Лани вријеме постало је и даље тмурно; симболика града

У руке тиранина прешла је без иједног промашеног метка

Љубав је и даље цвјетала, кочоперно тражила своје станиште

А највећа бол живота је она која нам с годинама долази

И одјекује у нашим ушима снажно, а још нераскидива душа

Тражи свој опроштајни гријех због времена погрешности

Када дала је максимум свога времена, то срце куцало је

За неку особу која разумјела није њу, а и даље вољело је

Без обзира на оно што други људи говорили искрена мишљења

.

Као да је вријеме постало само антоним за дешавања

Свјесности не дозвољавамо да уђе у наше поре живота

Јер заљубљеност је најгори вид човјековог стања

Гдје не види знаке алармантности, јер што је драго срцу

То обично с временом може постати јако далеко

Да људи се застране и никада више не погледају се у очи

Док лаж и даље врата своја, рачунајући на најгоре ствари

Које се човјеку могу да догоде без имало размишљања

.

Судбина записана је свакоме од нас обичних смртника

И не треба да је некада ни сазнамо, јер када угледамо

Схватимо да можда најбоља времена су била баш она

Која смо некада имали; блиставе снове и лијепе рефлекторе

Док еротика је водила све до самог краја уз свијеће

А ноћ је памтила сва дешавања око нас која су постојала

.

Расковник живота носимо све око себе, па и на руци

Који не мора бити скупоцјен као други што имају

Потребно је понекада само мало среће и знања

Да неке ствари на вријеме сазнамо, да нас истина

Увијек дочека на своје ноге и да се радујемо дану

Који је пред нама, јер љубав увијек има друге планове

.

Ако ријеч је наше обећање да смо уз некога вјечно

То значи да морамо и наше ријечи да оправдамо

А да не буду само пука машта која увијек одлети

Тамо негђе далеко, када се најмање надамо

Обично у животу нас дочека широке руке, било добро или лоше

.

Говор језика и емоције су највећи симпатизери људи

Јако тешко је задржати емоције када се растанак појави

Небитно године; мјесто увијек нас враћа на приче љепше

Данак узимају и осмијех се опет мора да појави

Зато што ипак права љубав памти само оно најбоље

Од живота што се приказује на пиједесталу човјека

.

Расковник емоција држимо у данашњем свијету скривено

Не дозвољавајући другима око нас да сазнају праву причу

Али зато кријемо све око себе са осмијехом и причом

Која одудара од стварне стварности, живимо у времену тешком

Гдје бојимо се за љубави лоје можда могу опстати

А расковник времена показује када ће да се догоди

Некада годинама, некада мјесецима или пак данима

Само је потребно стрпљење и мало среће у животу

.

Расковник емоција највеће тајне крије

Расковник је највећи непријатељ човјеку

Вријеме је илузија стварности,, људи отети свакако

Од љубави заустављиве су природе постали одавно!

Фото: Расковник; Википедија

Тамо и амо…лако као перо,

као нота од миља поноћних свитаца,

зрело жито у меду сненом 

и твоје усне што пупе црвеном.

.

Живот се њише у колевци снова 

лист на ветру час горе час доле.

То само је, то је само…

можда дах северних ветрова…

.

Ах

Како да ти кажем волим те…

Како да ти очи просветле…

Како да ти сад у сну…

оду души упамте – све ове године…

.

Стојим на стени сам

и ветар ми косу мрси – игра се.

Тај осећај дуго сневам,

у духу све ЈЕДНО је.

.

И сред крви што кал обоји 

газимо тихо с’поштовањем.

Једино мртви виде крај рата.

Једино живи знају за мир.

Како је настала киша

Тишина.

Звук ветра најављује промену.

Благословен је.

Време је, кажу, подложно промени…

„Нека буде радост! „, она рече ,

а он је погледа са смешком на уснама,  ухвати је за руку и нежно пољуби у врат!

Гледали су се, а радост је текла на простор и ширила се на сав живот у постојању!

„Нека буде љубав“! , рече он и ухвати је око струка и погледа је са сунцем у очима !

Њене очи су још више сјале , а из усана је громом изустила „Нека буде! „

И сваки пут када се љубе,  њихови пољупци падају на земљу, које људи називају кишом!

Заболи и разболи чекање на врео пољубац,
а додири су постали пластични невидљиви плес,
по шакама и све без тона ријечи.
нестрпљива а моја,
у жељи да нестане бол свилена шарена пјесма,
добила је право на живот.
И кад ћутим пјесма настаје.
Кад плачем она убија воду и сузе.
*
Погађаш ме,
Ко ватру жар,
ко љубав заљубљени пар,
ко сунце мрак, погађаш ме јер си ко метак јак.
Хвала ти што такав си, па бар био и наопак.
*
Знам за све непроходне самоће без даха, без удаха,
климаве врсте среће које као гости
дошле су на доручак који
неколико година нијесам могла појести,
превише укуса било је,
а онда отровале ми желудац,
понизиле мозак и отишле,
без питања одакле ћу ја сад да узмем
ту љубав из којег тањира?
Не знам да ли ми више трне стомак или глас?
Може ли падеж самоће у љубави да застари?
*
Бићу добро, живот нема репризу,
зато читај ме из даљине, а буди близу.
*
Срце пјесника, је оно лутајуће срце, пуно шкољки.
*
Ноћ је нестала,
али никад те вољети нијесам престала,
јер ти си моја нота љубави.
*
Сваки сан открива неки нови почетак,
а свако буђење, жељу да поново сањамо
*
Морам пронаћи љепоту,
а знаш гдје тражим је?
У њеним притокама.
*
Стисни зубе и путом раја према љубави крени.
Тамо чекају те војници њени.
*
Љубав је језеро, времена траг,
љубав је кад у срцу станује неко драг.
*
Волим све па и ту воду, ако помиче се, и не стоји.
*
Боље видјети пустињу у срцу облака,
него у срцу човјека.
*
Срце ми је голубље крило,
оно које чека да машта
сву своју стварност наслони на њега,
и пожели живот од златног стакла.
Јер ни то случајно није,
а свака жеља тежак је испит.
*
Попут подморнице,
чекам да тло природе,
прихвати ме.
Па по њему да разлијем се.
*
Сунца треба ми,
оног што живот надом напија.
*
Нема кривице због новог почетка,
то је само привилегија.

