Ево опет ћу да ти пишем неку причу из
тренутка у тренутак,
ево стојим и пишем ти крај свог прозора
(жалим што није и твој прозор)
док се све гушћа ноћ спушта на улице града,
мир нека чудна тишина
као да је потпуно заспао град,
можда би и Теби требало речи лаку ноћ.

.
Ја ћу још који тренутак да останем
крај тмурних облака,
пружићу им руке,
ако треба дозиваћу их,
речи ћу им,
да морају да се склоне,
да се лепо разиђу,
јер желим да се моја Драга
пробуди са изласком Сунца,
да Облаци,
она је део мог Сунца,
она је јутро у мом оку,
она је дар живота кад је видиш.

.
Видиш драга моја,
човек кад је сам мора да се нечим бави,
да би био бољи човек
ипак ми је боље да нешто пишем
јер не могу више тако касно
лутати безбрижно и страшно.

.
Још не знам, каква ноћ чекања ме чека,
мркла тешка ноћ.
Њена уска стаза пуна мрака
и некаквог чудног страха,
а страх ме хвата.

.
Каква ноћ, не могу у таму у ништа,
тишина и самоћа у мени плаче,
пијем…
Када би чула шта у мени чути,
знала би, да си птица
која лети небом мојим,
отворићу врата града
ако чујем твој лет.

Фото 1, 2: Фб страница – World Around Us

Фото: Кондор; Википедија

Скупило се све под мојим бором

Ти и Пријатељ у теби

мирише јутро, већ раном зором

на дуње лањске и врапца, под прозором.

.

Да ли то чежњи само се чини

скочих на прозор, да сласт испијем

капи ме кише, босиљком шкропе

много ћу снова у привид да снијем

.

Трже ме шкропац, памет без свести

одреши руке, око себе што свијах

тад жена проради у мени

скрхана маштом, на трептај,

сузу окамени.

.

На камену видим грабљиву птицу

у оку поглед пожудан и оштар

то Он жели, сласт и ковитлац

Кондоров лет, пуцањ и празан хитац.

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

У топлом сјају ваше цветне зоре
Губе се ко и врхови мачева
И звезде, смртно блед им лик не снева.
Но зоре ваше док још ватре горе
.
Из запада крвава се разлева
Ко зора ваша ведрог плама море.
И два та плама лепши плам још творе:
Са зором вашом запад ваш се слева.
.
Најдивније блистање сад се расу,
И једна ружа тек небеса сва су –
А звезде две у њима се не губе:
.
Ваша се, ево, златна звезда спаја
Јутарња са вечерњом сред тог сјаја,
Ко врхови мачева да се љубе.

Фото: Фб страница – Josien’s World

Фото: Голубови; Википедија

Гордан Гордану горди:

-Гукни голубице грлата

Грубост грдну гурни гласом гугутке,

Гугучи,

Гуди грудима,

Гибај гузове гола, грациозна газело,

грудоболко гиздава,

глади галамџије& грмаље глином, гавезом& гладиолом,

Гарнирај гибаницу, гамон, гауду,

гргеча грил,

градиштанац,

гулаш,

големе гроздове грожђа,

газдарице,

грудоносна господарице града.



Го гледам,

Гордост гушим, голобрад,

голуждрав,

Голуб гаћан голубицу гу

Фото: Фб страница – Love @ love

Форо: Добрица Ерић, књижевник; Википедија

На небу, 22. Авуста 1936.
.
Анђео
У земљи Србији, у гдужанском селу
рођен је дечачић са звездом на челу.
.
Хор анђела
Даривали смо га и знаком и словом.
Круниши га, о Оче, благословом!
.
Усуд
Данас баш нисам за благу реч кадар.
Желим да тај мали буде виноградар
снова, сејач звезда, берач јоргована
и одметник с рулом место јатагана.
Да буде рибар у језеру сузе
и да јури своје музе кроз кукурузе.
Да испроба тринаест чекића и длета
док не пронађе пут до Тамног вилајета.
Да има дом и пород као и сви други
ал’ да реку живота пређе сам по дуги.
Стрелицом трепавице да падне погођен
сто година млађи него што је рођен!
.
Анђео

О, круно света, главо узвишена

 наша је кротка молба услишена!
.
Хор анђела
Биће онако како жели владар неба и земље!

Биће виноградар снова, берач јоргован

и одметник с фрулом место јатагана.

 Рибариће у разним језерима суза

и јуриће музе преко кукуруза.

Испробаће тринаест чекића и длета

док не нађе пут до Тамног вилајета.

Имаће и дом и врт као и сви други

ал’ ће реку живота прећи сам по дуги.

Стрелицама трепавица умреће погођен

сто година млађи него што је рођен!

Фото: Фб страница – Beautiful Roses

Фото: Милош С. Милојевић; Википедија

(Поводом 180 г. од рођења)

Црна Бара покрај Богатића

дала српству силног задужбинара.

Изњедрила светлог Црна Бара

паметара и јуначког тића.

.

Србољупче и истинољупца

свештеничка семја васпитала.

Велик наук Русија му дала.

Школовала моћног књиготворца.

.

За рођину српску крварио.

Увек испред својих устаника.

К’о див јунак на челу јунака

устанике моћно предводио.

.

У Громаде бројна су одличја:

-Пет степени „Таковскога крста“

-Споменице два Балканска рата

-Медаље му од сребра и злата

и за храброст и за часну службу.

.

-Освешта га орден Светог Саве.

-Доби потом Савину медаљу.

-„Црвен крст“ му окачи медаљу..

-„Румун крстом“ Румуни га славе.

.

Свој је народ с прапочетком свез’о

доказима који се не споре.

