Мехер Баба: Учитељ


Ја сам једини Вољени, а сви ви сте моје љубави, ја сам једини Љубавник, а сви ви сте моји вољени.
*
Немогуће је послушати ме потпуно све док немате потпуну љубав према мени и док ме сасвим не прихватите као утеловљеног Бога.
*
Моје љубави могу да се упореде са неким ко толико обожава лавове да једног лава држи у својој кући. Али пошто се боји лава, чува га у кавезу… Према мени се поступа као према томе лаву. Ту је љубав , ту је дивљење, љубав љубавника ми је храна. Ипак, одвојен сам од љубавника који се не баца у кавез да постане храна лаву љубави, да постане сасвим уништен у својој љубави према Вољеном.
*
Онај који се одрекне живота издвојеног ега у корист живота само-преданости Учитељу, преко новог ега живи као инструмент у рукама Учитеља. Учитељ делује кроз њега: “Не ја, већ Ти“. Пре него што било шта започне трагалац би требало да каже како није он тај који дела већ то Учитељ ради кроз њега, а пошто заврши своје дело не полаже право на његове резултате нити ужива у њима, већ их даје свом Учитељу.
*
Онај који се преда Саврженом Учитељу предаје се потпуно, без тражења одобрења. Он чак ни не очекује да Учитељ похвали његову предају. Потпуна преданост отеловљује прихватање.
.
Учитељ помаже трагаоцу на своје недокучиве начине, који се не могу упоредити са начинима света. А ако трагалац треба да буде пријемчив за ту помоћ, он мора да учини стварни напор да се преда Божанској вољи Учитеља.
*
Допустам вегетаријанцима да следе своју дијету, не вегетаријанцима да једу месо, рибу, итд. Не мешам се ни у једну религију и свима допуштам да без сметњи следе своја веровања. У поређењу са љубављу за Бога, спољашњи обреди немају никакву вредност.
*
Ако грешите, помислите да то Баба греши. Ако осетитите бол, помислите да то Бабу боли.Ако све ово радите искрено, нешто ћете спознати и заборавићете на себе, па чак чинити све за Бабу.

Фото: Мехер Баба; Википедија

Верица Стојиљковић: У врели дан


У врели дан,

кад  ветар усне  под граном твојом,

и затрепере листови око твога жирја,

миловања звон, зачује се Оносветом.

.

Тад срце подигне ме моје, и потрчим,

а стопала тек додирију врхове трава.

.

Румен облак ми намигује.

Зна,

У загрљај ти долазим

Кито Лоренц: Непогода над Крагујевцом


(Сећање на 21. октобар 1944.)
.
Расте кишно стабло
изнад Крагујевца
као музика гуслица лако,
.
Ту, рекоше силни,
можеш лепоту тражити,
и бацише железне очи
и вредно стадоше убијати.
.
Ласта цвркутање црно
ниже. у долину циља,
споменика сломљено крило
над гробовима се свија.

Зашуме молитава хор
уз ветрова песме
као вихора хиљаде
сав предео угасише.
.
а муња и гром
донеће нам мир…
Можда је туд Јуриј Кјешка
бежао партизанима?

Над Крагујевцом
ко киша рони се лишће.
Ко неће вратити се
узалуд овде сања.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

Фото: Споменик стрељаним ђацима и професорима у КР; Википедија

Миомирка Мира Саичић: Уна


Рекла бих ти нешто лепо,
Али нема речи да дочарају твоју лепоту…
Рекла бих ти нешто страсно,
Али нема страсти да дочара
твоју дивљину…
Гледам те тако охолу и бучну.
Подивљалу, бесну, неукротну,
звучну…
У измаглици капи што до неба росе …
Слапове ти гледах,
Што пред собом носе…
векова сузе, радости и боли
Огрнуту зеленилом косе…
Мирисна ти вода.
Понегде вирна,
а понегде мирна…
Реко, мени драга…
Уно, ти једина…

Фото: Река Уна; Википедија

Драгош Павић: Носталгија


Срећан ко може надати се
из мора заблуда икад
испливати
*
Пребирам по диркама
свога сећања
Скупљам
латице
далеких успомена
Изникнуће
мозаик
тврђава
*
Искри се белина жеља
Растаче се у безброј трнаца
Провирује сунце
Из загљаја
На зениту се
Појавила чежња
*
Љуљају се два звона
У мојим очима
На њима се румене
Пупољци
Мојих пољубаца

Д.П: “Каскаде“

Фото: Водопад Тупавица; Викиоедија

Душица Милосављевић:  Реч


Реч си ми дао да ћеш ме из тела узети када дође време

и на длановима ме унети у себе

док не станемо пред олтар прастварања…

Реч си ми дао, души обећао и сат и дан тог последњег сањања.

Реч!

Мало је људи поштују,

мој ратниче!

Кад гледам јелене,  на нас ме подсете

и животе претходне ван ове Јаве,

светлост сједини испод твог оклопа

руке нек душу у твоју ставе!

Милорад Максимовић: Од Извора два путића


Човек стално бира. Сваки моменат или трен је избор. То се толико брзо и често дешава да временом се не примећује како избори постану низ одлука које наизглед немају везе. 

