Гледам, урањаш руке у траву,

Милујеш земљу, мајку.

Росу са чела скидаш,

Очима, сунце, оца љубиш!

,

Заливаш лозу, шум брезе сањаш,

Жир љубиш,

Пре но што га усадиш!

.

Гледам, душом камен бојиш,

Живу воду из њега точиш,

Синове њом росиш.

.

Додирујеш цветове румене,

Сваки је део твоје сестрице!

Пред брестом клечиш,

Брату руке пружаш!

,

Гледам, твоје лице,

На њему куца твоје срце!

Твоје срце, моје срце,

Јелена и кошуте!

стоглава змија низ младе усне
у свет пун тајни лагано стиже

свлак упија да свест се згусне
да цвет се сјајни уз кичму диже

немо се свија и намах прсне
тај гмаз нехајни од сенке ближе

венама клија, у болу чврсне
у лог њен сјајни кад одгмиже

Низ њено лице сузе се сливају,
у свакој сузи по бол је нека.
Колико је боли у животу имала,
у младости и старости стекла
.
Скупљао се у телу чемер и јад,
одлазили вољени тада и сад.
Суза по суза, реке потеку
из тела извиру из очију теку.
.
И пеку оне и ко ватра горе,
тело их скупљало дуго и дуго,
за цео живот направило море,
оста у телу празнина и ништа друго.

Анђеле

Авети аманетоваше

Aпатијом

–

Aкрепи

Aминоваше аждајама

Амбисним

.

Aпостоли Ада

Алаловаше

Aрмадама Аспида

Aлосних

.

Алилуја

Aлилуја

Алилуја

.

Aпокалипси.

.

/Из књиге „Слава слову“ /

Фото: Акрепи; Википедија

Ја не знам где ми је „Код нас“.

Да ли у џепу или испод груди

ил` на леђима где магарци товар носе?

.

Замислим се пред неким када ме упита:

„Одакле си?“

Кажем: „ Одавде.“

Насмеје се слатко кривом ми језику.

И нећу те молити у сутоне снене

да дођеш ми…

ни пута до мене ти нећу показати…

и капке ћу спустити да не видиш

Љубав што у Бескрај гледа…

и само ћу стајати ту,

на граници света и не света,

са немим питањем

Волео бих да сам песник,
Да опевам мало стадо.
Да сам бољег сутра весник,
Див јунака срце младо.
.
Волео бих да сам клесар
Да исклешем спомен мали,
Да наш увек стоји ћесар
Где су рода борци пали.
.
Волео бих да сам сликар
Да насликам историју,
Да мом роду буде викар,
Да избегне погибију.
.
Ал’ најволим што сам Србин,
Није ни то лако бити.
У земаљског кнеза пољу
Христов барјак виорити.

Н.С.М: “Конзервативна (р)еволуција“

Фото: Србски регрути 1901; Википедија

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.

.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.

.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.

.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лику
Одморити душу од страшних глухота.

Можда постоје негде далеко,
где још нисам била.
Они који се не покоравају пред Богом.
Они проклињу смело, не опраштају учињено.
Не заборављају.
Такви траже од судбине објашњење,
али би поново живели исти живот.
Они које и смрт пита
сме ли да им приђе.
Они које не узнемирава плач детета поред пута.
Испред мене стоје два пута,
ја пођох оним којим се ређе иде.
И моје речи постадоше све теже.
Нађох оне о којима сам некада сневала.

И опет бих данас нешто рекла теби,

Нешто тако тихо, осјећајно, снено,

Рекла бих и онда када нико не би,

Рекла и утекла, ех, ти луда жено.

.

Сваку своју ријеч преплела у снове,

У најљепше жеље, још љепшега јутра,

Да те моје срце по сто пута зове,

Јер, неки су тако закаснили сјутра.

.

Рекла бих и душу отворила своју.

И све то лијепо у стих бих исплела,

И сузу би можда ја пустила коју,

Рекла бих и оно и што не бих смјела.

.

Храбрости ми никад зафалило није,

Ни на једном пољу животнога пута,

Рекла бих и оно што срце сакрије,

Да случајно негдје у мрак не залута.