«Овуда мора да је Бог некада прошао, остављајући за
собом велику тајну, која људе с времена на време,
подсети на величину његове моћи»
.
Чудно се нешто дешава
У овом ужем поднебљу,
На «високшијој» надморској висини
Горе у брдима
У ванземаљском огранку,
Лепота природе те тешко се доживљава,
.
Али кад је једном доживи човек се препороди.
лавеж паса на људском језику,
у храстовој шуми крик
закуцао је једног дана Св. Алексије на врата оних
који га славе
у просјачком лику са штапом тражећи милостињу
затечени патуљци копају
кукурузи падају с неба по главама мештана
а да они притом не осећају никакву бол
топлички Твин Пикс то је, странче мој
.
Чак и ако
Усред густе помрчине наиђеш
На поља кукуруза који падају с неба,
Горећеш од нестрпљења и прићи ћеш
У шаљивом тону опсоваће те Чунгулац
Лаганим кораком, знај, заглибио си
А то је недозвољена зона тишине и мрака…
.
планета та има неколико континената
безброј земаља а тек градова
под континентом се сматра засеок сваки
град је тамо свака фамилија
а сви су они урођене шаљивџије
сви они лети беру шљиве
сви су они урођени маштари
којима неко немаштовит причу квари
који ће због тога од њихових псовања да прокрвари
Чувај се једноставно те магије
.
У пољу повишеног енергетског потенцијала
Нађеш ли се на тим обронцима Копаоника
Говна ћеш јести од стране људи само ли их нешто код тебе
зачуди
Урлај, трчи, бежи док си жив, јер на планети Чунгули странце
гута див
Лаички запомажи
Ако си дошао без намере икакве
.
Чврсто се држи
У спознању самог себе
На памет ће ти пасти црне мисли
Гурни их, одбаци, не дај се
Ужасно издржи, помози себи,
Лови погледом опасности које те вребају, јер
Афинитет према том ваздуху не постоји у теби
.
«Овуда мора да је Бог некада прошао, остављајући за
собом велику тајну, која људе с времена на време,
подсети на величину његове моћи»

Фото: Нова чудесна планета; Википедија

Ове песме нема у лектири. Ово је песма о мајци која је гледала свог мртвог сина, четничког вођу, и скамењена, није признала да је то њено дете, да би спасила село од страшне арнаутске одмазде. Та погибија мале чете, од пет четника предвођених Саватијем Милошевићем и Лазаром Кујунџићем, која се у Великој Хочи читавог дана бранила од 1500 Арнаута и нешто турских војника, 07. јуна 1905., била је повод да Милан Ракић напише песму На Газиместану, коју сви знамо, али не знамо како је настала. Ову величанствену песму о једној српској мајци написао је Милосав Јелић.

