свака брижна мајка покри ме.

Крдо гази и једе где му је воља.

Тик испред мене слети птица, зграби ме кљуном и понесе далеко.

Ћутала сам. Срце ми је у дршци било.

Фото: Фб страница – Birds World

Носила ме, спуштала, кљуцала…

Плашила сам се да не паднем, већ сам почела да гњилим да се скроз не растурим.

Стисла ме кљуном, јако и пресекла ме на пола.

Падох. Затрпаше ме дрвљем, камењем, земљом…

Ослушкујем дршку, куца, велим:

– Жива сам!

Скупих семенке, опном их покривам, а ноктима гребем зидове коре да кап сока потече, делим кап на двоје, сладуњавом полукапком семе појим.

Никоше крушкице и развише се у лепе крошње.

Од мене оста само дршка у чијим жилама се задржао крушкин сок.

Замолила сам мраве да ме понесу и положе између младица, да браним дрвеће од гусеница.

Са гусеницама бих се и изборила да ме није зграбила поново грабљивица,

и понела високо, далеко, још даље у свој грабљиви дом да од мене прави гнездо.

Она гради – ја растурам, она гради-ја растурам…

– Хоћу своје гнездо! – рекох. Моје си растурила, а хоћеш твоје да градим мојом дршком? Нећеш! Врати ме испод мојих грана!

Рече ми: – Ти немаш крушку, немаш ни тело, имаш дршку и пола младице коју сам ти исто узела.

Ту се преполовим. Ништа не говорим, спаковах другу половину у завежљај и чекам ветрове да нас врате у завичај.

„Од саздевка до раздевка“

Фото: Фб страница – Art empire