О када би могао видети унутрашњу красоту ствари!
О када би могао видети унутрашњу светлост ствари, – океан светлости, у коме су потопљене све ствари!
Мртви и живи подједнако се купају у том океану, и разлике међу њима нема. Трава која данас цвета, као и она која је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој светлости.
О кад би само могао видети то! Заиста, сузе би ти замениле све речи, а љубав божанска све остало.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не умем да ти напишем песму,
јер ти си песма
коју никада нисам имао храбрости да именујем.
.
Скривао сам те у тишини дана
и у ноћима без сна,
као тајну коју сам више волео него истину.
.
Била си сенка на прагу сваког стиха,
одјек који ме пресеца чим све у мени утихне.
.
Свака реч коју сам прећутао
записивала се негде у теби,
распадала се у мени
као плод који није убран на време.
.
Не умем да те ставим у стихове,
јер превише си стварна да би стала у реченицу,
а премало моја да бих ти се обратио без страха.
.
У сваком покушају да те напишем
чујем како говориш – остани,
иако си већ отишла
пре него што сам се усудио да те задржим.

Фото: Фототека Србског Журнала

Да ли знате земљу с гробницом без краја
где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол’ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.
.
Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
чије време нема будућност ни сате,
где су венци, боје — да л’ ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?
.
Као уздах бола, као срећа људи,
кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар… И њени су врти
умрли, да нико сад их не пробуди.
.
А већ у тој земљи где је било цвеће,
живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
и уместо маја свуд се јесен креће.
.
Јер једнога дана, из другога краја,
ноћ и ветар био, и дувао јако,
па цвеће и младост умрли полако…
После јесен дошла на сарану маја.
.
На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
и са њима венце, и своје радости,
и све што је била њена васиона.
.
И у тој гробиници младости и цвећа
дисала је она још лепотом својом
у јесењој ноћи, у ноћи са којом
грлила је живот свих мртвих пролећа.
.
Али једне зоре, прве зоре потом,
заспале су благо њене очи дана,
њене очи цвећа, сред живих обмана,
у јесени тужној, са њеном лепотом.
.
Заспале су потом. Она, без живота
и младости, спава на крилима туге;
Место црви — мртво цвеће, мртве дуге
по њој: она спава, с њом њена лепота.

Фото: Девојка у сну; Википедија

Радо рани раздрагана,
рецитује Рилкеа, Рембоа, Ракића,
размишља романтично,
разоноди растројене,
разумно рескира,
ретко реагује ружно,
размазује руж радосно,
рехабилитује рањене,
рафинирано речи регенерише,
ритмом ригидне рекреира,
руча речну рибу, руколу, раставић,
ротквице, рен,
распевава руковети,
разиграва реп, реге, rok&rol,
рубрике романа рашчитава, расправља,
римује риме радикално,
руне распоређује ритмом рапсодије,
репресивне разочара редовно,
рашчупана ринта раднички,
ремети равнотежу раскалашних,
рафинирано размишља,
радује је рустично, рурално,
рециклажа, реинкарнација,
реконекција.

Разочарана роботиком, ракетама,реакторима
ретко рида расплакана ради разарања Руанде,
рушења Раванице,
руинирања Ртња,
рапидног раста рака,
рукополагања разбојника,
разарања раритета.

Резигнирани ратник рађа револтираног романописца,
румор растројства,
ритам ритмова:
рампапапа ,
рампапапа!
Револуционарни резиме рецитатора рима:
Репризирајмо рај,
Расветлимо раскрснице,
Растерајмо ружну разгоропађену реалност
раскоши & разврата,
разбијмо рептилски ропац!

Фото: Ропац, уметничка верзија; Википедија

(По белешци међу људима надостојног)

Ноћас су убили
мог брата пса,
тек онако,
због весеља,
рашта ли.
.
Звони ми се
за господство ума
и поредак ствари,
до зоре
завија сам на Месец
за обојицу,
љубави моја.
.
Да је друкчије било,
да нас заменише
пречисти суци,
радости моја,
богохулно
два пута бих умро.
.
Други пут
због туге псеће,
милости моја,
под звездом
кад ми се огласи
сама и потоња.

