Мајка је биће БОЖАНСТВЕНО Мајка је духом БОГОДЕЉНА И са ГОСПОДОМ Чува дан и ноћ Своја блага НЕДЕЉЕНА ПОНОСНА ИСТРАЈНА СТАМЕНА . Мајка је биће ЈЕДИНСТВЕНО И СЈАЈНО СУНЦЕ ЖАРКО Што тера ноћне таме И ЛАКОМ НОГОМ СКАЧЕ пред врата ЖЕЉНА Да дотакне мекано раме . Мајка је ДАРОДАВАЦ Свих ДОБАРА Да ОДОЛИ врагу ИМА ЈАКУ МОЋ ИСКРЕНО И ЧИСТО Љуби, СВОЈА БЛАГА На ТРИ дела подељена А УВЕК ЦЕЛА… …. Њено БЛЕДО лице Некад би РУМЕНО Шта је ЉУЉНУ Шта је ТРЖЕ У том чудном ТРЕНУ То ВЕТАР СИЛАН ДУНУ А мајка ВРИСНУ ЈАКО Ветар ГРУНУ јаче И из сна је ПРЕНУ.
Петак, субота и недеља, на шљивијаду у Блаце, са свих страна дођу разне фаце. Зато будите фини, па дођите и ви, али обавезно насмејани! Фестивал шљиве, хране, пића, радост за сва Божија бића! У тој веселој атмосфери, музика се ори, смех жагори, радост на све стране жубори. Можеш купити од игле до локомотиве, пробати од шљиве аперативе, кушати слатка и џемове, срести родбину, пријатеље, кумове… Само одбаците лоше мотиве и све негативе, за лоше нехајте, опустите се и уживајте, свој допринос радости дајте! Ако си човек добар и другар, и ако имаш обзир, код мене можеш купити сувенир, за себе или некоме на дар. Дођите, свој допринос дајте, певајте, играјте, живите. Да нам Блаце живи, морамо и ми бити дарежљиви, дружељубиви, у животу нашег краја себе дати и учествовати! Живи били, на Шљивијади насмејани се видели!
Човек се некако невешто смањио и почео очаран да злоупотребљава лице и нежност . Првобитно лице већ дочарано у црној светлости – у првобитну нежност отету из прегаженог пакла живота . Било је лепо време и требало је неколико пута да се смркне Да би се јасно назрело срце старога света ако се није смањило у срце човека
Тајни кључ капију Којих светова отвара? * Прашина месечева У језеру свој лик гледи Лако чамац клизи Из уског међустења винут Четири му виле једра праве А добра срећа Сребром виле боји
.Он огртачем скривен Да бљеском јутро не збуни По мирној води Веслом звезде разлива Уз бок му леви Вук сиви мирује И скоком ужарене зенице Страшила разгони
.Високо над десним раменом Свевиди орао криком Воду са копном спаја На врху стрме стене Где једног пут води Бели чека храм .
Прастари портал Кругом отворен Свој печат дочекује Тајни кључ капију Којих светова отвара?
Опет тишина, али овог пута и љубав ту је – у мојим маштањима, ноћима, у сну, у венама, у крви. Више те нисам гладна – иако у свему си био први, сличан по сновима, . топле крви што љубав зове. Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је срце у најљепшем одијелу. . Хоћу најљепшу стварност, не пуке исписане судбине људске и њихове мале снове. Све се данас љубав зове, а шта је први корак к њеној срећи – ко ће то сада рећи? . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је срећа у најљепшем одијелу. . Шта је љубав – ко ће то сада рећи? Залогај први, други, ил’ обећања, љубави, радовања… Све као да нема очи више – само сјећање романе пише. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је будућност у најљепшем одијелу. . А шта то има од љубави веће – исте истине, исте туге, а среће оне су само друге. Путују риме, чекам писама – не знам гдје, ни с које адресе. Није ни важно. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је вјечност у најљепшем одијелу. . Чекам љубав. У залогају задржаћу је снажно. Воли ме, али онако да ти буде важно. Не варај људе, јер исте судбине по залогајима ће да нам суде. . Опрости што љубав у очима мојим спава, а шта је то сан, а шта јава – залогај ће рећи: волим те. Више нема суза – љубав је једина слатка вода коју ћу вјечно пити. Ако не умијеш да волиш – онда продужи, само ме тишином не растужи. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је истина у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је нада у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је снага у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је љепота у најљепшем одијелу.
Држи ме тачно тако Како ме држиш сада Ни преблизу ни предалеко Намоташ ли уже ближе Изгорећу Размоташ ли га У прах ћу се расути . Кажеш – проблем ти је давање И кажеш – давање ти је жеља . Зашто ми онда крадеш дан? Зашто ми крадеш сан? Зашто ми корак бежиш? Зашто ми косу мрсиш? Зашто ми прсте ломиш? Зашто ми очи вежеш? . И зашто ме тако лепом чиниш?
Сутона једног сненог под мојим ногама шушти лишће ове јесени… златна ме боја подсећа на Дом… Како је све дивно у овом трену! И прича ветра у крошњама, и трепет лишћа у одсјају залазећег Сунца, милина у души и Земља под ногама што кораке осећа… и Срећа што Љубав је само родити уме.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 