Као вода

Цурела сам ти

Низ раширене прсте

.

И осећала као камен

Који стоји на путу

Ветру који цвили

.

Тада си отишао

Тамо негде

Иза дуге

.

Мене болом

Обукао

И осмех ми оставио

.

Тражим те и даље

У мојим ноћима

Које су кратке

.

Снови тамни

Очито ткани

Да не буду наши

Осетили Срби грехе и страданије

Чули су јецаје Лазареве и Савине,

Уздахе Хелендарске Игуманије

Па опроста траже и стазе давнине.

.

Плачу Срби, светитеље зову,

Зову Саву, зову Николаја.

Србију би да изграде нову

Сву по мери небескога сјаја.

.

Тече Дунав водицом сланом

Тее Сава сузом покајном,

Испуни се река вером Православном

Испуни се душа светом тајном.

.

На Врачар се сјатила Србија цела

Да Господу Литурђију испоје,

Да с очисте градови и села

Да с види ко је вера, а невера ко је.

Нисам ја за таква шта,
за такве речи, певање и страст,
ја сам само на дну чаше исти
умирући глас.
.
И док виори страх што се буди
у пољу жита на ливади ствари
и хватам стих и не чујем ништа
јер ја сам само мали
умирући глас.
.
И одлази звекет покошених трава
и лелуја стење дуж ледене реке
и остаће смирај једно дана
и мој звонки ммлади
умирући глас.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

ВОДОПОЛ – ВОДАНОВ ДАН – ДАН ВОДА

Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река. Водановим даном (Водополом) некада се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа а обичаји везани за њу сачували су се до данашњих дан, додуше, измењени.

Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Ускрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу – у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала „због поплава, односно водених демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после каснопролећних провала облака. Зато ови обреди припадају кругу пролећних обичаја, да би се водени духови умилостивили

Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна.

У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана – господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало.

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“

Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:

„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

Извор: РОДНА ВЕРА

https://www.facebook.com/RODNA.VERA

Господе
све силе светлости
нека се удруже
против мрака!
Да не буде,
никада више нељуди,
нечовештва и страха!
Да окајемо, очистимо
све грехе своје …
да научимо све лекције
Твоје, Господе …
Спаси, помози и опрости!
Нека очовечимо се
у доброти, љубави
и радости, заувек!

С.М.Лекан: Преци, прошла будућност, треће небо

Птица ти си,

вјетар крилат.

Мирта ти си,

сунце умно.

Јутро ти си,

вода питка.

Ноћ ти си,

ватра зачарана.

У зениту душе

ти си,

пјесма насмијана.

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.
.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.
.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.
.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лик
Одморити душу од страшних глухота

Играмо се смрти. У ноћ вреле угарке бацамо

и плашимо долазећи мрак

А музика себи из груди чупа

узбуђена влакна док се као воћем

звездама гађамо: мозак

и звезде – читав предео!

Из сребрних бокала пијемо ову лудост

а тиха мудрост камена

из дубине понавља: тамо

тамо где нема сјаја

ни ватре нема О сјај којим се

пљускамо! Ноћ топимо

у злато: на сунцу биће

само плута Ипак

кад вода до грла нарасте –

неће потонути

Играмо се као да ништа

не можемо

 изгубити

празно има облик
недостајања ње
–
иза сваког угла
и без сунца сенка
.
гледамо се леђима
умарамо ћутањем
тражимо на даљину
–
небеском водом квашени
ломимо део по део
каменог срца
.
тако се опиремо
великој обмани
.
на трећој обали смисла
грејемо белутке
непролазном љубављу

ПОЕЗИЈА, УМЕТНОСТ, ЛЕПОТА…

Без поезије у најширем значењу,

без уметности и унутарње лепоте,

овај би свет био најружнији и

најодвратнији међу свим световима.

Јер, тада у овоме свету ни љубави

не би било!

Зато што се љубав рађа из лепоте,

као што се и лепота рађа из љубави.

Кад ме нешто незнано откуд тишти

и притиска на души, кад ме стеже и

гуши у прсима, кад не знам више,

да ли сам жив или мртав, тада

само песма, само уметност, само

унутарња лепота може да ме

васкрсне, подигне и усправи.

Али, и буквално!

Како сам живео и опстајао у овоме

свету, то само Бог Благи зна!

Ако би мене неко питао – ја не бих

умео да му одговорим!

Када би неке вишње силе

протерале поезију, уметност и

лепоту из овога света, тада би се

овде рађале само наказе без душе

из најмрачнијих светова.