Фото: Пас, мртав; Википедија

Пођимо сви у Рај
Ово не сме бити крај.
.
Молим вас, не остајте тамо
Погледајте се само!
Трула тела, усијане главе
Бледа срца без радости праве.
.
Пропаст носи живот у тами
Он свачим мами.
Звони, лупа, вришти
Али ничим не храни.
Обећава бољитак, испуњење
За кога? Питај Бога….
.
Осврни се, погледај сам
Све је ту, јасно као дан.
.
Тај свет уништава, брише
Из тебе жели да исише
Сву светлост и сав сјај
Жели твој крај.

Фото: Фототека Србског Журнала
.

Тренутак кад изгладниш све своје звијери
Сву своју глад
И станеш пред своје ожиљке и ране
И немаш куд
Кренеш дубље у своју душу
У сусрет болу
У сусрет расковнику
И
Испред је Истина
И Свијетло
Испред је безусловна Љубав
И нема назад
Тај тренутак је пролаз ка вишим свјетовима
Ка Богу
Љубите га свим срцем својим
И свом душом својом
Захвалите се сузама
Оне глачају и полирају душу
Да засија као дијамант
И пригрлите мирну радост

Фото: Фототека СРбског Журнала

Осећам и врло јасно видим моћност у идеји
И препознавању срца и одмах све слажем
У своје лаконоге кораке и највише циљеве
Без оклевања их уносим у дневно деловање
.
Тражим Ариану – да ли постоји и где живи?
Препознавање срца унело ми жишку у мозак
Док машта уме да измешта умешта смешта
Ипак знам – постојано срце никада не греши!
.
Дуго сам лутао и често проналазио Ариану
У свакој жени чије очи лако гледају и виде
Кроз црне мракове и врло високе планине
И с њима уживах у ситним комадима среће
.
Осећам да до Ариане воде кривуд путеви
И нека постоје тешкоће да их све надвисим!
Нећу безбоге белаје или безизлаз сокаке
Хоћу огромне опасне и сложене препреке!
.
Једног дана у бљеску врло дубоког смираја
Почео сам тражити Аријану у Себи Самоме
Палцем и кажипрстом отварах Око Есенције
Којим се јасно види све прошло сада и будуће

***

Угледах Ариану у другој половини мога бића
Познах је по њеним – мојим блиставим очима
Отворише се хоризонти иза високих планина
Разредише се и одмах несташе црни мракови
Постаде видљиво све што долази иза шарене дуге
А срце – пуно милине настави да куца – увек у Сада