Фото: Нада Матовић

Царица леда нестаје,

топи је сваки сунчев зрак!

Отвара се небо плаветно,

пространство непрегледно!

Слутим,  прежу се ветри истока,

спрема се пролећа богиња!

Над реком набујалом, срећу се

сестре истога краљевства!

Смеши се земља мајка,

семењем набубрела, у сну јој доба

којим Лада влада!

И буде се пупољци, успавани,

поклон Девани!

И брже куцају срца камена,

око свих извора,

милује их у пролазу хаљином Калина!

Гледам, очима као да не верујем,

живот васкрсава!

И промичу векови, као сати,

знам у  свакоме сам  жива.

Ако Америка ангажује армију,
Ако Азербејџан анектира Албанију,
Ако аутократа абдицира ад хок
аморфни Анунаки атерираће аеродинамички,
арбитрираће,
аболирати Александра,
анкетирати ауторитете,
анулирати азиланте,
англицизирати аморалне,
анимирати артифицијелне анђеле,
антиратне авионе активираће
апелујући авангардно:
Аудијенција Аватарима, агностицима, алтернативцима!
Ајмо астрално,
апстрактно,
антигравитацијски!
Аве апокалипсо амбасада,
администрације, апотека , академија,
адвоката,
акциза, апоена,
амблема, аполета!
.
Аполон аргументовано анализира Аполло
А приори:
Ајде амо, археолошка
асанација ауре аб ово,
адаптација алтер ега, алтруизам анархије.
.
Авај , алави апетит аплаудира аветињи,
атомско аминовање антихристу,
апстрактни астероид алкохолише Азију, Африку,
апатичне Абориџане, анималне Астеке,
а Антарктик, архитектонски андерграунд,
арчи Атлантиду архаично,
анимира аниму,
ароматизује атмосферу.
.
Але арлаучу алармантно аутобиографску арију:
Алал вера абнормалном ашиковању!
Алелуја, алелуја!

Х.Ш.И: “Аззбука“

Фото: Атбука; Википедија

Као узенгијама

Подбочен

Трзам се силно

Крв лијем

.

Ржем ко ат

Пред чадором

Сапет од љутог

Мегданџије

.

Сикћем стравно

Палацам

Лапћем

Срце ми бије

.

Слутно ка

Нечем блудном

Ил можда већем

Идем

.

Галопирам.

У глави ми звоњава неболомних вечери –

Света овог о чија ми врата ветар корак ломи;

У оку, место птичја, зру кошнице и глечери,

Клет ме обасјава, а зимомора ломи.

.

О дивно лудаштво, најчистија бољко,

Лепо ми те каменује лажно милосрђе!

Само понор зна што уз тебе невољно

Сним, док глас свој отимам од кама и рђе.

.

Јер, у мени је Онај кога не познајем,

С којим се спорим, као на брвну –

Време неспоразумно коме се не предајем.

.

О тај сам што још, прокажен, одолева

Усуду завереном на патњу крвну,

Што црну рану лиже кад најсветлије пева!

Фото: Димитрије Николајевић, песник, Википедија

Ајде коло да играмо
Коло Купала,
Младог Коледа!
Ко за коло ај у коло
Коло Купала,
Младог Коледа!
Ко се ватре наиграо
Ватре чистеће,
Воде мијеће?
Ко се водом омивао
Водом студеном,
Ладном изворном?
Ајд у коло коло за њег
Коло Купала,
Младог Коледа.
У колу је свако добро,
Вељ’ обиље,
Млого плодова.
Доста смока свакојака,
Смока варена,
Млека сирења.
Сваком дајте што је чије,
Меника моје,
Благо највеће.
Мени драго и обиље,
Плоде велике,
Сирце сирене.

М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Коло Купала; Википедија

Дакле, србска децо сад невидљивог европског царства, увек морате бити спремни за велике, па и највеће освајачке претње. Ако хоћете да будете истински Срби – морате знати да то веома скупо кошта а ништа не доноси, изузев мука, патњи и страдања. Ако за то нисте способни – боље је да се повучете са овог најопаснијег места у Европи, да одете у бели свет, да не сметате осталима са својим гласним страховањима и жалопојкама. Морате знати да ће рајински менталитет, ванредно способан да се увек и свуда докопа власти и одржи на  њој, свако ваше сврставање на страну народа награђивати поругама, срамоћењем и прогонима. Ваш избор мора бити слободан од сваке бриге за исход. Једнако морате бити слободни од жудње за победом, као и од страха спрам пораза.. Ваша одлука мора бити чиста и неусловљива.. само тако ћете бити достојни србске улоге и традиције.