Словенка Марић: Због чега да не кажемо реч што би могла бити радост и љубав


Ако је међу звездама све само случај,

ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ

и траже спас у страху од хаоса;

Ако је све безвременост и трен у исти мах,

и све лута изгубљено у недогледу и вечности;

Ако су и дрво, и човек, и птица и црв

само случај што се деси на плодном тлу Земље,

што се зби у вихору међу звездама,

ако су само случај под светлошћу неког сунца

које већ сутра неће бити у поретку;

ако је човек мали случај и чудо,

само освешћен трен у безмерној тами

што тумара узалудно и тражи корене,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

и због чега онда да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра у тами у којој не значимо ништа.

.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум

и божја светлост, и вечна лепота и мир

што осмислише и просветлише таму;

Ако је човек блажена мисао и реч

што је воља Божја на тлу земље посеја,

и благослови је да се животом оплоди,

и обдари је да види таму и безмерје,

и подари јој да искуси љубав и бол

и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

због чега да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра светлости којој ионако припадамо.

Новица Стокић: Вероломници


Надувени ко мехур сапуна

Огуглали на отрове блуда

Називаше хришћанском врлином

Прање људи у светачке ћуди

.

Праведником учинише Јуду

Раслојише пород човечији

Сокољени велом себељубља

Разапеше на ругло правдаше

.

Исисаше здрављак из роднице

Загадише несојем изданке

Раседлаше ате чистокрвне

На магарце за навек спадоше.

Фото: Магарци; Википедија

Драган Симовић: Пут срца Сунчевог ратника(12)


СВЕТИ СРБСКИ РАТНИЦИ
СА КОШАРА

(МИТ О СВЕТОМ РАТУ НА КОШАРАМА: КОСОВСКИ ЗАВЕТ БЕЛИХ СРБА У ЗЛАТНО ДОБА СВАРОГА)

Само видовити посвећеници знају,
да се у пролеће 1999. године, на
Кошарама, водио свети рат.
Свети рат је, истовремено, вођен и
на Земљи и на Небу, како у
Вишњим тако и у Њижњим
световима.
Кошаре су свето место космичког
светог рата, космичке драме која
се дешава једном у тисућу година.
Сви србски ратници са Кошара
били су опасани и вођени
Творчевим енергијама, и ниједан
од њих није осећао ни најмањи
страх од смрти.
Сви су они до једнога, скоро у
трену, били посвећени из Вишњих
светова, а да тога нису бивали ни свесни.
Сваки је од тих светих србских
ратника са Кошара био кадар да
брани и одбрани Бело Србство, и
сваки је од њих изабран од Творца
да се до краја жртвује за Бело Србство.
Свети рат на Кошарама није вођен
само у одбрану Белога Србства, већ
и у одбрану Васељенског Поретка.
Свети рат на Кошарама јесте свети
рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда.
И ово још да освестимо.
Све свете ратове на Мидгарду, кроз
тисућлећа и еоне, водили су
искључиво Бели Срби, изабрани и
посвећени ратници Белих Срба.
Само србски свети ратници бране и
чувају космички и божански
Поредак на Мидгарду.
Због светог рата на Кошарама – и
ово је важно да знате! – Срби су све
ове минуле године били
прогоњени и сурово кажњавани од
свих мрачних сила што ће још
мало да владају овим светом.
На Кошарама су, за многе будуће
векове, поражени црни владари са
својим зверињим и гмазовским војскама.
Бела Србска Мајка у сваком
столећу, упркос свим еонским
погромима над Србима, породи
довољан број изабраних светих
ратника који су у сваком трену
спремни и кадри да се посвете, да
се безусловно жртвују за Бело Србство.
Они су скоро невидљиви у свету, и
нико од нас не зна ни ко су ни где
су они, иако су они ту негде око
нас, али их ми не видимо, јер нам
и није дано да их видимо и препознамо.
Невидљиви остају у свету како их
свет не би прогонио!
И тако они све време свог боравка
на Мидгарду остају невидљиви и
неоткривени међу људима, и, само
се, у једном трену – а ми знамо у
којему трену – ниоткуда, и
изненада, појаве и построје на
Бранику Белога Србства.
На Кошарама је вођен тако жесток
свети рат, да то обични људи
никада неће моћи ни да схвате ни
да замисле, нити се, пак, то може и
описати обичним људским језиком.
Само видовити може да види и разјасни.
На Кошарама, и понад Кошара, тада
је све горело.
Горело је и Небо и
Земља, без престанка.
По светим србским ратницима, у
свакоме часу, ватра је отварана и
са земље и из ваздуха.
Уз то, наспрам сваког србског
светог ратника на Кошарама било
је више од тридесет црних зверова
у окружењу који су само чекали
тренутак када ће да попусти, да се
пробије и отвори, линија србских
светих ратника, па да у чопорима и
помрачена ума кидишу на њих.
Иако је данима и недељема,
двадесет и четири часа, без
предаха и престанка горело и Небо
и Земља, србски свети ратници су,
упркос свим мрачним силама овога
света, били и остали стамен-бедем
на Кошарама, на Бранику
Белога Србства.
Да србски свети ратници нису
одбранили Кошаре, питање је свих
питања, шта би после тога остало
и од Србства и од Србије!
О Кошарама се данас бојажљиво
говори и још бојажљивије пише,
јер је мало освешћених,
видовитих и храбрих Срба који су
кадри да опишу и осликају
космички свети рат са Кошара.
Чека се једно будуће поколење
Белих Срба које свагда изнова
рађа, скривена и невидљива,
Бела Србска Мајка.__

