Птице умиру ноћу

Саме

Тихо као звјезде

На тамном своду –

Као давно дата обећања

Као лист јоргована

Као лептир на цвијету

И као осмијех на лицу

Заборављене жене

..

Птице умиру ноћу

Саме

Тихо као звијезде.

Птице умиру ноћу…

Саме

Баш као моја Мајка.

Још Косовом влада слаба полутама.
У магли, стрпљиво, на слободу чека.
Неприметно, извори теку долинама,
из којих се ствара снажна, дивља река,

која ће опет Србе да понесе
к’о дивља бујица, што све редом плави,
толико да земља цела се затресе
и да промену велику најави.

Ћуте бројне цркве, древни манастири…
Ћуте и Срби. Ћути сво Косово.
А кад све се тако неприродно смири,
слути на промене и на време ново.

Мудри монаси, дуге, седе браде,
замишљено гледају терор над Србима.
Гледају сва злодела, која им се раде
и колико стрпљења још код Срба има,

а има га јер се памти још и горе,
у времена кад је безнадежно било.
Унуцима стари дедови говоре,
како се у ропству о слободи снило,

чекајући зору, у сред дуге ноћи,
са својом Црквом и вером у Бога,
знали су да зора једном мора доћи,
јер памтише славу храброг претка свога.

Колективно памћење одувек нас краси,
усмена, у народу живи историја,
зато јасно виде будућност монаси,
знају да ће опет васкрснут’ Србија!

Јер Косово само значи васкрсење
и ново буђење, кад Српство задрема,
а када се пробуде борбеност и хтење,
тад препреке више за Србина нема,

поготово кад се о светињи ради,
а Косово јесте светиња највећа…
Барутним ће мирисом поља да окади,
Косовских јунака војска долазећа.

Срби су чекали и по пет векова,
а камоли неће две-три деценије…
Бориће се за њега, храбро, деца ова,
још крв Обилића изхлапела није!

Јер Косово враћају увек неки нови,
синови и унуци оних што су пали.
Јуриће на Косово, као соколови,
к’о што су им преци, пре њих, јуришали.

Г.П: Путевима славе

Фото: Слике са Газиместана; Википедија

Решила сам да свему се смејем.

Нову себе градим за нова времена.

На Сунцу ћу душу и тело да грејем,

топлоте је боја цинобер црвена.

.

Боса ћу росну траву да газим,

из облака кад је вода проливена.

Сваком капи кожом да се мазим.

Киша је за мене рајски зелена.

.

Жеља што ме теби привуче

да те хоћу увек уз своје скуте.

Гони да чекам чега не беше јуче.

Чежња је боје светло жуте.

.

Досадили често сањани снови,

срце ми трепери а мирује глава.

За нова јутра хоризонти нови.

Пробуђеној нади боја је плава.

.

Двоје деце смисао мог живота.

Уз њихов смех сам једино цела.

Бриге и радости чаробна лепота.

Мајке сваке боја је горуће бела.

Напустих облаке

.

Вратих се у тишину

И пробудих  у себи

Усахнуло детињство

Да не будем сама

.

Погледом прошетах

По свету

У којем сусрете

Драге памтим

.

Огледало ми показа очи

У којима је нестала

Светлост

.

У срцу тужна песма

Коју само оно чује

.

Онај за ког сам росу

Са латица цветних

Сакупљала

Да лице уморно мије

.

И за кога сам

Моју љубав

Ветру давала

.

Да је претвара

У сунчев лет

Постаде облак

.

Чекала сам

Чедношћу љубичице

.

Он не дође

Опрости вечности

Што сам сањала

Да љубав постоји.

Одавно су бледа моја јутра

сунце је минуло

из мртвих очију мрак синуо.

.

Кроз беспуће се страх протеже.

птице траже спас

а бол живота у оку стоји.

.

Сед сам, као лишће свео.

тужно по свету окрећем лице

док ветар носи грање што плаче

а с њим и моје птице.

.

Како да вратим изгубљено време

кад стојим на прагу старости и смрти

како побећи из чаме пространства

што се у круг врти.

.

Јер, на заласку сунца моје птице

су пале.

Доле –

љубичаст цвет перунике,

горе –

бео и румен багремов цвет.

Између љубичастог доле,

и белог и руменог горе,

сребрнасте нити паучине

њишу се, трепере

и кидају на ветру.

Лежим у високој трави,

чије ми танушне

и дугачке влати

милују лице

преплануло од Сунца и ветра,

и зурим –

из свог сневајућег бића –

кроз лелујаву и светлуцаву паучину

у снежно беле облаке

у даљини

плаветно-зеленог обзорја.

Бићу небески ратник

и стихом уместо мача

ћу подићи глас

за неке нове истине

да се сутра не стидим

самртне постеље своје

јер бојим се клетве

и плача невиног

што не рекох

оно што сам знала.

.

Устајем у инат ветровима

и свим немим заветима

неписаним правилима

илузијама и морањима

згађена људским слабостима

ситним душама

да од разметања

сачувам песму

тако олако узету.

.

Због ње не волим изговоре

смишљене полуистине

и фразе припремљене

одавно научене

и не продајем

ову грудву топлине

у дну срца завучену

за игре тројанске

јер од лажи не живим.

.

И не дам да цвеће крај пута

постане још једно стратиште

по којем ће нељуди да газе

јер све док носим мој крст

и стихом уместо мача претим

оштра ће сечива мојих речи

остављати за собом згариште

за сваки

згажени бели цвет.

Не дозволите да зло око вас
пробуди зло у вама,
та мисао ми се непрестано
намеће сама.

Стално стражарим на капији душе.

Не дам да ово мало што је од ње остало

демони угуше.

Покушавају на разне начине

бедеме вере да ми сруше.

Онако су одлучни кад се нарогуше,

али ја ипак чувам

то нетакнуто парче своје детиње душе

и гледам стално у Небеса…

Знам да горе моја је адреса

и борићу се док у мени даха има.

Знам да Господ разбојнике

за веру честите, у своју одају прима.

Била сам на корак до амбиса,

али осетих тада дах Божанског мириса.

Баш кад сам хтела паклу да се предам,

Мајка Божија ми гласно рече –

Не дам те њима! Не дам!

И у том часу,

и у том трену

повратила ми је у љубав изгубљену веру.

И од тог часа

и од тог трена,

ја сам Њена!

Само Њена.

Фото: Мајка Божија; Википедија

Нит говоре

Нит роморе

Нити зборе

Да зароне

У амбис би

.

Нити вичу

Нити кличу

Нит наричу

Од бездана

Не мичу се

.

Нит се смеју

Нит се цере

Нит кикоћу

У самоћу

Дубоко би

.

Нит кукају

Нити плачу

Нити скачу

Нити цвиле

.

Нит се грле

Нит се воле

Нит се моле

А жељу би

Да утоле

Црну жељу

.

Нит се бију

Нит се кољу

Нит се гложе

.

А множе се

А множе се

А множе се.

Фото: Бомбаши, самоубице; Википедија

Зашто су туге обукле беле хаљине

и насред језера коло играју?

Представа је у току.

.

Пљускови завесе спуштају,

громки аплауз одјекује котлином.

На бис су изашле кише –

Без скокова,

без кругова у води,

капима дугачким затворске шипке лију.

.

Муња, сину, гром разлева:

„Нек се подаве све туге,

гром ће тући, то вам ја, Илија, обећавам!“

.

В.Т: „Од саздевка до раздевка“