Фото: Д. Стошић – Виле; Википедија

Њен однос са биљем је био унутар ње. Није знала ни од када ни зашто та веза са биљем расте у њој. Као семење којестално траје и стално се обнавља. И стално из почетка шири из себе гранчице, листове који заузимају цео њен простор.И не   њен простор унутра већ те нити из семена изникле излазиле би кроз стопала, кроз очи, уши, кроз нос и посебно кроз њене прсте ширећи се свуда око ње где год би она бивала. Она је овог дивног пролетњег јутра у својој башти, а башта је на крају дворишта. У дну њиховог малог имања на валовитим падинама невисоких планина.Устала је, као обично рано и још сасвим непробуђена вукући велове сна за собом, прошла је кроз двориште. Поздравиле су је маце, рундави домаћи пас чувар, зечеви, коке и малени тек излегли пачићи. Сви су јој се обрадовали као и она њима. Јер знали су они да када се Она буде враћала из јутарње шетње донеће им свежу мирисну хранукоја је расла само у башти. Њеној башти. Када је стигла до баште стала је испред капије. Дрвене капије направљене од грана дрвећа и зарасла у биљке разноразних цветова. За тренутак се умирила. Зажмурила. Удахнула. Јер Она је осећала да улази у Њено свето место. У простор у коме расту делови Ње саме. Биљке. Свих облика и боја. Биљке велике и мале, ниске и високе, старе и младе. Све их је волела и све их је знала, као делове себе. И свака је. Ту се чистила и пунила. Дешавало јој се да у башту уђе и запне о неку пружену осушену лијану и тада би знала да је она позива да је расплете, да је извуче, да је откине и одбаци, јер тако би расплела замршене мисли које су је мучиле последњих дана и развијале се по њој заузимајући све више и више места. Ивремена. Или би јој се десило да главом удари у неку грану дрвета кога је увек мазила, а да до тада и није примећивала да се грана осушила и да је позива да је одсече и искористи за ложење  и по тестеру и благо са захвалношћу, али одсечно би ту суву грану одсецала. Знала би тада тачно шта заправо у себи одсеца и чега се ослобађа. Шта је то у њој оживљено и осушено и чега треба да се ослободи сагоревајући то, како би нешто ново могло да се развије. Или би шетајући између биља осетила позив неког цвета који би посебно сијао тог дана и треперио са жељом да га убере. Осећала је тада да је тај цвет неки њен мали успех, нека њена радост, неко њено учињено дело коме се радовала. Убрала би га и на груди привила ту биљну радост да јој снагу даје. Овог јутра јој се цветњак у тој чудној башти учинио некако замршен. Смотан и рашчупан као да се_неко умешао у природни склад овог биља које је тачно знало ко где ниче, расте, развија се. Ко се на кога наслања или кога подржава. Ко кога од јарког сунца штити или својим дубоким кореном водом напаја. Пришла је цветњаку и загледала се. Увек би најбоље видела биљке разумела и од њих сазнавала када би села на земљу, рукама додирнула нежно биљке и зажмурила. У том миру би упијалаприче које би јој биљке причале. Те приче би се тихо ушуњале у њено унутрашње царство и налазиле место у коме треба да се сместе. Јер тимулажењем и смештањем би биљне приче чистиле њен простор, избацивале отрове упијајући их у своје листове и гране и излазиле поново напољеостављајући за собом свежину, ведрину, радост бивања.Овог јутра је осетила да једна малена, а дивља ружа жели нешто да јој каже. Пришла јој је, додирнула и пустила је да у Њу уђе. И ружина прича је у Њу ушла и причала јој. Боцкала је оштрим трновима бушећи балончиће туге, неисплаканих суза, згуснуте чежње и патње. Ослобођене сузе су струјале Њеним венама. Осетила је и пустила да кроз затворене капке из Ње исцуре. Да оду сва та сећања на њега, и све њих које је толико волела док јој се љубав није враћала. Од којих је чекала нежност и пољубац и дивљи додир природе. Знала је да нешто није умела. Сваким треном ружине приче осетила се чистија и лакша, али и празнија. Али веровала је ружиној причи. Веровала је да та празнина мора да се расплине како би у њу нешто ново могло да уђе. А онда је ружа отворила своје латице, нежне, светло розе и тако мирисне. Разлила је својом причом, бојом и мирисом божанску љубав и снагу по Њој. Веру у себе и своју љубав. Она је и даље седела на земљи препуштена ружиним вођењем. Јер, знала је Она, да су дивља ружа и Она исте. Да имају нежне мирисне латице, али и оштре бодље. Испреплетане гране али и црвене плодове. Осетила је како се полако освежава, како почиње да мирише. Како јој срце тихо трепери као латицеове дивље руже. Када се све смирило опрезно је отворила очи. Испред себе је видела грм дивље руже. У равни њених очију стајала су два расцветана цвета. Знала је да то значи да Она сада гледа тим очима. Очима нежности и пажње према свему око Ње. Погледом који у себи није имао ни бол, ни осуду, ни чежњу, ни мржњу. Само прихватање зрака сунца који су се спуштали на латице руже. Нежно је својим прстима помиловала латице и кренула назад. Пролазећи кроз капију окренула се још једном и захвалила њеном светом месту за све осећаје, утиске, спознаје које јој је дало. Кренула је ка кући. Ка другој стварности. Узпут је набрала разнетравке и биљке како би нахранила та дивна створења која су са њом живела. Била је освежена и радосна.

Фото: Фб страница – I love Nature

Тихујеш мирујеш …
Одјеком твог гласа
Трепери ми тело.
Кап воде мом врту
Све лати отвара.
Сањала сам
У бојама дуге.
.
Ја твој глас видети могу.
Данас ми је уточиште дао.
Све што је од тебе
Мени је свето.
.
Но понекад
Слабост ме људска понесе …
Да дотакнем ти угао
Тамо где суза застане…
Уснама, да је нестане …
.
Ти си пламен у мом срцу
Најсветлија звезда на своду
Што на стазу истине
Зрачак баци…
.
Грли ме док се дан
Не прелије у ноћ
А ноћ не растопи у дан.

Фото: Фототека Србског Журнала