Фото 1:Битка на Кошарама; Викопедија

Фото 2: Митски Србинда; Википедија

Вукица Морача: Срби


Орловићи, соколићи
И остали понос тићи,
Летите слободно и дуго
Нико вас не може стићи.
.
Лавови, слонови,
И остали дугопамтећи,
Никад ваше врлине
Злобнии неће стећи.
Нека вас се плаше,
Празно претећи.
.
Јаки сте ви створови,
Вихори и вирови
Вам не могу ништа.
Несаломиви усправни борови

Фото: Златни борови; Википедија

Хелена Шантић Исаков: Винчанци


Вапијемо вазда
ваздух,воду, ватру
ванземаљски,
виртуелно,
видимо ванвремено,
вучемо вангле, вреће,виме,
вандалско време воиме Варвара,
верујемо вербалном,вестима&вишебоју,
волимо варалице,
вриштимо вампирски,
виримо вансеријски вешто,
вином&водком веселимо вече,
владамо вековима
величајући вођу,
волимо варива, виршле, вашаре,
вулгарне вицеве,
веридбе&венчања,
варање&вратоломије,
виле&вилењаке.
.
Враћамо вољене,
Видамо више врста вртоглавица,
вирусе, валунге,
вазносимо&васкрсавамо
врло вешто,
вијамо вампире вишекратно,
волумизирамо вулву ,вилицу, видокруг…
више варијанти,
вијагром, вантелесно, вештачки.
Веганима возимо вагоне воћа,
ванчулно волимо ваше вољене,
визуализујемо вас вишенаменски
вутром, вибрацијом, ветром
& вице верза,
вивисекцирамо веверице, видре&вране ,
веродостојно вам враћамо Винчанску веру,
видовитост Вида вашег.
Већ вековима вапијете
ваздух, воду, ватру.
Вазносим Вас, видиковчани вечни!
Вива Винчанци!

Фото: Поглед из ваздуха на Винчу; Википедија

Бранислава Чоловић: Србски завјет са Богом


Када су Милоша питали зашто своју главу

 улудо даје за своју ријеч он каже

ИСЦРТАВАМ ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ МЕНЕ И ВАС

.
Еј Србине
Коси у боју храбар и јак
И у миру мораш престат бити наиван
Наивност јест можда особина чисте душе
Ал Бог сад од нас свету мудрост иште
И Бог каже
Јес за вас јуначка смрт светост
Ал сад од вас живот тражим
Кад ти живиш душманина уништиш
Зато пјевај живи
А кад дође вријеме и јуначки умри
.
Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода
Еј јуначе умишљени
Своју ђедовину поклањај
А у Божије не дирај
Ту је Бог немјерио
Свој земаљски рај
Да кад Васионом шета
Умори се сврати код србског дјетета
Да ми пјева о сунашцу пјесме
И испија медовине сласне
Да одмори Душу Васељене
Док на пут даље не крене
.
Ко то оће Косово да да
Србско завјет с Богом да прода
Каква сила војска
Утјерује страх
Чисти Србин знаде
Да у њему живи Божји дах
Да је живот од Бога дар
И да неће носит ничији самар
Да ће живот ако треба олако и дат
Пред олтаром своје грехе окајат
Ал душу чуват ће ко сан
Праотачки свети исањан
.
Ко то оће Косово да да
Србско завјет с Богом да прода
Док је и једне душе
Под земаљском капом
Што у себи Божији завјет носи
Косово ће бити србско
Авети ће нестати са зором
Кад и сунце заувијек покоси
А тај откос дариват
Ватри прочишћења
И Видовданског сјећања
.
Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода

Фото: Издајица. аутор Павле Паја Јовановић; Википедија

Радица Матушки: Диж се Србље!


