Пламен народа у небеса сеже,

Прште вериге и мачеви ззвече.

Нема ланца да идеал веже,

Нема народа у робству да клече.

.

Слобода из борбе се рађа,

Снага слоге у пламену кали;

Док колена данашњице, млађа,

Настављају где су они стали.

.

Душманин пред правдом бежи,

Тамом крије своје бедно ице.

На слободе песму режи

Отеран је од границе.

.

Зна да сутра неће бити

Као што је јуче било.

Да крв више неће пити,

Све се наше пробудило.

Фото: Европа, карта; Википедија

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.
.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.
.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.
.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лику
Одморити душу од страшних глухота.

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко селска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Трзуби каћун; Википедија

ОДАВНО СЕ НИЧЕМУ НЕ
ЧУДИМ
Гледам,
и не могу чудом да се начудим!
Нико тако не руши, не разара,
не уништава и не затире
Србство и Србију као сами Срби.
Како изнутра тако и извана.
Срби се просто надмећу између
себе у растурању и разарању
Србства и Србије.
Понашају се тако,
као да пре њих не бејаше ничег
те да после њих
неће бити никог.
Мрзе подједнако
и претке и потомке,
а понајвише себе саме.
Нико се тако не руга Србству
и нико тако не погани Србију,
као сами Срби.
Ни Творац
ни Васељена
ни сва духовна
и божанска бића
из свих иних светова,
не могу –
гле! –
од самих Срба
да сачувају и спасу
Србство и Србију.
И даље све то гледам,
али се више
ничему не чудим!

Тада Алмитра опет проговори и рече: А што о Женидби

велиш, Учитељу?

А он одврати говорећи:

Родисте се заједно и увек ћете бити заједно. Бићете заједно и онда кад бела

крила смрти разметну ваше дане.

Да, бићете заједно чак и у тихом Божјем памћењу.

Али, нека буде простора у вашем заједништву.

Нека небески ветрови плешу међу вама.

Љубите једно друго, али не правите споне од љубави:

Нека радије буде узбуркано море међу обалама ваших душа.

Левајте чашу једно другоме, али не пијте из исте чаше.

Дајте једно другоме од свога круха, али не једите од исте кришке.

Певајте и плешите заједно и радујте се, али нека свако од вас узмогне бити и

само,

Као што су жице на лутњи саме, премда одзвањају истом глазбом.

Подајте своја срца, али не једно другом у посед.

Јер само рука Живота може обухватити ваша срца.

И стојте заједно, али не преблизу;

Јер, ступови храмски стоје одвојено,

А храст и чемпрес не расту у сени један другоме.

Срч мог постојања уденут у Твоју хладноћу

Венчану са свим сутонима позних јесени,

Почетак је неповратног пута у глуву самоћу,

Кад све се туге скупе само у једној сени.

.

И бива тако дан у очима све тмурнији, краћи,

Свака мисао о Теби срцу је све нејаснија,

У вртлогу збиље и снова већ се не умем снаћи

Док ме живим још чини Твог бивства чаролија.

.

Пружам ли руке к Небу или даљини што се губи

На разливу токова светлости и измаглице,

Не знам — осећам неко ми ум својом тупошћу руби,

Да пред истином не могу познати Твоје лице.

.

На крају у страху дрхтим с мишљу о непостојању:

Твог дела у мени и свему што беше и биће —

И где су границе гордости и смерном покајању,

Кад све се у души сломи с криком у комадиће.

Планина Душа Римљани је зваху

јер чудом сваким она тад трептала.

Виле и патуљци њом се шетаху

док чудним светлом она је бљескала.

..

Сирмијум су при њој устолчили

да им престо Богу ближе буде.

Светови се над њоме спајали

кад се моћи њене ослободе.

.

Има стазу без теже земљине.

Тространом брду муње се клањају.

Кад прораде врата васионе

простор – време закони престају.

.

Са неба се Земља оплодила

Чуварима небеског сећања.

Материја духом оживела

након пута ком не би враћања.

.

Места моћи сневали монаси

да на њима свој дом они граде.

Ктитори им бивали монарси

намерени да Фрушку озвезде.

.

Светим рухом добро су скривена

врата која реза не отвара.

Од свемоћне руке забрављена

за пролазак демонских утвара.

Волела бих ноћас
да сам туђа жена,
Пољуцима врелим
чежњом загрљена.
Устрепталим срцем
што дах појачава.
Што немир и сета
не дају да спава.
Волела бих ноћас
да сам туђа жена,
У загрљај кад лети
душа заљубљена.
Кад се снажне руке
око струка вију.
Кораком, без даха
тело да покрију.
Волела бих ноћас
да сам туђа жена,
Мазно и нежно и
снажно вољена.
Незаборављена.
Неостављена.
Љубав што се даје,
кад си туђа жена.

од праха звезда снујем ти огрлицу
зрнца вечности низана у ватру срца
длан врелине даровно приносим лицу
да разгор ноћима дуго светлуца
..
слази са неба јар звездомлека
точи се мило у раздел вулкан вена
од капи слатких дивља незадрж река
обалом снова зри разливена
.
руке нам луке пловидбе вечне
таласи времена трошне нас носе
високог неба бескраје млечне
.
спајамо уснама злу да пркосе
једном и ми ћемо звездопрах бити
зрнца снизана у спомен нити

Тијанија силовита пресветла – уранио Јарило

Распростро злато по шумама таласастим пољима

Брдима планинама и водоплавној реци Тијани.

Клизе фини сребрнасти слојеви магле по котлини.

Жмиркају и светлуцају хиљаде хиљаде округластих

Малених огледалаца са површи залеђеног снега.

.

У даљини подно ланца дугих плаветних планина

Реско лаје малени цуко не подржаше га остали

Можда види – осећа промрзлог зекана у близини,

Или га је узбудио протрчали скакутави  срндаћ.

А можда му се прикрада лукавица лија из Осоја

Да шћапи неку занесену неопрезну коку за лијиће

..

, Можда је као оштра одапета етерична стрела са Рзава

Праисконог Витеза Благоја Стрелца Ариљца,

А можда цуко лајући високо високо подиже храброст,

Показује да је увек оран будан и да је зубе наоштрио,

И да је веран чувар и помагач у свако тешко време

И да је спреман за истрк ако нека напаст запрети

..

Горуцка и пуцкета ватра у старинској пећи на дрва,

Капљуцка са крова истопљени снег – тап тап тап.

Ужарило ми се треће око викло да гледа оностран

Викло да гледа плава провидна међубића светова

Викло да стра-жари на раскрсници сила и ветрова

И да види богове Рода на далекој планети родини

..

Иде ми се одмах испод Храста исцелитеља и мудраца,

Иде ми се на планине Јелицу дугу и Каблар стеновити

Да гледам и сликам кривуд реке Западне Мораве,

Иде ми се на Овчар на жарну светлосне тачку – Рачвар

Одакле се и према западу и према југу рачвају струје

Иде ми се – не иде ми се – иде ми се – не иде ми се

Где да идем, хеј! хеј! где да идем – када сам дошао!?