Надошло зрело грожђе
И ври у дојкама
У глави море хучи
Знојна ноћ низ трбух цури
Док сокови маме лептирове.
.
У глави Галеб кликће
Пјесмом неказаном
Дозива Сан и
Као магла мисли обавија
Док далеки таласи
Име дозивају.
.
Мирише рана јесен и
Постељу под прозором
Соковима топи —
Једна жена сања море!

Kаткад тако сетну ухвати ме језа,

па се сетим Kосмета и чет’ри оцила.

У грудима живи благодатна веза…

Белокрилне птице како шири крила!

.

Знам више се никад поновити неће,

оно храбро време с погачом и соли.

Док нам црна тама по колевци шеће

и на плодној њиви само камен голи.

.

Препуне пољане и крви и рана,

јоште мајка држи заставу у крилу.

А, нада јој давно беше закопана

са витешком славом кад се небу вину.

.

И згариште тихо спаљених огњишта,

жедна мртва уста, кап небеског пију…

На бојишту славном сад не цвета ништа,

црвени божури лат с сузицом лију!

..

Под ребрима болно застало је време,

испуњено јадом, страдањем и смрћу.

Пупољци су крхки, још нежније семе,

речи ми саме с јецајем загрцну…

.

Очај се са болом у грлу наниже,

стравичне су слутње обузеле стих.

Неки нови ужас прилази нам ближе,

маршеви застали, оста само крик.

.

О Србијо, мајко… Где је твој војник,

кол’ко ли их оста под небеским сводом?!

Још ми срце дрхти мислећи на њих…

Пробуди се, заклињем те Храмом и Слободом!

Фото: Храм Световида у Аркони; Википедија

Смрт као усклик мртвила чека мене

и ја сам близу сваким часом ближе

овај живот није за мене

нити за моје најближње.

..

Разговарам са мртвима топло

живи ме не радују

не знају усхићење са мртвима

на једнаке делове да поделе.

.

Овај живот нема другог циља

до да умреш и предаш се светлу

о кад би само знали

за узвишеност

свемоћну

.

Ал’ тај зар смрти

само је тренутак

после тога не додирујте ме не љубите

ја сам и овде и тамо без тела

.

Ви бели жути црни црвени како вам то рећи

због вас ова планета овако каска

надам се да ћу умрети на пречац

него да се дуго са вама опраштам

.

Ако не будемо будни,

нестаћемо у ноћи

 дужој од века!

У ноћи  мрачној и студеној!

У ноћи, гле, без свитања!

.

Ако не будемо будни,

растрзаће нас звери

крвожедне,

које ће доћи,

у ноћи дужој од века,

са западне стране!

.

Ако не будемо будни,

никада ми

нећемо више бити

ми!

И ништа наше

неће више бити

наше!

.

Ако не будемо будни,

ни брат брата

неће више смети

да назове

братом!

.

Ако не будемо будни,

ни шљиве више

неће

у Србији

цвасти!

.

Ако не будемо будни,

 и ако на Србију падне

ноћ дужа од века –

ноћ без свитања! –

биће као да се

ни родили

нисмо!

.

На водама Словенског Дунава,

кад шљиве у присоју цвату,

7520/2012. године.

Тихо ноћи …
Још хоћу
да сањам …
Тихо ноћи …
Дане ти
поклањам …
Месечину и звезде
ја тражим,
да све боли
срца мог
ублажим.
Тихо ноћи …
Не буди
ми сање …
Тихо, тихо,
још нећу
свитање …
Хоћу звезду,
Моћну, а
и сјајну,
да је видим,
да јој
кажем тајну;
тајну срца,
мисли, а
и душе …
Да ветрове
што ми
снове руше
пошаље далеко …
Тамо негде,
где ће
снажан неко
моћи да
их свлада …
А ја,
мирно досањаћу
тада
своје снове
и жеље далеке …
Све до
звезда, до
планете неке,
где баш
све се може …
Тихо ноћи,
не буди
ми сање,
тихо ноћи,
почиње свитање …
Тихо, тихо
гасне звезда
сјајна;
и још тише,
док се рађа
тајна …
Тихо ноћи,
још желим
да сањам
и сву љубав
ноћас да
поклањам …

С:М:Л: “Бисери моје дубине“

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

За Иву,
из једног давнашњег
песничкога сна

Кликтај орла, гле!
У дубоко плавом небу

Наресале ивушке беле
Понад жубора
Потока у трку

И дан као сан дивотан
У једно прамалеће
Давно
Што још минуло
Није

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Савремени домаћини

и њихова храна здрава

изгледају врло фини

ал’ ремете наша права!

.

Сира једу тек на граме

и немастан, сасвим млад

нема шунке ни саламе

млека пију ретко кад …

.

Из кесице све се спрема

-то је дваје’с’први век-

Сланиници трага нема

А тек меса – ни за лек!

.

У орману иста слика

нема коже нема вуне

свуда нека синтетика

да се овце не побуне

.

Да се сачува планета

да се крава не нервира

нама трена бар таблета

са укусом сира …

Фото: Миш; Википедија

Тражим мир у уснулој ноћи
Тражим одговоре у самоћи
Тражим себе у недостижној срећи
Мирно место где ћу ноћас лећи
.
Тражим пса међу вуковима
Тражим Бога међу лукавима
Тражим опрост међу дуговима
Пријатеља међу друговима
.
Тражим пут који можда никад нећу наћи
Месец у свитање кад запевају врапци
Тражим душу сродну својој
Даћу ти је Боже, Ти је обој
.
Тражим место под небеском капом
Тражим нешто што не припада сваком
Тражим Бога у сваком слогу
Тражим можда и што не смем и не могу
.
Тражим одговоре, а сто питања
Тражим одмор од лутања
Тражим сунце што га крију облаци
Лак је пут, ал’ су тешки кораци

Походиће ме Пријатељ Незнан
Из далека света тишине,
У сутон вечерњи од пурпура,
Кад цвао буде
Багрем бео.
*
Овај свет је, гле, тамница
Души благородној!
*
И далека звездана јата
У нама пребивају
*
Само једна једина Реч
Изречена у Великом Духу Љубави
Спасиће свет и ине светове

Фото: Никола Педовић. Горњи Дубац – Гуча