Постоје две ствари између осталог које симболишу два пута. Један је назван пут трансхуманизма а други је назван пут богова.

Човек је спој духа и тела. Биће које је у ствари бог који може постати Бог. Пошто за онога који живи без смрти време и доживљај истог не постоји, пут од бога до Бога је постепен. Траје од стварања човека.

Све више испливавају подаци да је човек створен негде у свемиру и да је један део људи потом колонизовао ову планету и настављао да експериментима побољшава и развија Човека као биће.

Пут трансхуманизма је пут спајања човека и машине. Зашто је то створено као идеја и опција? Зато што се машина контролише. Она се програмира. 

.

Њу неко програмира. 

.

Ко је то?

.

То је свест или интелигенција која је пре извесног времена наставила да се развија ван пута божанског. Увидевши временом да има проблем са губитком енергије те пожељних облика постојања – а не желивши да се врати на пут божанског (који непрестано обнавља енергију) донела је судбоносну одлуку. 

.

Избор је био да настави својим путем. Пошто је то захтевало сталан приступ енергији које већ није више било и која је почела да копни, њен избор је био да једноставно узме енергију од бића са божанског пута. Тиме би она настављала да се развија по својој вољи а са непрекидним извором чисте енергије.

.

Међутим Божји закон који се не може прекршити је закон узрока и последице, акције и реакције. Тиме што је почела да узима енергије од других бића са божанског пута, та Свест је изазвала космичку реакцију и први рат. Тај рат никада није престао.

Изгубила је своју лепоту. Постала је зло. Постала је свест која је створила архи паразите. То су сва бића и појаве који краду енергију да би опстали.

.

Неминовно се бића са божанског пута осећаше угрожено те узвратише на напад. 

.

Рат између те две стране се одвија у целом Свемиру. На свим нивоима. Тамо где није сукоб оружјем и летелицама, тамо је сукоб мишљења. На сваком нивоу постојања има нека врста сукоба. Само и искључиво због енергије. 

.

То није енергија Звезда, атома или плазме. Нити било које материјалне супстанце. То је енергија ватре живота. Неугасли пламен стварања. Самообновљива енергија која истиче из извора живота.

Трансхуманизам је покушај да се машином контролише човек да би се он у таквом стању умирио те из њега исисавала живота искра. 

Божји пут са друге стране омогућава Човеку да се правилно развија те стално повећава количине енергије коју има. Та енергија ствара. Она нема замену. Она је најскупљи комодитет како се то данас у свету каже. 

Први покушаји свести зла да од некога направе био робота ради исисавања енергије, касније је стални чин гашења љубави у човеку. Гашења свих етичких и моралних вредности. Гашења свега што омогућава правилан развој.

.

Када се дође до одређеног степена успешности, онда се човек спаја са машином те постаје извор хране тој Свести која то тражи.

Како се заштитити од овога?

.

Распламсати пламен у себи – живе ватре огањ који мора горети. Љубав и сви њени облици, морал, етика, осећања и вредности су сви само одлика те живе ватре у нама.

Воли, и види ста ће да се деси – је позив да се енергија у теби распламса. Да свесно уложиш енергију љубави да би је увећао. Јер то је једини начин гајења огња у себи.

Ватра ствара воду. Ватра Сунца је створила воду на Земљи. Ватра у теби ће створити живу воду која није вода а јесте. 

Она ће напојити жедне а они кад се окрепе ће увећати свој пламен и живу воду. Ма где био и шта радио, не можеш побећи од овог Рата. Те свести које покрећу то све су нелокалне. Чак и да сада отвориш звездану капију и одеш до Алфа Кентаурија или Ориона нећеш јој побећи. Зато немој да бежиш већ распламсавај ватру у себи.

То је једини залог опстанка јер те паразитске свести неће никада оставити на миру. Никада. Зато ти мораш свесно живети, гајити Огањ у себи.

Онда ћеш први пут у животу полетети. 

А лет…то је стих духа који стреми на Богу.

Извор: ЗвездаРод ZvezdaRod

Владан Пантелић: Витезица Паија


Наизглед мрша крхка духом чудесно јака

Гледа оком и срцем – призива Љубав света

Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци

Не продру силином у наше свете просторе

.

Она чува Јужну Капију славних предака

Носи златне кључеве за брзо отварање срца

Бедем непробојни – биће овијено Љубављу

У њеном свету слободе сна све расте и цвета

.

Муњице држи у десници белу ружу у левици

Узвраћа снагом и брзином Перунове муње

Она је његова лепа сестричина никад тугољуб

Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај

.

Јасновидац је лака и снажна витезица Паија

И нема препреке ка прошлости и будућности

Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника

Свакодневно прави девет дугих искорака среће

.

Витезица Паија Чуварка живи под тим углом

Бере различак жиловлак чичак русу и јарич

Певајући плете венчиће и држи катану у руци

То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

Фото: Лепа Александра, жена витез; Википедија

Александар Блок: ***


Нојева перја што се савила –

Љуљају се у мозгу мом.

И очи без дна, пуне плавила,

Цветају оном обалом.

.

Душа за благо има скровиште,

А кључ тај имам тек ја сaм.

Ти имаш право, о, чудовиште.

Истина је у вину, знам!