ЗАКОПАНО БЛАГО
Чувши чудновату и мистчну причу,
један је млад човек кренуо у далек
свет, у потрази за закопаним
благом, будући да је данима пре
тога слушао невероватне приче од
непознатих људи.
Путовао је од града до града, од
земље до земље; пролазили су
дани, пролазили месеци,
пролазиле године…
Свуда је ослушкивао, свуда је
прислушкивао шапате тајанствених
странаца, свуда је помно
испитивао свим чулима, не би ли
некако, пре свих, а на лукав начин,
дошао до закопаног блага.
Прошла су многа лета, и он је већ
био стар и уморан од дугог лутања
земљама и градовима, али о
закопаном благу још ништа
поуздано не бејаше сазнао.
Једне ноћи, у некој далекој
земљи, у неком далеком граду, у
некој мрачној и прљавој крчми,
док је испрпљен и уморан од пута,
прашњав, очајан и разочаран у све,
тонуо у сладак сан, од неких
сумњивих и тајанствених путника,
сазна да је благо, за којим је
целога свог живота трагао,
закопано управо у његовом родном
селу, под кућним прагом његовог
родитељског дома.
Када сам, још у раној младости,
први пут чуо ову древну ведску
причу (а коју су пре стотину векова
од песничких нити изаткали Бели
Ури), она је, признајем, из корена
променила свеколику моју
поетику и мој свеколики поглед
на свет.
Већ сам у двадесет и првој години
схватио, да све за чим трагам,
лутам, жудим и чезнем, јесте
закопано дубоко у мени унутра,
јесте скривено у срцу моме.
Све оно што мислите да вас чека у
некој далекој земљи, у неком
далеком граду, наћи ћете, али тек
пошто се пробудите из
хипнотичког сна, у својему селу, у
својој улици, у својем сокаку.
Ако то што тражите, свим бићем
својим и свом душом својом, не
нађете у својему селу, у својој
улици, у својему сокаку, знајте и
верујте, да нигде другде, и нигда,
наћи нећете!
Ове своје лирске записе
заокружићу дивотним стихом
једног вилинског песника:
Љубав је моја све што се јутрос
пробудило

Фото 1,2: Фб страница – I love nature