Немоћни да доказе оборе

клеветали да је обмањив’о.

.

Предњачили српски језуити

а из рода што Црног посече

у завету кумовске погаче.

Не дадоше истину општити.

Фото: Фб страница – Art empire

(Свим драгим, милим и врлим пријатељима – Белим Србима и Белим Србкињама, ма где и камо где су, те ма у којим год световима да пребивају, с љубављу посвећујем ове лирске записе.)

СВИ СЕ МИ ОДНЕКУД
ЗНАМО…

Сви се ми однекуд знамо, а уопште
не знамо да се знамо.
Не знамо да се знамо, зато што су
многи овоји таме заборава
прекрили наша сећања.
Кроз колико су животних токова
путовале наше душе, да би се,
после силних звезданих кругова,
препознале негда и некамо на
даљину, кроз многе мрене и
копрене непрозира.
Сви смо ми једни другима одавно
знани, из неких минулих живота
што сежу у дубине векова и
светова, а да се тога ни сетити не
можемо.
Сви давнашњи сусрети наши у
језгру су наше душе белим
божанским зраком записани, а на
нама је да се свих тих сусрета
давнашњих у сновима
својим присетимо.
У сновима својим, које будни
снијемо, у праскозрје неких
будућих животних токова.
Заиста, сви смо ми једни другима
својта и род, те, ако ми не знамо,
онда то наши снови, зацело, знају
још пре рођења нашега.

Фото: Фб страница – Мy Purple Lovers

Милом Оцу сад ћу рећи

Да сам Љубав

Милом Богу сад ћу пјеват

Да сам Вјечност

Нећу просит, молит

Ништа за ме

И нек сваки траг од таме

У мом бићу сад ишчили

Нек постанем

Сама Свјетлост

Да у зоре рајске цвјетне

С цвркутима милих птица

Уплетем се у вјетрове

Па са њима отпутујем

Васељеном

Да се стопим с морском пјеном

И расточим међу звијезде

У мјесецу младом

Ко у барци

Отпловим по небу светом

Једра ће ми бити дуга

Које саме везу виле

Сад ћу рећи драгом Оцу

Да сам нашла Вјечност цијелу

Коју су ми сциле и харибде

На тајноме мјесту скриле

Па ћу ђердан од вјечности

Око врата да заденем

Па ће поглед сјајан бити

Љепоту ће свуд створити

Медовину с херувима испијати

И Оцу се свег што дише

Душом пјесме надивити

Милом Богу сад ћу рећи

Да сам Љубав

Фото 1, 2: Фб страница – Мy Purple Lovers

Фото: Црна рупа; Википедија

Навечер ноћи

Чељустима режи

Kурјачки цвилно

.

Бубњам опнасто

Над безданом слепим

Обамро силно

.

Срљам штулаво

Путем у непуте

Jурим чилно

.

Челом у неповрат

Умно у неум

.

Незнаном

Да л земном

Ил неком

Најдубљом висином

Негде.

Фото: Алекса Шантић; Википедија

Има неко доба све ме чежња мори,
све ми нешто срце уздише и гори;
Па ти немам, брате, ни мира ни станка,
него дуге ноћи ја бдијем без санка
И стишавам срце и њиме се мучим,
па до зоре тако памети га учим;
.
Али лудо срце не чује шта зборим,
него ме све пати ударима горим,
и дршће и стрепи, као лист са прута,
и зове ме тамо одмах преко пута,
под широким дудом од стољетних дана
гдје кућица стоји кречом окречана,
па кô да су вјетри снијег нанијели –
спрам јаркога сунца она се бијели,
а ноћу, кад јасна мјесечина гране,
под широким дудом сва трептати стане…
.
Ту је, ту је оно што ми срце мами,
с чега ноћу бдијем до у освит сами, –
ту је оно благо, љепота Мостара,
кунем вам се, људи, свијем на свијету,
што је бистре росе на горском цвијету,
нико не би могô наћи капцу једну
тако милу, сјајну, и чисту и чедну!

.
Кунем вам се, откад јарко сунце грије,
запамтио нико ‘наке очи није;
Лијепе и мудре, свијетле и црне,
пуне живе ватре гдје ми душа срне!
И кунем се, што је ђула и бехара,
све би својим лицем застидила Мара, –
па још коса мека, она коса врана
би мехлемом била и најљућих рана!…
.
Од јутра до мрака с прозора је гледим,
па уздишем тако, чезнем и блиједим,
а мајчино благо послује и ради,
у широку софу жути шебој сади,
до шебоја ђурђиц и каранфил мио,
уз црвени каранфил феслиђен се свио,
па кад вјетар духне кроз мурвине гране,
мариним цвијећем миришу све стране.
.
Сад је видим, ено по танану платну
на ђерђефу лаком везе грану златну
и уз ситни везак, на доксату,
слаже ону милу пјесму што је срце каже:
„О, сунашце јарко, свом смирају пођи!
О мој драги, ти ми под пенџере дођи!“
Па пут неба често мили поглед пусти,
ко да једва чека да се вече спусти…
Па још, болан друже, кад недјеља сване,
на авлијска врата када Мара стане,
бих, тако ми бога, аџамија посто,
у механи пио и без гроша осто!
.
Јер, да само видиш, у лијепе Маре,
какве ли су, пусте, димије од харе!
Каква ли је на њој таласија ткâна,
што јој њедра крије са два ђула рâна!
Какав ли је онај над повијом враном
црвен фесић пусти са бисерли-граном!
Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ
кад наранчу жуту баци цура дивна,
и да видиш осмјех и слатка јој уста,
би и тебе с мајком раставила пуста!
.
Па још оне очи што сву милост нуде!
Благо оном чија вјереница буде!

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses