Фото: Набујала река Рајна;Википедија

Набујале реке, срце брже куца,

кише с неба лију, жељнији смо Сунца.

Уз зелену траву бујица се пење,

и протеже вале кроз стење – камење.

.

Попуцале бране, песак се разноси,

успаваној раjи природа пркоси,

попадала стабла под силином тока,

реке к’о језера… Вид’ снажног потока!

.

Мостови поклекли, њиве под таласе,

тужан јесте призор… Србијо, не дај се!

Судбина је таква, побуни се орна…

Човек је пролазан, земља непокорна!

.

И у свему томе, ја још песме пишем,

водостаји расту, али душа дише.

И у сваком трену на тебе још мислим,

јер сунчеви зраци пораз јесу киши.

.

Ти си моја брана у доба поплаве,

Небо – вољено је, као очи плаве!

Фото: Фб страница Beautiful Roses

Можда постоје негде далеко,
где још нисам била
они који се не покоравају пред Богом.
Они проклињу смело,
не опраштају учињено.
Не заборављају.
Такви траже од судбине објашњење,
али би поново живели исти живот.
Они које и смрт пита
сме ли да им приђе.
Они које не узнемирава плач детета поред пута.
Испред мене стоје два пута,
ја пођох оним којим се ређе иде.
И моје речи постадоше све теже.
Нађох оне о којима сам некада сневала.

Фотo: ФБ страница I love Nature

Фото: Јаблан; Википедија

Качим наду

О јабланове гране.

.

Срце у лишћу кријем.

.

Сваки трептај

Стопало ми гази

.

Разне туге

Раном завезујем

.

Молим  звезде

Да јездим са њима

.

И са кишом

Да се будим.

Фото: Фб страница I love Nature

Хаљина боје ваздуха,

Коса  пуна звезда,

Очи од сјаја месеца,

У грудима зраци сунца!

.

Подијум од белих облака.

Треперави врхови планина

Из руку љубави река!

.

У нежности без времена,

Плови моја сенка!

Фото: ФБ страница – Flawers and Nature

Фото: Слика “Хаос“ Марка Лађушића у галерији Дар Мар Плезир

У васиони целој

Влада од увек ред.

У човечијој души

Још је бољи след.

 .

А на Земљи хаос

Од искона влада,

Свако ко је јачи

Оног слабог тлачи.

 .

Атоми и кванти

Служе својој намени ,

Само посматрач умни

Може да их промени.

 .

А међ нама хаос.

Ко ли га сад ствара?

Нека тамна сила

Од мрачних утвара?

 .

У свакој ћелији, ма свуда,

Види се   хармонија,

У капи воде, у етру ,

Божанска симфонија.

 .

А на планети хаос

Неслога и јад,

Робови и нејач,

Неспокој и глад.

.

Да ли може свемир

Да среди то стање?

Ил  опомену уткају

У звездано писање.

Фото:Фб страница Fractal Multiverse

Док шумним улицама шетам,

ил’ улазим у препун храм,

 нерасудне младиће сретам,

 ја само једну мисо знам.

.

Ја кажем: године ће стићи,

и сви, колико има нас,

 под вечне ћемо своде сићи

и већ је неком близу час.

.

Кад видим храст насред пољане,

ја мислим: старина ће ова

 преживети и моје дане,

 ко дане мојих прадедова.

.

Детенце помилујем често

 и рекнем “збогом” у тај мах:

 Ја теби дајем своје место,

 ти бићеш цвет, ја бићу прах.

.

 И сваки дан, и сваки минут

 ја пратим као кобну нит,

све чекам да л’ ће слутња синут

о часу где је крај мој скрит.

.

 И где ће доћи смрт по мене?

У боју, ил’ у валу плиме,

ил’ суседне долине сене

већ спремне су да госта приме?

.

 И макар да је хладном телу

свеједно где ће најзад бити,

ал’ ипак све ближе родном

врелу свој гробни сан бих хтио снити.

.

 И нека смрт за међу шаље:

 крај ње ће младост сјати иста,

 и мирна природа ће даље

лепотом вечитом да блиста.

Фото: Храст; Википедија

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и ‘ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове сниво,

Ал’ је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.

О, како те жалим! – Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! –
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне… Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као и ја на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, кȏ змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!

Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награду за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!