Арнаут нам, земљом шеће,

Вoђa ДАЈЕ, тврди: „Неће…“!

Нечастиви за врат јаше,

Kап прелива, мач се паше.

Обилићи сви устајте,

Дeдoвинскo тло не дајте!

Грми јаче, севни боље,

Српско поље, Kосмет то је!

Газиместан крв сачува,

Ратник чизме сад обува,

Ратар вилу у вис диже,

Граница је све нам ближе.

Пoгaзићe, Цaрску клeтву,

Живот жртвуј за Kолевку!

Земље браник, браниоци,

Сви Јунаци – Добровољци,

Биће оно – што и мора,

Свиће, српског јутра зора.

Зелени се већма гора,

Доста је окупатора!

А и овог, скини с власти,

Помоз Боже, Христе спаси,

Те сотоне, ишту круну,

„Шишај овце, продај вуну!“

„Повез очи, ћорав бако..“

Зло је све и наопако,

Шире крила, Мајка гине,

Ликују, зле птичурине.

Бeли орлe са две главе,

Kидају нам од државе,

Срце хоће, брани роде,

Рат се бије до слободе!

На ногама славно гини,

Диж се Србље ил премини!!!

Владан Пантелић: Благодети љубавне патње


Посматрала сам човека испред себе,

човека свих мојих живота.

Његов непомични сед прекрштених ногу

одавао је Индијанца у пракрви.

Сада борави на другој страни,

с ону страну тела, ума и чула.

Можда слуша шездесет гласова Будиног Гласа,

и његово срце је испуњено чистим тежњама.

.

Некад ми се чинило да је болешандрив

и да прегомилава неку велику бољку,

или је прегорео у себи табуе овога света.

А некада ме је, тако снажан, потсећао на Ахилову бебу.

Једном ми је рекао: Ти си Божја и моја

и никада нећеш припадати ономе који тебе нуди.

.

Мој Боже, како је овај човек недокучив!

И како су недокучива људска стремљења!

Онда ми се учинило да су му образи благо затитрали.

Тако рибе повруше својом игром заталасавају мирно језеро.

То ме је потпуно увукло у вртлог својих недоумица.

Узалуд сам удевала умице у Иглу ђерданизаљку,

узалуд се трзала и узалуд тражила одговоре.

.

О, човече свих мојих живота,

шта ћемо да радимо са овим животом?

Има људи којих нема, а ти си, тако удубљен и отсутан,

потпуно у мени, у свакој ћелији, у свакој пори.

Иако се чини да је наш ра-станак на помолу,

све три Ватре Постојања су нам нераздвојиво помешане,

а моје очи и моје срце су заувек заискриле на тебе.

.

Али ја знам: Ма шта се десило у скорој будућности,

нас двоје, мој праискони витеже,

наставићемо да палимо велику ватру чисте свести.

на криве светове бола, таме и незнања

и без станке иг-ра-ти пралилу блааагости и среће.

Весна Зазић: Штиглица


Воли ретко,листопадно дрво

да јој се песма што даље чује.

Музика та је дар и за тврдо уво.

Шуму да чувамо гласом поручује.

.

Грех је да се хвата малена птица.

Људска охолост нек` је не трпа у кавез.

Срећна је у шуми малена Штиглица

где је са чичком склопила савез.

.

Семење без бодљи он јој даје

да презими и очува глас.

С` пролећа на храсту по јаје

нови је живот и Штиглићу спас.

.

Ретко ко мисли да имамо благо,

шарено а тешко тек који грам.

Малена птицо а велика снаго,

људе треба да је од тебе срам.

Фото: Птица штиглић; Википедија

Душица Милосављевић: Дангород


Вилин свет је одлучио да оде,

остао нико није до њихов траг,

прате га они који чекаше дуго да се оваплоте поново у људској врсти.

Бол…неизрецив осећај над људском смртношћу и немогућност да промени се то у овом трајању.

Врисак …планине се из утробе у небеса дижу, прекривају облаке,

гле, камење по небу пршти

из сфере се спушта жар птица и прави диван лет

из кљуна камен баца,

он пржи, пржи, пржи …

Гори,  све на земљи што није свет!

Дангород у погледу зре!