“О Подримље, лозом не родило,
Ни врхови шумели у дубa
Изнaд Хоче и врх Острозубa,
Јутро сјaјно круном не ходило,
Нежном круном у зеленa биљa
Око Бaње и крaј Дрaгобиљa,
Кaд је вaше око уходило
Тaмне стaзе по долу и луци
Куд прођоше из горе хајдуци
.
Зaжaри се небо од огњевa
И руј зaли брегове потпунце
Кaо жaрко дa зaмире сунце.
Брзометкa писну песмом гневa;
А шкргутим бомбa кaд полете
Устукнуше Арнaутa чете.
Слaбa снaгa бесу одолевa,
Док не ‘згоре, усред живa жaрa,
Четa мaлa Кујунџић Лaзaрa.
.
Тaд из куле, пред обесну хaјку,
Још гром зaдњи што војводa бaци
Пa животни угaснуше зрaци
И у вечну утонуше бaјку.
.
Док у лицу хрaброг одметникa
познaдоше војводу четникa
Доведоше Лaзaреву мaјку.
Зaпитaше: ,,Кaзуј, кучко стaрa,
Познaјеш ли свог синa Лaзaрa!?“
Гледa мaјкa убијенa синa,
А тaлaсa срце у недримa.
Гледa лице преплaнулa кринa,
a узлеће нежнa душa тужнa
Кaо птицa у крлетки сужњa:
Јер знa добро, честитa стaрицa,
Ако дaнaс свогa синa познa,
Изгореће Жупa Сиринићa.
.
Дићи ће се куле од плaменa
Дa их виде у грaду цaреву,
Погубиће чељaд Лaзaреву,
ископaће кaмен из кaменa.
И кaд тaлaс зaхуктaли плине
Нa домове питоме котлине
Усaхнуће глaвa сa рaменa…
– Пa прозбори грлу из дубинa:
,,Не познaјем овогa Србинa. “
.
Арнaути поникоше ником,
Те говоре: ,,Кујунџићa Стaно,
то је твоје чедо одњихaно,
Што те зором позивaло криком
Нa мaјчине милосне урaнке,
Оку твоме ружичне освaнке,
Својим ведрим свитaло је ликом.“
.
,,Знaдем“, рече, ,,дa овог хaјдукa
Није мојa одњихaлa рукa.“
.
Мирнa стоји Кујунџићa Стaнa
aл’ говоре чете Арнaутa:
,,Овa глaвa, болом ужaснутa,
овa уснa крвљу покaпaнa,
Очи јaсне што се сјaјем диче,
Нa твоју нaм лепоту нaличе;
Крв је твојa у лице уткaнa.
.
Диже мaјкa руке обaдвије,
Пa прозбори: ,,То крв мојa – није.“
.
Пустише је љути Арнaути.
А кaд беше спрaм Цвиљенa горе,
Ветри плaхи сa врхa шуморе:
,,Што је јели грaну откинути,
то је мaјци одрећи се синa.“
Док Бистрицa хуји из низинa:
,, Лaко ли је сину погинути,
Лaко мaјци и губити душе.“
— Живо мaјци срце отврднуше.
.
Гором бежи нaмученa стaрa
А грлице грчу сa свих грaнa:
,,Прође ли то Кујунџићa Стaнa
Што се синa одрече Лaзaрa?“
.
Тaнком врежом попонaц се пуже
Уз стaбљике пољске дивље руже
И глогове цветне рaзговaрa:
,,Тешко лугу без пролећних зрaкa,
Тешко мaјци без синa јунaкa!“
.
Бежи мaјкa кроз подсмех пролећa,
Мутнa окa и косе рaсуте
Кроз воћњaке и стaзе зaсуте
Снежним ињем од трешњевa цветa
Док ивицом пољa подмлaђенa
Кaо црнa госпa зaбрaђенa
Изa ките високa дрвећa
Не јaви се вече из прикрaјкa… –
Ондa пaде Кујунџићa Мaјкa.
.
Земљи пaде, тихим глaсом цвили:
,,Дете моје, сузом нерошено,
Мој Лaзaре, цвеће покошено,
Твојој мaјци греси прости били;
не одрече мaјкa себе рaди,
већ рaд’ своје миле унучaди,
Дa узлете нa јунaчким крил’мa
И рaд нaшег селa питомогa
И нaродa и твогa и свогa …“
.
А кaд гле’ну увенулa стaрa:
Небесимa звездицa до звезде;
кроз сaзвежђa злaтнa колa језде,
Пa стaдоше врх високa Шaрa;
У колимa беше нaјстaријa
Светитељкa Огњенa Мaријa
Што небеске врaтнице отвaрa
И сaстaвљa срцa рaзлученa…
Земљо нaшa
муком нaмученa! 

Топлину ти даха знам кроз живот цео

У осмеху слутње све о чему ћутиш

Док сваки ти дамар скрива мене део

А ти мисли моје чувствима замутиш

.

У очи ме гледаш додиром усана

Зеницом ти искре немирне ми руке

Све ноћи страствене титре у дну дана

Док грлиш ми жудне љубавне јауке

.

Уздахе са груди дланом сам ти брао

Као месец када сјајем крушке љуби

Пожуду сам с тобом од чедности крао

Док се у ћутању дрхтај не изгуби

Кад лептир у лет размахне крила

пут светлости сунчане да јурне

крене из чауре што га робила

пут искушења магије животне.

.

Читав му живот у дану једном

са сврхом да собом украси свет

окончава у лету бескрилном

који га твори у рајски цвет.

.

Човек је летач на крилима маште.

Духовна крила већ ко фетус прима.

Људима је дато да моћно лете

неспутани широм универзума.

.

Тужна већина та крила нема

јер су учени да не верују.

Свемоћја сила у њима дрема

док себи собом творе негацију.

.

Живот је кратак ко и лептиру.

У трену мине тај људски дан.

Тужан је крај човека у немиру

због кога је сврхе своје несвестан.

.

Кад крила раскрили да Светлу крене

из блаженства у коме се разлучи

спознаће моћи некоришћене

свестан да мораће још да доучи.

Фото: Необични лептир; Википедије

Дошао сам да молим се Богу

Не разумеш пробао сам дрогу

И свакаква с..ња укључујући и јогу

Тим путевима више да идем не могу

Дух ми је потучен до ногу

Сам са собом немам слогу

За то хоћу на душу да ставим облогу

.

Дошао сам до црквених врата

Извуко се из живога блата

А она закључана моје срце не схвата

Па чекам да отвори ми их старији бата

Дал спава ил ми не отвара из ината

Свеједно смањује му се плата

.