Фото:1 – Долап, Википедија; 2 – Фб Fractal Multiverse

Сви смо ми потекли са истог изворишта.
Све нас чекају лична упоришта.
Воде се у поднебесју ратови за светилишта.
Свуда су бојишта.
Води се борба за територију небеских склоништа.
Сви смо ми рођени
као Христови ратници.
Без Њега, ми смо ништа.
Рођени као Христови,
а све нас чекају дубоки гробови.
Заслужили смо такву патњу
јер постадосмо греховном вођи робови.
Различитим путевима
до палих анђела смо вођени.
Мислили да слободни смо,
а ми никада нисмо били ослобођени.
Били смо само прилагођени.
Ево, иконе већ крвоточе!
То је знак да рат предсксазани отпоче
За веру!
За част!
За слободу златну!
Браћо моја, кренимо у поворку ратну!
Када икона Мајке Божије сузу пусти,
значи ли то да смо као сува земља пусти
као неплодна ораница, препуна издајица?
Небо таму на нас спусти,
неприметно, лагано, мало по мало.
Немојмо мислити да нам знак
пре свега није дало.
Нико, али баш нико неће да попусти.
Гордост искорени!
Остадосмо немушти.
Сви ми гледамо шта је ред,
а бесмисао нам оде у недоглед.
Чудних околности настаде сплет
и створи се неки полусвет.
Не схватамо да животни ток има
свој распоред и ред.
.
Мржња пулсира у ритму мира.
Снажно чула иритира.
Баш онда кад човек
напуни срџбом и срце и очи
тад икона света од бола Крвоточи.
Господ је за нашу бол
затворио очи.
Док икона са Часног Престола
нас опомиње,
зло се јавно исповеда.
Више се и не крије.

Фото:1- Исоријски Исус; 2 – Фб Flawers and Nature; Википедија

Молим Бога, Пресвету Богородицу

Небо и птице.

И све што се земљом креће.

Златну нит

живота у косу да ми уплету

Само тако

постаћу дете среће.

У молитви

руке пружам Небу,

Звезди златној што небо кити

обманом светлости своје.

Нека адска небеса раскрили:

Можда ће Бог и моју сузу

да освити?

Пресвета Богородице спаси ме.

Љубав сам расплакана

Дашак уплашени

Између ноћи и дана

Бол грца у мени

Пламен ми, као храну дају

сузе падају, падају.

Тугом обузето, тело у сан креће

На магленом крилу

опстаје сен моје среће.

Земљо, сатаниште и кукалиште

Љубави расплакана.

Утехо Богом дана.

СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА „ИРЕНА СЕДЛЕР“, У ИТАЛИЈИ,

НАДИ АНИЧИЋ ЦРЉЕНИЦИ, ДОДОЕЉЕНА ЈЕ ЗА ПЕСМУ „УНЕСРЕЋЕНО ДЕТЕ“

КЊИЖЕВНИ КОНКУРС НА ТЕМУ: „ШТА КАИН НИЈЕ ЗНАО

РАДОСНА ЛЕСТВИЦА СРЦА, МОСТ ЈЕ У НЕБО. А СРЦЕ, СРЦЕ ПРЕСТО ЈЕ ЛИТУРГИЈСКИ, ПОЕТСКИ.

ЗАХВАЉУЈУЋИ KЛУБУ, ЉУБИТЕЉА KЊИГЕ МАЈДАН, ПРЕДСЕДНИЦИ Славица Пејовић , ЗАСТАВА СРПСKОГ ПЕСНИШТВА

СРЕЋНО СЕ ЗАВИОРИЛА У ИТАЛИЈИ.

– ШТА KАИН НИЈЕ ЗНАО –

ПОЕТСKА СВЕТЛОСТ ИЗ СРБИЈЕ У ИТЛАЛИЈИ

Слава Богу на даровима.

Искрене честитке

свима јер захваљујући на МАЈДАНУ, нашој председници Славица Пејовић дух поетске риечи СРБИЈЕ засјао је у блиској нам држави ИТАЛИЈИ.

Честитке свима награђеним, и велика реч захвалности жирију у Италији!

Благословени!

Тражих те у свитању, ништа…
У смирају дана, ни тамо те…
Побегуља?
Ноћ те, на бесном, однесе мотору?
.
Тражих те у корацима,
шкрипи одзвон ђонова…
У загрљају драгог бића,
у ормару те не нађох,
тек, шушти силна синтетика.
.
Нема те у мојој улици,
нити на крововима…
Одлучила си нестати,
ил’ не дај Боже, умрети?
.
Како те подмукло отерасмо,
заменисмо те диџи направама,
шопинг турама,
откуцајима узавреле технике,
тенковима, бомбама, јауцима…
.
Где нестаде она ћутња
која греје, смирује, хлади?
Завукла се у црну рупу космоса?
.
Нема је ни у глави,
у костима, утроби, сенци, уздаху…
раскопчаним сакоима,
подигнутим сукњама…
Нема..
.
Некад волесмо и ћутасмо…
После разговора, раније је
ћутња била најслађи колач,
драга успомена…
.
Некад, ћутећи, чувасмо
све што нам свето и драго.
.
Некада, њено најдраже уточиште
бијаше загрљај,
а поглед, стисак руке –
тиха радост.
.
А, данас?
.
Данас ти ћутњо држим помен
и молим се васкрснућу тебе…
.
Данас, за тебе, ћутећи постим…

Фото 2: ФБ Flaures Nature