Кад би мени дали један дан, ја га не бих потрошио сам. Пола дана ја бих дао неком ко је добар, а случајно сам. . Играли би, причали би нешто. Трчали би, скакали би вешто ја и добар, а случајно сам. . Кад би мени дали кишобран, ја га не бих потрошио сам. Пола места ја бих дао неком ко је добар, а случајно сам. . Кишило би, док ми корачамо, пола тамо, а пола овамо. Ставили би дан под кишобран ја и добар, а случајно сам. . Кад би мени дали један дан, ја га не бих потрошио сам.
О чему бих писала, мила моја мати? О стрепњама твојим или мојим? Тад нисам хтела знати… О чему бих певала Рођена? О твојим или мојим болима? Или о беседи која никад није вођена? Шта бих ти могла предрага рећи у овај час? Иако је све већ иза нас…. Шта теби рећи која си све појмила? Шта теби признати пресветла? Кад си и бога дојмила! Кад ти материнство даде да божанску љубав спознаш. Кад у срећни час нестаде да се не мучиш до гроба… Ћутиш ли мати мила? Или само сан свој нови сневаш? Ближе смо него икад иако те поодавно нема… Чујем ти корак мила, чујем ти глас. Често те погледом тражим, Али је само небо изнад нас.. . Некад ти осетим руку, на челу, на глави, на лицу… Некад те чујем да певаш или ређаш бајалицу… Некад те у сну видим, као нешто би рећи хтела… Да ли ме кориш за нешто што никако нисам смела? Нити се нижу и вију, као да пут неки крију… На крају пута, знам да ћемо се срести, мати моја мила… Нову, лепшу љубав заједно ћемо плести… Каква још међу нама није била!
ЗАКОПАНО БЛАГО Чувши чудновату и мистчну причу, један је млад човек кренуо у далек свет, у потрази за закопаним благом, будући да је данима пре тога слушао невероватне приче од непознатих људи. Путовао је од града до града, од земље до земље; пролазили су дани, пролазили месеци, пролазиле године… Свуда је ослушкивао, свуда је прислушкивао шапате тајанствених странаца, свуда је помно испитивао свим чулима, не би ли некако, пре свих, а на лукав начин, дошао до закопаног блага. Прошла су многа лета, и он је већ био стар и уморан од дугог лутања земљама и градовима, али о закопаном благу још ништа поуздано не бејаше сазнао. Једне ноћи, у некој далекој земљи, у неком далеком граду, у некој мрачној и прљавој крчми, док је испрпљен и уморан од пута, прашњав, очајан и разочаран у све, тонуо у сладак сан, од неких сумњивих и тајанствених путника, сазна да је благо, за којим је целога свог живота трагао, закопано управо у његовом родном селу, под кућним прагом његовог родитељског дома. Када сам, још у раној младости, први пут чуо ову древну ведску причу (а коју су пре стотину векова од песничких нити изаткали Бели Ури), она је, признајем, из корена променила свеколику моју поетику и мој свеколики поглед на свет. Већ сам у двадесет и првој години схватио, да све за чим трагам, лутам, жудим и чезнем, јесте закопано дубоко у мени унутра, јесте скривено у срцу моме. Све оно што мислите да вас чека у некој далекој земљи, у неком далеком граду, наћи ћете, али тек пошто се пробудите из хипнотичког сна, у својему селу, у својој улици, у својем сокаку. Ако то што тражите, свим бићем својим и свом душом својом, не нађете у својему селу, у својој улици, у својему сокаку, знајте и верујте, да нигде другде, и нигда, наћи нећете! Ове своје лирске записе заокружићу дивотним стихом једног вилинског песника: Љубав је моја све што се јутрос пробудило
На фрескама и иконама ова светитељка представљена је у монашкој одећи са крстом, као симболом страдања, у једној руци и гранчицом мирте у другој руци.
На њен дан, 8.августа, жене и девојке беру свеже цвеће и са њим украшавају своје домове како би у њима целе године владали мир и слога. Такође, верује се да треба обући нову и лепу одећу, посебно девојчицама, како би их пратила срећа.
Према предању, ова светитељка је заштитиница жена и верује се да помаже болеснима и сиромашнима. И данас многи се моле над њеним моштима јер се верујe да исцељују и помажу код животних проблема.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 