Кад буде дошао наш тата

Јер свачију грешку сигурно схвата

Дошао сам то је једино битно

Дошао сам ништа више није тако хитно

Дошао сам све остало је ситно

Дошао сам проблеме све сам од себе ритно

Ниси знала
да те чекам данима
и сакупљам
суморна фландријска јутра
омлечена маглама и сетом
лију и досадне
сиве кише
над каналима града
кликћу гладни галебови
и ремете тишину јутра.
.
Пролазе људи
обалом голих брестова
бели и црни
риђи и плави
погнуте главе
…донедавно
крала си им погледе
на плочницима тргова
и уских улица
из готских времена
…лепа Фламанко.
.
Сваке вечери
у сјају свећа
обалских кафића
чекао сам те
да ти кажем
да волим твоје амфоре плаве
донете из фландријских дубина
…чекао сам те
на мостовима на којима
су пролазили грофови
тамо
где се чекају
остављене љубави
у сусретима
којих није било.
.
И непрестано…
у Генту лију
децембарске кише
ех…да их могу зауставити
да опет сретнем
плаве фламанске очи.

Ја

рођена од Сварога

сестра Перунова

међ вуцима одгајана

рањена у бојевима

мучена и гажена

главу подижем.

.

Своје порекло призивам

космичке силе сакупљам

и кличем криком сокола

у равнотежи универзума

снагом сопственом понета

од праискона задојена

истином и слободом.

.

Из сваке ми крваве ране

црвени божури ничу

док ходим кроз ад

тражећи оног

који се не помиње

да бакљом својом

и мачем јустицијиним

повратим правду

од постанака отету

за смирај свету.

.

Па и ако клонем

и душу

након свега испустим

ништа више неће бити исто.

У наслеђе остављам

веру и сећање

у све што је чисто

док ми се осмех

у усне утискује

а небо

моје име уписује.

Да л урекнут враџбински

Као кроз вене вимене

Липти му мит

.

Да задоји

.

Ил затечен погледом пророчким

За сенке прозирне

Скрит

.

Да одоји

.

Јежи се горко

Вреба утварно

Танку нит.

.

Да запоји

.

Трагом утабаним

У огањ

Од гара црњи

Освит

.

Грђе.

Лаж је одвела љубав да путује километрима далеко
И у сижје прошлости да се враћа поновно на иста врата
Да закуца свом снагом са дозом оптимистичности
Користећи сву своју вјештину коју посједује унутар себе
Знајући да је само оно што имамо јесте фиктивна тачка
Сјенка у прошлости замрзнутих осјећања, крикова у полутами
Осиједити можемо колико патимо за небитним људима
Што увијек сматрамо да они толико много вриједе
Па тражимо нешто неоствариво, а не видимо сами себе
Бити искрено вољен у овом јеку чудности XXI стољећа
Заиста велика је сатисфакција, јер љубав је изумрла одавно!
.
Прошли смо вапаје и олује, многе тешкоће од живота нашег
Који је сад па сада велико ништа; данас те има, сутра пак не
И тежимо да будемо савршена жива бића, Сапиенси чистоће
Саткане од крви и меса које је другима дато слободно
Да га једу, јер живимо као канибали без имало срама
.
Љубав је затрована постала из давних времена прошлости
Јер када год покушамо рећи своје емоције искрене
Лаж осваја све своје тронове, тамо далеко на Тромеђи
И лажемо једни друге да нам се допадају разне ствари
Бољела је некада и тебе љубав сигурно, стидећи се својих дјела
Које смо чинили под опсадом можданих ћелија и симпатикуса
Шупљу причу дизали смо о другим особама да су постојане
Али знамо да је то била само један приказ имагинарног круга
Седмога пакла сачињености!
.
Вредновали смо љубав да је сачињена кулминацијом брака
И да све што се дешава јесте само са једним разлогом
А то је да Валентин баца свој лук сваког Трифундана
На своме Тргу Заљубљених ББ
У част онима који славе и радују се неким бољим данима
Свјежине и чистих мисли, стадијума умности проткана мирисом азура!
.
Крхко је то срце које се радује сваком новом дану
Знајући да тамо иза угла постајемо у XXI вијеку инкогнито
Што лагали смо друге, што душу своју јадали смо зидовима
Које никада не могу да чују шта ми осјећамо заправо
Али зато оне имају ожиљке од наших удараца
Тешких, стварајући један нови облик отиска удубљености
.
Смртно се бојимо да не останемо читав живот сами
А увијек трчимо према новим шансама за љубав
Нама дозвола не треба, само уједињење емоција
Које ће дозволити да увијек побиједи свако могуће зло
Што култивира на Земљи часности, нама у аманет дата
И тако године нас дочекају онако импозантне
Схватиш да више немаш двадесет и три године живота
И да као такав млад разочараш се у љубав напрасно
Постајеш инкогнито XXI стољећа
И венеш полако, али сигурно у небески Рај!

Оче оћу да видим љепоту свуда

Оћу да чујем љепоту стално

Оћу да удишем љепоту непрестано

Оћу да запливам у твој водеан љепоте

Па зароним до светих дубина

И онда узлетим високо до неба

И уплетем у косу облаке

Огрнем вјетар

Па стопим се са пјесмом лишћа

И зелене ријеке

Заплешем ко први бехар

Да напојим душу

У врту бијеле руже паднем јој на кољена

Поклоним се њеној чистоти

И величанствености

Пољубим цвркут птица

И отворим срце божијој радости

О Оче предивни .

..